Подсетићу: својевремена новинска вест да је специјални изасланик за Косово и Метохију, бивши председник Финске Марти Ахтисари (1937.), од албанског руководства добио 40 плус два  милиона евра за предлог  да ова српска покрајина постане албанска независна држава, у Србији није примљена са неким посебним изненађењем. Ваљда, пре свега зато што се, на основу досадашњег искуства, ништа боље и не очекује од којекаквих шетача по земљама бивше Југославије, тзв. представника “брижне“ међународне заједнице, задужених за увођење тзв. новог светског поретка, тј. наводне демократије. Утолико пре, питање – зашто је политички врх Србије игнорисао ову аферу,  подразумева основану сумњу у част и одговорност актуелних званичних представника српског народа!

Дакле, почетком јула ове године дневни лист ФОКУС из Бањалуке (Република Српска) објавио је да је генерални секретар УН Бан Ки Мун добио извештај од Немачке обавештајне службе (БНД) да је на Ахтисаријев приватни рачун уплаћен износ од два милиона евра, чему су претходиле уплате око 40 милиона евра! Према ФОКУСУ, агенти ове обавештајне службе били су упућени од стране немачке владе “да део свога обавештајног апарата ставе у службу УН, по налогу и молби генералног секретара, који је добио неке информације о корупцији специјалног изасланика за Косово Марти Ахтисарија“. Они су “открили јасну и учесталу везу и комуникацију између водећих људи албанске мафије, њихових посредника и Ахтисарија“, која се обавља са телефона најбогатијег Албанца на свету (по афери са Јељцином познатог и  у Русији), Беџета Пацолија.
Агенти БНД запазили су да је 12. фебруара ове године у 6 сати и 23 минута џип, регистарских ознака који припада албанској влади, стигао пред зграду специјалног изасланика УН Марти Ахтисарија. У њему су се довезла два човека са два кофера сребрне боје, за које је касније, из извора у згради утврђено да су били пуни новца и да су предати бившем финском председнику!
Амерички лист ’’Defense and foreign affairs’’ пише да су кофери на себи имали ознаке дипломатске поште и њихова садржина стога није проверавана приликом одлазака Ахтисарија у Финску. Овај лист закључује да је “према анализама БНД-а у коферима било 40 милиона евра“! Немачки обавештајци су провалили и бројеве швајцарске банке у Базелу и власника, и шифре и рачуне у Кипарској банци… Власник је Екшет Бориа, десна рука лидера албанске мафије.
До данас се по овом питању Марти Ахтисари није огласио. Једино је портпарол УНОСЕК-а (Канцеларија специјалног изасланика УН за Космет)  у Бечу, Реми Дурло, изјавио српској информативној агенцији ТАНЈУГ: “Ми нисмо упознати са чињеницом да је генералном секретару УН Бан Ки Муну прослеђен било какав извештај немачке обавештајне службе о Ахтисарију!“
Међутим, из самог Вашингтона, испостава Глобалног информативног система (ГИС – обавештајни сервис невладине организације Међународна асоцијација за стратешке студије, са седиштем у Вашингтону) за Југоисточну Европу потврђује сазнање да је Ахтисари узео милионе евра, да би предложио независност за Космет и објављује да Извештај БНД-а о његовој корумпираности “садржи и додатне податке о учешћу међународних представника у Покрајини у корупционашким аферама. Уједињене нације, под притиском растућег броја информација, сада разматрају могућност да погурају идеју о подели Космета, а да не усвајају Ахтисаријев план, који Покрајини даје независност“! (Можда отуда и одустајање од расправе о Ахтисаријевом предлогу статуса Космета у Савету безбедности ГСОУН!)
Ових дана је и адвокат Џим Џатрас, председник Америчког савета за Косово и Метохију (српски лоби у САД, везан за Национално веће Космета), потврдио веродостојност и постојање извештаја немачких обавештајаца, на конференцији за новинаре у Београду, а на сајту УН јављају се нови независни угледни политичари, који потврђују ову аферу.

Зашто онда ова афера није постала  МЕЂУНАРОДНИ СКАНДАЛ?!
Пре свега, зато што се, после кажњеничке НАТО  бомбашке операције над Србијом – “Милосрдни анђео“, под окриљем тзв. међународне заједнице на Космету дешава процес криминализације друштва најгоре врсте. Наводни ослободиоци, данас шиптарски  политички прваци, неговани и заштићени од америчке администрације, поделили су Космет међу собом на интересне зоне у којима се баве најуноснијим,  најмрачнијим пословима: производњом и диловањем дроге, организованом проституцијом, куповином и продајом оружја, држе под својом контролом сву трговину, отимају и продају српске националне природне ресурсе – земљиште,  руднике, фабрике… Да не би бринули за легитимитет,  поткупљују представнике тзв. међународне заједнице, на разне начине: неке потплате, неке ожене својим женама, некима угађају по препознатим слабостима.
