Или – зашто Тадић није примио Макарова?
Време је да се пробудимо из хипнотичког сна
Срби и Руси су ноћна мора за своје непријатеље. Посебно за жилу куцавицу вампирског геноцидног глобалистичког Молоха – обавештајне службе МИ6 и ЦИА. Непредвидивост и „ирационалност“ Срба и Руса их доводи до беса. Ваљда зато што је њихов сатански пантеон вековима заснован на „рационалним“ неискреним и антиљудским принципима похлепе, а наш, и у вери и у свакодневном животу – на чистом хуманизму. Супротност „човекобога“ и Богочовека.
Организатори свих савремених злочина на кугли земаљској, па наравно и свих злочина на овом тлу током 90-их и у овој јадној деценији која се завршава, добро знају кога су све са ових простора и којим методама употребили као починиоце. То њихово логично и очекивано знање потпуно је паралисало и претворило у зомбиране марионете, готово све октроисане актере јавног политичког живота у окупираној Србији. Према тим зомбијима је тешко осећати непријатељство или мржњу, они изазивају сажаљење. Посебно сажаљење изазива њихова мисао водиља да то што чине раде у интересу, ако не баш и директно Србије, а оно бар својих партија (!), јер ће ваљда, без тих партија, у Србији умрети и појмови демократије и социјализма, па тиме ни Србија неће имати будућност. Препустимо их њиховим дирљивим личним драмама, они су безначајни у поређењу са драмом опстанка саме Србије, која је остала без државе, као механизма сопственог опстанка, Србије у клиничкој смрти, Србије која данас постоји само у душама. У душама Срба, али и свих хуманистички опредељених људи на свету.
Организатори злочина и њихови зомбирани послушници се, видимо, не могу припитомити. Чак и када су у паничној, системској кризи, када се њихов поредак руши, када све више и великих и средњих и малих земаља тај поредак одричу, када у највећим западним земљама милиони излазе на улице, јер се живот у њима претвара у онај, какав смо деценијама гледали у Латинској Америци и Африци, они не могу чак ни корак да се удаље од своје злочиначке природе, они су еманација зла. А злу се мора супротставити силом, нема другог начина. При чему, сила не мора да подразумева насиље, али обавезно мора да подразумева снагу.
Не треба бити много паметан, па схватити да су пребацивање провокације са београдских улица на улице Ђенове, у овом часу кадри да спроведу само поменути организатори. Исто тако је лако сетити се свих досадашњих неуспелих шестих октобара. Зашто су неуспели? Па зато што још никада и нигде (не само у Србији), окупатори и квислинзи нису успели да истребе све родољубе.
Колико год је очигледно шта оличавају амерички и европски амбасадор који подруку са српским министром и холандским педофилом шетају у београдској геј паради, ипак то треба понављати, јер су неки у Србији ипак у хипнотичком сну еуро шарене лаже, па није искључено да и трећи, фарсични покушај шестог октобра однесе неке српске главе. Кандидатура, Младић, гладни радници, геј парада, омладина, „хулигани“ и хулигани, Клинтонова, опстанак на власти, „језиви“ одговори и још много тога, за организаторе су делови забавне игре, а за зомбиране послушнике делови ноћне море и ропца.
Време је да се сви Срби пробуде из хипнотичког сна и схвате да ти елементи нису довољни за промену и да се делатност организатора у Србији мора прекратити. Србија ће васкрснути када је из својих душа, свесним чином вратимо у живот, када организовано покажемо силу и снагу.
У току ове ружне, ко зна које по реду, организоване игре људским судбинама и животима, усмерене на остваривање њихових интереса на нашем тлу и костима, зомбиране послушнике је вероватно подишла језа од чињенице да се у Београду, изненада, са намером да разговара о сарадњи и да положи венац на гробље Ослободилаца Београда, појавио начелник генералштаба Оружаних снага Руске Федерације генерал армије Николај Макаров. Дан уочи његове посете, руски медији су најавили да ће се у Београду срести са својим српским колегом, министром одбране и председником Тадићем.
Не знамо да ли је генерал Макаров, поред својих натофилских домаћина успео да чује крике репресираних и умирућих (од глади и рака) Срба, али смо сигурни да је добро осетио да у Србију мора доћи и поред ризика да га наш зомбирани председник не прими (треба ли уопште са мучнином и горчином замишљати како би Београд изгледао да су га посетили његов амерички или британски колега).
Србија није сама. Али да би наша деца доживела хумани свет и уживала у њему, Србија мора прво да васкрсне.
