Архиепископ Цетињски, Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије на опелу Бориславу Милошевићу у Љеворечким Тузима, 1. фебруара 2013:
Кад помислим на синове Светозара Милошевића, једног часног вјероучитеља, стално ми се на ум враћа она ријеч Његошева: благо томе, ко довијек живи, имао се рашта и родити!
И сад смо чули ријеч Божју, да ће онај последњи, судњи дан они који су учинили добро, васкрснути за живот вјечни, а они који су учинили зло за суд и осуду вјечну.
Овдје смо на овој гори, која по много чему подсјећа на Ловћен, и као гора, и као простор око ове горе. Овдје смо на једном освештаном мјесту и данас испраћамо једног часног, и врлог, и честитог човјека, Црногорца, Србина, свесловена.
Испраћамо сина Светозара Симеунова, Светозара Милошевића – једног незаборавног човјека, братственика и племеника, који је завршио Богословски факултет у Београду и који је остао вјеран Богу и цркви и истинској просвјети до посљедњег свога издисаја. Један од његових колега, професора, ми је говорио како га је затицао на кољенима, у његовој соби – на кољенима, на молитви, прије његовог упокојења.
Светозар Симеунов родио је два сина: Слободана Милошевића и Борислава Милошевића. Борислава данас испраћамо, а Слободан Милошевић, и он је заједно са њим, овдје, данас, овдје одакле је потекла његова лоза.
Слободан Милошевић, који је записао себе у књигу вјечнога живота и у памћење неизбрисивим словима. Слободан Милошевић, који је на Видовдан послан на хашко бесуђе, и чији је живот и животно дјело било у духу великомученика косовског Лазара. Видовданско и лазаровско житије је житије и крај житија Слободана Милошевића.
А и његов брат, кога данас испраћамо овдје, ходио је истим тим путем, часним и честитим путем, као човјек, као интелектуалац, као дипломата, као амбасадор Србије и Црне Горе у Москви. Ко је био и какав је био, свједочи и овај вијенац, који су у овом тренутку положили на његов саркофаг, у име Министарства одбране Русије, војници и официри Руске војске.
Као и његов брат Слободан, тако и он, они су ходили оним путем који је зацртао Митрополит Црногорски Данило Петровић и који је посвједочио и својим посљедњим завјештањем Свети Петар Цетињски, када је рекао, на свом самртном одру, да проклет био сваки онај Црногорац, три пута и три хиљаде пута, који не био вјеран мајци Русији. Њих двојица су испоштовали, обадвојица, остали вјерни. И своме народу, до посљедњег свог издисаја, остали вјерни Косову и Метохији.
Остаће записан Слободан Милошевић златним словима у историји Црне Горе и Србије, српскога народа, као човјек који је, до посљедњег свог издисаја себе жртвовао. И жртва његова је била она жртва о којој такође Његош говори, говорећи о Милошу (а име Милош је садржано у имену породице Милошевића): жртва његова је благородна жртва, жртва која не може бити избрисана. И његов витешки подвиг против повампиреног нацифашистичког духа у Европи и на Балкану. Говорио је велики генерал француски Галоа: Слободан Милошевић се не бори само за слободу и част свога народа и своје државе, он се бори за слободу и част свега онога што је часно и узвишено у Европи. Те ријечи сам чуо са његових уста, боравећи у Паризу у вријеме Рамбујеа. А те ријечи не могу бити избрисане из памћења, као што не може бити избрисано из памћења и оно свједочење Слободана Милошевића пред хашким судом, који није суд, него је бесуђе.
Морам да се исповједим овдје пред вама, данас. Слободан Милошевић ме позвао да будем свједок његов, позвао ме из Хага да будем његов свједок у Хагу. Извинио сам се, нијесам мого, иако ми је срце говорило да треба то да испоштујем. Нијесам мого, јер су ми рекли надлежни у Цркви да то не би било добро за мене као Митрополита Црногорског.
Међутим, ако нијесам отишо у Хаг да свједочим за њега, ево ја данас овдје, на овом мјесту, свједочим оно што сам требо и моро да кажем у Хагу: да они који су требали да буду суђени и који ће бити суђени пред судом Божјим и судом историје и правде, они су Милошевићу судили. А у ствари судили су себи, и себи пресудили.
А он, заједно са својим братом, Бориславом, он је освјетлао свој образ, образ часнога братства Милошевића, и записао ово мјесто у златну књигу народа овога, у златну књигу свесловенску и свечовјечанску.
Испраћајући дакле Борислава, ми смо дужни да споменемо, у име његово, и његовог брата и да споменемо и његовог оца и ово часно братство Милошевића, који су и раније рађали витезове и јунаке, али су ови двојица Милошевића и њихов отац, златни вијенац у том братству и не само златни вијенац у том братству, него златни вијенац и част и достојанство Црне Горе и Србије, и српског народа.
Нека Господ упокоји душу и Светозара Симеуновог, и Слободана Светозаревог и Борислава Светозаревог. И нека њихов спомен остане међу нама и у нама, и њихов примјер – подстицај будућим покољењима, како вриједи на овој Земљи живјети и чему треба на овој Земљи служити.
Заиста, благо томе ко довијек живи, имао се рашта и родити!
Бог да му душу прости!