При том, основна амбиција неописиво обогаћене косметске шиптарске врхушке јесте да буде на власти у независној од Србије држави! Један од оних који већ неколико година има најјаче амбиције да себи купи читаво Косово и Метохију, јесте нико други него већ поменути Беџет Пацоли, који је стекао застрашујућу финансијску моћ у свету, познат по спретности у избору подмитљивих помагача у стицању богатства (сетите се афере “Јељцингејт“).За његову жељу да себи купи једну државу, а да то буде баш “Косова“, 40 милиона евра заиста је ствар игре. Нарочито зато што је још од оснивања терористичке милитантне организације тзв. Ослободилачке војске Косова, био један од њених најзначајнијих финансијера.
Да би сачувао свој улог и уз економску имао и политичку империју, Пацоли је основао организацију косовских Албанаца у САД “Савез за Ново Косово“ (у коме делује чак и некадашњи заменик директора ЦИА Френк Карлући, који је био и минстар одбране у Регановој администрацији и дугогодишњи председник моћне војно-индустријске корпорације “Карлајл“ – у којој су до 11.септембра радили заједно бивши председник САД Џорџ Буш и породица Бин Ладена) и политичку партију на Космету “Нова косовска алијанса“.
“У Вашингтону плаћам 60 људи који лобирају за Косово, од администрације председника Џорџа Буша, до људи у америчком Сенату и Конгресу“, изјавио је недавно Пацоли, хвалећи се пријатељским односима са Бушом. Још увек се не зна колико је и кога из српске власти и политичког естблишмента потплатио да му буде при руци у остваривању овог сна. Повремено у балканским медијима процури прича о нечијој незваничној понуди  вредној две милијарде евра да Србија уступи Косово и Метохију шиптарима за државу! После сваке такве приче дешавали су се уступци према привременим косовским властима, на основу којих су Срби губили своје природне ресурсе, своја основна људска права, а Резолуција 1244 све више бледела чак и на папиру.
На политичкој сцени Србије се активирала партија, на челу са негдашњим миљеником покојног премијера Зорана Ђинђића, Чеде Јовановића, који јавно заговара независност Косова, чак и у самом парламенту, иако је то противно новом Уставу Србије. Додуше, и за Јовановића се зна да живи необјашњиво луксузно и јавно се говори да је овисник од дроге (никада демантовао), па како се са Косова на велико манипулише наркотицима, није чудо да то може имати утицаја на његове политичке ставове!
Управо зато је забрињавајуће то што је недавно одржана седница српског парламента, посвећена извештају својих “преговарача“ о будућности Космета и о предлогу решења статуса ове још увек српске покрајине, прошла  без осуде и захтева да се испита истина о афери “купљени Ахтисари“ и поступи према актерима како заслужују! При том – готово да нема сумње: Ахтисари јесте купљен да прода “срце Србије“ терористима!
Док Србија ћути, директор Америчког савета за Косово Џим  Џатрас дан после седнице српског Парламента, затражио је објашњење поводом ове афере од генералног секретара УН, који је морао знати ко је Ахтисари, када га је послао на још једно кризно подручје да заступа политику Уједињених нација.
Не знам да ли је то што му је отац, по свој прилици, био норвешки нациста у другом светском рату, или што је као члан необичне Mеђународне организације младих хришћана (YMCA) био учитељ у Пакистану  неколико година – утицало да по повратку у Финску (1963.) постане сарадник финског министарства иностраних послова, потом амбасадор у Замбији, Сомалији, Мозамбику  и да га Генерални секретар УН одреди за свог специјалног изасланика у Намибију! Иако је за заслуге у Намибији проглашен њеним почасним грађанином, њен први председник је у својој аутобиографији жестоко критиковао Ахтисарија: да му је била важнија каријера у УН од бриге за народ Намибије!
Немилосрдан однос према народу показао је и својом подршком НАТО агресије на  Србију, због чега је изгубио поновну кандидатуру за председника Финске, али не и милост моћне вашингтонске администрације, због чега је одређиван да “брине“ о интересима мира на Балкану, све до данашњих дана.
