Дела и речи светитеља представљају незаменљиви путоказ човеку. У тешком, ратовима, мукама и другим западним искушењима испуњеном процесу повратка Србије себи, односно Господу Исусу Христу, који траје већ више од 200 година, и који је, ако Бог да, пред судбинским испуњењем, милошћу Божјом, српски народ је имао великог учитеља, који нам је оставио кристално јасне путоказе како да разрешимо сва геополитичка, државна и друштвена питања која нас данас тиште, Светог Владику Николаја (Велимировића).
У својој беседи (3) на Св. Владимира Великог 1932. године, у београдској Саборној цркви, поредећи Св. Цара Николаја (2) са Св. Кнезом Лазаром, Св. Владика Николај је изрекао све што се у духовном смислу има рећи о значењу дела свог царствујушчег имењака, значењу, како за српски род, тако и васељенском. „Дуг, којим је Русија задужила српски народ 1914. године, тако је велики, да га векови и покољења не могу одужити. То је дуг љубави, која повезаних очију иде у смрт за спасење свога ближњега.“ – каже Св. Владика Николај. Суд светитеља о том времену и том великом рату, звучи овако: „Морал Светског Рата, нејасан, сумњичен и оспораван на разним странама, представља се у руској жртви за Србе у јеванђелској јасности, несумњивости и неоспорности.“
Та жртва поврђује јеванђелску висину Косова. Св. Владика Николај закључује: „Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се цар Никола приволео царству земаљскоме, царству себичних мотива и ситних рачуна, он би на сву прилику и данас седео на своме престолу у Петрограду. Али се он приволео царству небескоме, царству небеских мотива и јеванђелског морала; због тога је изгубио главу и он, и чеда његова, и милиони браће његове. Други Лазар, и друго Косово!“
И још, и занавек: „Ако ико у свету може и треба да ово разуме, Срби и могу и дужни су ово разумети. Блажени ви, плачући у те дане са Русијом, јер ћете се са њом утешити! Блажени ви, тугујући сада са Русијом, јер ћете се са њом ускоро и радовати.“
Својим православним програмом наше будуће историје, великим делом „Српски народ као Теодул“, Св. Владика Николај нам оцртава, на примерима наших највећих отаца, оно што, верни, још имамо урадити: „По (…) својим великим знањима, које сам Бог дарује онима који су верни и поштени ма и без икакве школе, Карађорђе није имао у свом плану ову и овакву Југославију какву су створили његови крунисани потомци, него хетерију (друштво, заједницу) православних народа на Балкану. За ту идеју и тај план свој, Карађорђе је мученички пострадао. Но његова идеја, онда одбачена, сада долази на дневни ред. После свих перипетија и свих лутања, Срби се морају вратити на идеју свога великог Вожда: Савез свих православних народа на Балкану с наслоном на православну Русију. И то све не ради царства земаљског него небесног, не ради славе и величине државне него ради служења Христу Богу. Теодулија једноверних народа био би смисао и програм те историје.“
Прошлошћу и будућношћу испуњеном подвижништвом љубави, према Христу и према ближњим, људима и народима, али и у једино могућем, међусобном православном јединству, Срби и Руси ће лако показати целом човечанству и онај коначни пут спасења и ослобођења од двомиленијумске опозиције Христу, од организоване тираније која непрестано тежи да озакони зло, да антиљудско прикаже као човеку својствено и напредно, а чије се тајне организације и велике лажи данас распадају пред нашим очима.
Молимо се да су баш ови дани саборног и литургијског окупљања православних Срба и Руса и њиховог заједничког поклоњења пред косовском жртвом Св. Цара Николаја, у ствари незаустављиви почетак великог православног јединства и савезништва, и великог мира на земљи.
——–
1 - Излагање на Округлом столу „Император Николај II и Србија. Стогодишњица почетка Првог светског рата“ у организацији Фонда историјске перспективе, Архива Српске Патријаршије и Историсјког института САНУ, Београд, 14. новембар 2014.
2 - Поштовање Николаја II као светитеља раширено је у српском народу и Цркви од његове мученичке кончине. Императору је на дан венчања за царство 1896. године уручен Лазаров дрвени крст са Косова, дар београђанке Драгиње Петровић. Св. Владика Николај је дао да се израде и фреске Св. Цара Николаја, најпре у Охриду, а затим у храму Св. Саве у Жичи 1934. Ова друга је сачувана, а живописао ју је Николај Мајендорф, као и фреске Св. Серафима Саровског и Св. Владимира Великог, у истом храму. Фреска Св. Цара Николаја је поново откривена тек 1987, пошто је од 1945. била скривена под плавим картоном (в. Душко М. Петровић: У цркви Светог Саве, у порти манастира Жича, Братство XV, 2011., стр. 299-313).
3 - СВ. ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: ИЗ БЕСЕДЕ НА СВ. ВЛАДИМИРА ВЕЛИКОГ Јер нас свест наша гони, да плачемо кад Руси плачу, и да се радујемо кад се Руси радују. По среди је дуг наш Русији. Може човек дуговати човеку, и народ народу. Али дуг, којим је Русија задужила српски народ 1914. године, тако је велики, да га векови и покољења не могу одужити. То је дуг љубави, која повезаних очију иде у смрт за спасење свога ближњега. Од ове љубави нема веће, да ко положи живот свој са ближње своје – речи су Христове. Руски цар и руски народ ступајући неспремни у рат за одбрану Србије нису могли не знати, да иду у смрт. Но љубав Руса према браћи својој нити је устукнула од опасности нити се убојала смрти. Смемо ли ми икада заборавити, да је руски цар, са децом својом и са милионима браће своје, отишао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред небом и земљом, да наша слобода и држава стају Русију више него нас? Морал Светског Рата, нејасан, сумњичен и оспораван на разним странама, представља се у руској жртви за Србе у јеванђелској јасности, несумњивости и неоспорности. А несебичан мотив, неземни морал при жртви за другога - није ли то привољење царству небескоме? Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се цар Никола приволео царству земаљскоме, царству себичних мотива и ситних рачуна, он би на сву прилику и данас седео на своме престолу у Петрограду. Али се он приволео царству небескоме, царству небеских мотива и јеванђелског морала; због тога је изгубио главу и он, и чеда његова, и милиони браће његове. Други Лазар, и друго Косово! Ова нова косовска епопеја представља ново морално богатство Словена. Ако ико у свету може и треба да ово разуме, Срби и могу и дужни су ово разумети. Блажени ви, плачући у те дане са Русијом, јер ћете се са њом утешити! Блажени ви, тугујући сада са Русијом, јер ћете се са њом ускоро и радовати! 15 / 28. јула 1932. године, Београд
