КРШЉАНИН КОД ЛАЗАНСКОГ О РУСИЈИ, СИРИЈИ, ИРАНУ, ИЗРАЕЛУ, НОВОЈ ЕПОХИ СВЕТСКИХ ОДНОСА И О ТОМЕ ДА СУ СРБИ И РУСИ – ДВОИМЕНИ НАРОД
- После 2014. наступила је нова епоха – нема више доминације англосаксонског фактора у свету.
- Није ствар у томе да ли Америка може да изгуби рат од Русије – то је увек могла. Ствар је у томе да ли је Русија довољно моћна да може да заштити друге земље које могу постати жртве Америке. На примеру Сирије се то догодило. И то убрзава кризу и унутрашње сукобе у Америци.
- Руско војно ангажовање у Сирији је учинило Американце смешним. Американци су у војној технологији опасно заостали у односу на Русију.
- Покушава се да се поквари утисак о потпуном руском тријумфу на сиријском ратишту, подстичући сукоб између Израела и Ирана. А њихов сукоб може да буде опасан по читав свет.
- Да би Русија одлучила да стане на страну сиријског народа и његовог руководства војно, одлучујући фактор је била њихова спремност да се боре у том рату.
- Тероризам – то је паклени пакет, који прво Британци, а онда Американци развијају у својим лабораторијама много деценија.
- Русија, Кина и водеће земље у развоју, први пут у историји, у свим доменима, а пре свега економски, су престигле Запад.
- Са једне стране имамо тријумф Русије, а са друге стране, чопор хијена покушава да помути тај тријумф. Русија је у позицији да изабере тренутак када ће хијене да добију по зубима.
У емисији „На нишану Лазанског“, дипломата и научни радник Владимир Кршљанин и професор београдског Машинског факултета Момчило Милиновић говорили су о новим ракетним нападима у Сирији и како ће се Русија поставити према догађајима на Блиском истоку.
Снимак целе емисије можете видети овде:
У наставку доносимо шире изводе из излагања Владимира Кршљанина.
Шта значи долазак Нетањахуа у Москву?
Значи узајамно уважавање. Израел не може да има сигурност (као и било која друга земља у овом часу) да ће неке своје војне планове моћи да оствари, уколико нема јасну слику о томе како ће се поставити Русија. Поготову што се све дешава у руској зони утицаја, у којој је Русија, ангажујући се војно у Сирији, већ остварила војну премоћ.
Али да бисмо уопште разматрали боравак Нетањахуа у Москви, морамо да разумемо две претходне ствари.
Прво је оно што се десило пре око четири године, а подсетимо се да Сурков период после 2014. сагледава као нову епоху за читав свет. Дакле, посматрамо у период руског војног ангажовања у Сирији. Али, шта је томе претходило? Претходила је Обамина претња да ће војно интервенисати у Сирији против Асада. Русија је јасно одговорила: немојте се шалити, јер ако то урадите, имаћете посла са нама! И онда је смишљен посебни дил како да се сачува образ Америци – уништење сиријског хемијског оружја, да би Обама добио изговор да одустане од претње Сирији.
То је била вододелница светских односа. Свет какав смо гледали, под доминацијом англосаксонског фактора (империјалног, војног, економског, политичког и сваког другог), од тог часа више не постоји.
И није ствар у томе да ли Америка може да изгуби рат од Русије – то је увек могла. Ствар је у томе да ли је Русија довољно моћна да може да заштити друге земље које могу постати жртве Америке. На примеру Сирије се то догодило. И то убрзава кризу, унутрашње сукобе у Америци, проблеме са Трамповим кредибилитетом, јер се у тој новој ситуацији читав њихов економски систем руши. Они не могу више штампати доларе без покрића и наметати их свету под претњом оружане агресије. После Сирије, та основна претња више не постоји.
Друга ствар коју треба разумети је следећа. Руско војно ангажовање у Сирији, иако ограничено по количини наоружања и војних ефектива који су тамо употребљени, је учинило Американце смешним. Све америчко војно ангажовање се показало или крајње неефикасним или неискреним. Они су само глумили да се боре против тероризма, а у ствари су водили једну перфидну игру за констролу региона. И притом је Русија показала у конкретним ратним дејствима сву технолошку предност свог наоружања, коју је стекла у међувремену. Американци су у војној технологији опасно заостали у односу на Русију. Врхунац је био оно што је Путин показао у последњем годишњем обраћању парламенту.
