Недавно потписани фебруарски споразум у Бриселу између представника Владе Србије и представника самопроглашене косовске „државе“ представља потпуни суноврат и званичне српске дипломатије и целокупне њене спољне политике. Очигледно је да је унапред састављени споразум само формално потписан у Бриселу, заједничком центру Европске уније (ЕУ) и Северноатлантске војне алијансе (НАТО).
Добро поучени искуствима, како из савремене политичке историје тако и међународне дипломатије, да ни места ни датуми одржавања значајних међународних догађаја одавно нису случајни. Генералну оцену о постигнутом споразуму можемо донети једино ако претходно одговоримо на следећа три питања:
1) Зашто је овакав споразум постигнут баш крајем фебруара 2012. године?
2) Зашто баш у Бриселу?
3) У којој мери постигнути споразум изражава српске националне интересе?
На прво питање је веома лако дати одговор, ако се зна да се Србија налази пред новим и парламентарним и председничким изборима. Досовском режиму, који ће у српској историји краја 20. и почетка 21. века бити познат као синоним за тотални колапс Србије, за багателну распродају националних економских ресурса, а поред тога енормно финансијско задуживање, пропаст српске националне економије, губљење свих битних елемената државне суверености, дезинтеграцију српских територија итд, потребно је подићи потпуно пољуљани политички рејтинг уочи одржавања избора. Наравно, очување државне територије у њеним уставним границама представљало би апсолутни приоритет сваке одговорне државне власти, али не и актуелне српске. Брисел је данас центар и Европске уније и НАТО пакта па је потписивањем овог српско-шиптарског споразума актуелна власт у Србији свима хтела да да до знања да не одустаје од своје прозападне спољнополитичке оријентације и што скоријег уласка у Европску Унију, што треба да је покриће за све њене учињене промашаје у унутрашњој и спољној политици. Али, да не заборавимо, у истом том граду Бриселу НАТО је командовао оружаном агресијом на Србију која је трајала од 24. марта до 10. јуна недавне 1999. године у укупно 79 дана. У току ових ратних операција употребљено је око 2.000 авиона од чега 850 борбених, лансирано је око 1.000 крстарећих ракета и око 2.900 пројектила. Изведено је око 2.300 напада на 995 објеката и бачено 2.700 тона најразорнијег експлозива и 52 контејнера са 33.450 касетних бомби – забрањених међународним конвенцијама. Убијено је 2.000 цивила, више од 6.000 људи задобило је повреде са трајним инвалидитетом, док од последица радиоактивног зрачења многи и данас умиру од рака. Током НАТО агресије порушено је више од 500 мостова, онеспособљено и порушено више од 470 км путева, 595 км железничких пруга и 5 аеродрома. Као резултат хуманитарне интервенције назване «Милосрдни анђео», земљи је нанета огромна ратна штета (само директна око 100 милијарди долара). Због тога ће нам за узврат Европска Унија онда када постанемо њен пуноправни члан (управо смо стекли статус кандидата), ако у међувремену због великих економских проблема и ривалитета њених водећих чланица не нестане или не доживи дубоку трансформацију, омогућити да користимо њене скупе кредите и тако доживимо процват, попут, рацимо, Грчке. Мајкл Шорт, главнокомандујући амерички генерал током ваздухопловних ратних операција је изјавио: «Не може се добити рат ако не уништимо могућност нормалног живота за већину становништва. Морамо им одузети воду, струју, храну па чак и здрав ваздух.»
Прво помињање Космета у једном међународном документу било је у Карингтоновим папирима на Међународној мировној конференцији о СФРЈ у Хагу 1991. године, где се за Косово предвиђао специјални статус. Само годину дана раније амерички конгресмен Боб Дол приликом обиласка Космета заложио се за његову независност. Питање Космета налазило се на столу свих међународних посредника – Венса, Овена, Столтенберга са председником Милошевићем, а Сједињене Америчке Државе су још 1991. године запретиле Србији бомбардовањем ако на Космету дође до оружаних сукоба њеном кривицом. Први званични план интернационализације Космета израђен је 1997. године од стране Контакт групе, после чега је Савет безбедности УН усвојио четири резолуције о Космету закључно са резолуцијом 1244. На тзв. мировним преговорима у Рамбујеу, 16-23. фебруара и Паризу, 15-18. марта 1999, на којима се стране у преговорима никад нису ни састале, српска страна није потписала понуђени документ између осталог зато што се у њему предвиђа да се на КиМ после три године међународне административне управе организује референдум о самосталности. Као резултат терор-дипломатије, 24. марта 1999. започела је НАТО агресија на СРЈ. Одредаба Резолуције 1244 и Кумановског споразума у потпуности се придржава само српска страна, као да су једино за њу обавезујуће.
Октобра 2008. године Генерална скупштина УН је на предлог Републике Србије усвојила резолуцију којом је затражила од Међународног суда правде саветодавно мишљење о следећем питању: «Да ли је једнострано проглашење независности од стране привремених органа самоуправе на Косову у складу са међународним правом?». Генерална скупштина УН, у складу са чланом 18 Повеље, усвојила је Нацрт резолуције који је поднела Република Србија са 77 гласова за и 6 против (САД, Албанија, Науру, Палау, Маршалска острва и Микронезија), док су се 74 државе уздржале од гласања, што је у досовским српским медијима оцењено као велика победа српске дипломатије. Али, пропаганда је била неутемељена и веома је кратко трајала. И преговори који су вођени у Бечу 2007-2008. године између српске и шиптарске стране завршени су потпуним неуспехом. Албанска страна и државе које су углавном руководиле агресијом на СРЈ 1999. године, а касније и формално признале независност Космета, су пред Међународним судом правде износиле аргументе како је чин отимања дела територије Србије био легалан.
Вербална и јавна иступања представника актуелне власти у Србији да Србија никада неће признати независност своје јужне покрајине су потпуно неуверљива и у нескладу са оним како она стварно политички делује и противрече начину и цени коју Србија треба да плати да што пре постане члан Европске Уније. Сагласност на учешће Косова* у регионалним организацијама, као што су ЕУ, ОЕБС, Савет Европе и бројне друге, није више само фактичко, као досад, већ представља формално-правно (иако закамуфлирано) признање независности. Зар укључивање Србије у ЕУ као и у било које друге међународне организације не би требало да буде у складу и у мери у којој то укључивање отвара перспективе општег друштвеног развоја, а не зарад покоравања инструментима међународне доминације и хегемонизма?
У складу са овим закључком сетимо се и речи значајног српског филозофа Владимира Вујића изречених у првој половини 20. века знатно пре формирања и ЕУ и НАТО пакта: «Западноевропски култ разума не представља ништа друго до култ силе, освајачки поход на плану духа који се преноси на политику, економију и друге практичне сфере живота. Ширећи се и наметајући се са запада као епицентра он је унификаторски јер тежи да поништи свет као богатство различитости путем квантификације и насилног упрошћавања.»
У данас државно, политички, економски, информативно, културно, итд. окупираној Србији – шта је остало од њене аутохтоности, од њеног културно-историјског и националног идентитета – до национална свест, вера и традиција. Бриселски споразум, плод терор-дипломатије, је без сумње издајнички политички акт и може се потпуно сагледати само ако се има у виду да се одлуке од значаја за будућност српског народа доносе у Вашингтону и Бриселу, а марионетска власт у Београду представља само политички сервис за њихово спровођење. Овај разорни ток догађаја у Србији се мора прекинути, што пре, то боље. О питањима свог опстанка народ ће сигурно неумољиво да пресуди, а најлакше и најблаже би било – путем предстојећих избора.
Покрет за Србију
