Председник Покрета за Србију Владимир Кршљанин дао је на молбу информативног портала Fakti.org следећу изјаву:
Неке реакције у јавности на изјаву мандатара Ивице Дачића о банкама и развоју земље, показују или тоталну некомпетентност наводних аналитичара или злу намеру.
После одласка „тржишно-монетаристичких“ фундаменталиста са власти, ред је да простим истинама погледамо у очи. Комплекс питања „банке-развој“ има своју глобалну и нашу, домаћу, димензију.
Када је свет у питању, очигледно је да су и најразвијеније економије, попут оних у ЕУ и САД, заустављене у развоју, због крајње непримерене потпуне либерализације финансијских спекулација и банкарског пословања. На линији Вол Стрит – лонодонски Сити одјекује најновија афера са штимовањем ЛИБОР каматне стопе и чини се да је то кап која је препунила чашу и после које ће морати да уследи темељна реформа светског финансијског система. После многих гласова у Америци, од недавно и Фајненшел Тајмс и водећи британски финансијски стручњаци почињу да заговарају повратак на закон Гласа-Стигала (који је увео Рузвелт, а укинуо тек Клинтон 1999), односно „двослојни банкарски систем“ у коме је потпуно раздвојено класично банкарство од инвестиционих фондова, односно „финасијског казина“.
Дакле, банке треба да кредитирају привреду и баве се пословима са становништвом, а бављење спекулацијама им мора бити забрањено. Посебно питање, које се дотиче и нас, јесте да је свету наметнуто постојање практично само једног емисионог центра – америчких федералних резерви, а цела скаламерија од приче о независности централних банака као „врхунском принципу демократије“ смишљена је само зато да обезбеди повластице и екстрапрофит капиталу који долази из тог једног центра (и у њега се враћа). Много је праведније да свака земља има суверено право на своју кредитну политику, па и емисију новца, коју би једноставно контролисала способност привреде те земље да ствара нову реалну вредност – односно да гради, производи и продаје. Без јачања кредитног суверенитета земље, у данашњим условима није могуће имати привредни развој.
Погледајмо сада то у домаћим оквирима високоликвидног банкарства и неликвидне привреде. Привреди је готово немогуће да добије кредите ни за текуће пословање, а камоли за развој, под условима који би били реални, односно економски оправдани. Највећи део банкарства у Србији је у страним рукама – и шта се дешава? Банке остварују екстрапрофите захваљујући огромним каматама. Затим износе тај новац из земље. Наша држава је пак, чак и за буџетске потребе, приморана да се задужује у иностранству. Дакле, они нама узму наш новац, па нам га онда позајмљују са високим каматама. Као резултат, држава грца, а привреда умире. Банке морају постати финансијски сервис који ће помагати привреди, а то треба да обезбеди држава одговарајућим прописима о њиховом пословању. Ако им допустимо да постану најмоћнији фактор и адекватно не пропишемо правила њиховог пословања, оне ће уништити и привреду и животе људи.
Чињеница да су ноциоци највиших функција у будућој власти свесни ових проблема, за мене представља извор реалног оптимизма.