Доминација Америке и Запада престаје.
И зато, да не би дошло до потпуног понижења Америке због оног што се дешава у Сирији, покушава се да се поквари утисак о потпуном руском тријумфу на сиријском ратишту, подстичући сукоб између Израела и Ирана. То су два екстремно супротстављена регионална фактора, који су присутни на сиријском ратишту све време. А њихов сукоб може да буде опасан по читав свет. Иза Израела стоје САД, које не могу дозволити да Израел буде уништен, чиме Иран понекад прети. Укључивањем САД, морала би се укључити и Русија, што би могло довести до светског рата.
Из тога следи да се пред Путином налази двоструки задатак: 1) да спречи довођење у питање руског тријумфа у Сирији и 2) да спречи опасност од избијања светског рата.
Зашто су баш Иранци најжешћи критичари постојања Израела?
Мислим да се ради о једној идентификацији Израела и Америке, односно о једном цивилизацијском супротстављању. Они виде потенцијалну опасност Израела у другачијим вредностима, у другачијем схватању политике.
После иранске исламске револуције, коју можемо сматрати једним комплексним и противречним историјским догађајем, посебно ако сагледамо ко је све утицао да до успеха те револуције дође, уследила су два периода. У првим годинама, иранска политика је била прилично агресивна, прокламујући «извоз револуције», и као таква насанкала се и на нашем подручју, у Босни.
Каснији период иранске политике је много реалистичнији и усклађен је са концептом равноправних међународних односа, позитивним наслеђем Покрета несврстаних.
Иран је својим јачањем довео у питање америчку доминацију над читавим регионом Блиског Истока и Централне Азије, и због тога је у старту, од стране Америке и Израела означен као највећи извор опасности.
Нетањаху је у Москву отишао са оптимизмом, знајући да Русија не сме да дозволи ескалацију израелско-иранског конфликта и да ће учинити све да то спречи. Његова је нада да ће због тога он добити неку руску гаранцију за безбедност Израела. И могуће је да се то већ дешава. Израел је после свог ракетног напада на Сирију изјавио да је напао иранске ефективе. Ипак, оно што се десило потом није било у складу са оштром антиизраелском реториком Ирана. Није дошло до ракетног напада из Ирана на Израел (за шта Иран поседује одговарајуће ракете), већ су неки «ирански ефективи» у Сирији, а вероватно се мисли на Хезболах, узвратили ракетирањем израелских позиција. Ништа није испаљено из Ирана и све се свело на локално размењивање ракета. Дај Боже да се све на томе и заврши.
Хезболах је на недавним парламентарним изборима у Либану освојио апсолутну већину и тиме неформално постао кључни политички фактор у тој земљи. Притом, то је оцењено као «победа Асадових савезника», а не као «победа Ирана». Либан, коме будућност и стабилност, после више деценија крвавог грађанског рата, гарантује Асадова политика, има по сопственом уставу за шефа државе хришћанина, и представља мултиконфесионалну земљу са сложеним уставним системом. Асад је алавит, што је једна врста шиитске вере, а Русија је прихватила да у својој одбрани и саме Русије и православља и хришћанства у Сирији, има Иран за савезника. Реално понашање Ирана и у региону и на међународној сцени је усмерено ка миру и стабилности, за разлику од свих фактора који су под утицајем Запада.
Ако причамо о Ирану, ми смо крајем 90-их почели нормализацију односа са Ираном и био сам у Техерану у делегацији коју је предводио један наш министар. Између осталих, срели смо се са командантом иранске Револуционарне гарде. Он нам је, говорећи искрено, рекао следеће (цитирам по сећању): «Ми смо погрешили, ангажујући се у Босни, где су нас Американци надиграли – они су све преузели, а ми смо остали без утицаја. А на Косову нам не пада на памет да се ангажујемо – потпуно смо на вашој страни у одупирању империјалистичким притсицима и агресији.» Толико о Ирану.
Комплетан ратни напор Сирије плаћа Техеран…
Није то баш тако једноставно. Да би Русија одлучила да стане на страну сиријског народа и његовог руководства војно, мање је било битно ко ће то да плати. Одлучујући фактор је била спремност народа и руководства да се бори у том рату.
