Премијер Вучић је ипак отишао у Сребреницу, иако тамо нису отишли ни председник Српске Додик ни српски члан Председништва БиХ Иванић, иако су га и сопствене службе безбедности упозоравале, чак и јавно, на опасност. Отишао је после телефонског разговора са британским министром спољних послова Хамондом! По ономе што је кабинет премијера Вучића о том разговору саопштио, тешко да би се могло замислити да Србија има већег пријатеља од Британије! У том „пријатељском“ разговору, у коме није било ни речи о резолуцији о Сребреници, Вучић је нагласио да је Хамонд „добродошао“ у Србију, кад год му то одговара. Не чусмо да је у сличном тону пријатељског ласкања и цвркутања Вучић некад разговарао са Лавровом. И дакле, после тог разговора, Вучић је коначно „преломио“ да треба да оде у Сребреницу, тамо буде вређан и каменован, да баш он буде ритуална жртва како би Енглези бар делимично остварили свој план о новој конфронтацији православних и муслимана и тако наставили подривање Републике Српске. То је одмах констатовао и ББЦ, већ у насловима: „српски премијер побегао са сребреничке церемоније; гомила га прогнала…“. Дабоме, Влада Србије је храбро упутила протестну ноту Влади БиХ. Не видесмо да се Влада Србије не Британију ни закашљала, поводом претње „геноцидном резолуцијом“.
Могу се мирити народи, могу и државе. Али не можете и не смете се мирити са Адолфом Хитлером, Анте Павелићем, Тони Блером, Билом Клинтоном, Хашимом Тачијем. Не смете чак ни бити са њима на истом месту. Не смете приступати Тројном пакту ни СОФА споразуму са НАТО пактом.
Ипак су битку 11. јула добиле слободна Србија и велика Русија. А после ове гадости у Сребреници, за коју су најодговорнији Вучић и Хамонд, потреба за унутрашњом мобилизацијом праве Србије је постала баш ургентна. Нико нема право да Србију и српски народ поставља у положај таоца свог политичког нарцизма и схватања политике које се коси и са здравим разумом, и са правилима међународних односа и са животним интересима своје државе!