Основни руски мотив је био – боље да се тучемо са терористима ван граница Русије, него на Кавказу.
Наравно. Тероризам – то је један паклени пакет, који прво Британци, а онда Американци развијају у својим лабораторијама много деценија. Британци су својевремено пронашли тај вахабизам, као једну локалну, екстремну и маргиналну појаву у сунитском исламу, па су га са кореном ишчупали и пренели у своју лабораторију у Лондон и тамо га генетски модификовали, па га вратили у регион. И сада имамо једну Саудијску Арабију као једно политичко ругло, које као да, а опет под утицајем јачања Русије, почиње последњих година да доживљава неку сложену позитивну политичку еволуцију, али је она још далеко од нормалне државе по било ком параметру. Та Саудијска Арабија је постала тајна потпора свог светског тероризма. Сви исламски терористи на свету су вахабити, односно производ су генетске модификације од стране Британије, и касније Америке.
Данас смо прочитали вест о великом броју погинулих на демонстрацијама у сектору Газа. То није био војни сукоб, него демонстрације, на којим су Израелци нашли за сходно да побију 50 демонстраната.
Осветљавали смо много елемената тренутне ситуације на ратишту. Али да не би испало да од дрвећа не видимо шуму, покушаћу да дам општу геополитичку оцену, која говори о неминовној промени односа у свету.
Више немамо амерички унилатерализам који смо имали 90-их и почетком 2000-их година – он је ствар прошлости.
Имамо ситуацију да су Русија, Кина и водеће земље у развоју, први пут у историји, у свим доменима, а пре свега економски, престигле Запад.
Ситуација у свету се драстично променила.
И шта се онда дешава? Афера Скрипаљ, наводна употреба хемијског оружја од стране Сирије, америчко, па онда израелско ракетирање у Сирији…
Дакле, са једне стране имамо тријумф Русије. А ми нисмо склони тријумфализму.
Једна дигресија: ја кажем «ми» – сматрајући да су Руси и Срби исто – двоимени народ. Ми Срби смо део колевке православне цивилизације у којој је настала Русија. Штафета је из Константинопоља, преко Призрена, прешла у Москву – у Трећи Рим. А четвртог нема нити ће га бити.
Ми смо сад у хилијастичкој епохи, када ћемо да задржавамо силе зла силама добра, у којима духовно доминира над материјалним, љубав и солидарност доминирају над пљачком и похлепом – и види се да је то могуће.
Капитализма данас има колико хоћете и у Русији и у Кини, али основне цивилизацијске вредности чине да се Русија и Кина понашају у свету битно другачије него Америка, Енглеска и друге западне земље.
И да се вратим на геополитичку оцену садашњег тренутка.
Са друге стране, наш тријумф чопор хијена покушава да помути. Оне гризу, то јест стално доживљавамо провокације, које покушавају да натерају Русију и тај позитивни део света у успону да направи грешку, да се сам саплете, да под дејством провокација изгуби самоконтролу и не одреагује рационално.
То је теоретски могуће, али с обзиром колика је акумулирана снага, то се неће десити. Али, наравно, када чопор паса луталица или чопор хијена почне да вас напада и да вас гризе, ви не можете то да игноришете. Ви морате, пре или касније, и то је једини начин да их зауставите, да примените силу. Морају да добију по њушци да би се повукли. То се већ једном десило у Вијетнаму. Велики светски «детант» је добио на замаху онда кад су Американци изгубили рат од Русије у Вијетнаму. Наравно и од Вијетнамаца – свака им част, храбро су се борили, али само са Русијом су могли да победе у том рату. А Русија није званично ни учествовала у том рату. И сада је питање – ако се С-300 нађе у Сирији, да ли ће Сиријци бити посаде.
Битно је да разумемо шта се дешава и да је Русија у позицији да изабере тренутак кад ће хијене да добију по зубима. Супротно од оцена дефетиста типа «Русија је оставила Сирију на цедилу», «Руси немају моћи» – имају моћи, ите како, али они сад бирају тренутак кад ће да очитају лекцију.
А велике силе не заборављају. Ни Кина није заборавила опијумске ратове, а кад ће се за њих осветити – то ћемо да видимо.
https://rs.sputniknews.com/analize/201805151115607490-izrael-rusija-sirija/