Да је господин Ахтисари научио да добија говори податак да је после ванредних студија педагогије (1959.) од 1989. до данас добио  петнаест почасних доктората од разних универзитета, међу којима су и Московски и Кијевски, а да није одбранио ниједну докторску тезу! (Очекујем сличан гест  и Приштинског универзитета!)
Осим добијених почасних доктората господин Ахтисари има и ризницу од девет награда, међу којима чак четири за слободу “Френклин Рузвелт“, три за мир, Фулбрајтову за међународно разумевање…
Беџет Пацоли је очигледно у правом тренутку проценио да 70-годишњем учитељу треба дати и који милион евра… До објављивања ове афере амерички заштитници говорили су да ће мисија Ахтисарија трајати док се не прогласи независност Косова. Онда су се ућутали,  а Ахтисари изненада  изјавио да је “завршио посао на Косову“! Шта то треба да значи можда ћемо ускоро сазнати.
Дотле, прича о трагичним последицама корумпираности “дипломате“ из Финске, по “дивљи и примитивни“ Балкан, тј. Србију јесте само још једна хорор-епизода  саге о удруживању беспризорне белосветске мафије на завођењу тзв. новог демократског светског поретка, са примесама геноцидног односа према српском народу!
Београд, 28.јула 2007.

The post Љиљана Булатовић: КОСОВО И МЕТОХИЈА У КАСИ АХТИСАРИЈА! appeared first on Покрет За Србију – до победе !.

“Богови рата“, када су планирали своје операције на Балкану почетком 90-их, нису очекивали да буду војнички поражени у грађанском рату од Срба у Босни и Херцеговини! А Срби су успели да одбране своју народну част и да створе своју Републику Српску, на територији бивше југословенске републике – Босне и Херцеговине, признату Дејтонским споразумом (у чијем потписивању им, иначе, није било дозвољено да учествују). Тако је пропао ратни план да милитантни исламисти оснују прву муслиманску државу у Европи, на трагу опаке, алкаидске Зелене трансверзале.
Зато од тада тзв. међународна заједница, односно америчка администрација преко тзв. хашког трибунала, на све пропагандне начине и прилично успешно, свету представља Србе, те тешко страдале победнике,   као неразумне, примитивне злочинце нељудског корена, који су извршили агресију на сопствену државу и геноцид над недужним муслиманима!
Такву представу о “злим Србима“ и агресорима, али  истовремено и оправдање сопствених злочина правне, политичке и ратне природе,  “богови рата“ почели су да граде од првих ратних сукоба на простору бивше СФРЈ. Најпре су покушавали са фарсама, као што су: Омарска (тешко оптужујућа, а режирана сцена сусрета америчког новинара Роја Гатмана, са заробљеним муслиманом-живим костуром иза монтиране жице, у војном затвору, који је држала Војска Републике Српске – новинар је добио Пулицерову награду за то); па два пута режирани случај масовног страдања муслимана у Сарајеву у реду за хлеб и на пијаци Маркале; па наводно силовање српских војника стотине хиљада муслиманки. Када све то није прошло, онда су медијски злотвори дефинитивно одабрали Сребреницу за главну манипулацију у оптужници против  српског народа Босне и Херцеговине!
Зашто баш Сребреница? Није први пут у историји. Сребреница се налази на поменутој тзв. Зеленој трансверзали и  “босански Срби“ су још једном, уз непојамне жртве, сачували овај крај од џихада! Шта се све дешавало иза политичких кулиса и шта се још догађа и какви су даљи планови муслиманско-америчких центара моћи око Сребренице, остаје историчарима-истраживачима да откривају и предвиђају.
У сваком случају, грађење исламске државе на Балкану идеја је, коју је најјасније и континуирано, још из другог светског рата, заступао Алија Изетбеговић (први председник Босне и Херцеговине, државе, коју су многе велике силе света признале противно свим регуларним међународним законима, 1992.  године). После његове смрти  се за њу боре, јавно, без околишења, пре свих,  босански верски поглавар, у свету међу најмоћнијим, реис-ул-улема Церић; потом контроверзни муслимански политичар из Алијиног времена (ратни премијер у Влади) Харис Силајџић, у чему имају пресудну помоћ српског муслимана, Расима Љајића (министра у Влади Србије, задуженог за изручивање Срба Хагу, односно – задуженог за сарадњу са Хагом), али и бројних тзв. невладиних (читајте – антисрпских) организација у Србији.
Дакле, то што су Срби у Сребреници са околином у Подрињу пресекли пут џихада ка Европи, неумољиво и непомерљиво има додатну тежину, пре свега, за саму Републику Српску, јер се данашња званична Србија припрема на предају делова своје најважније државне територије (у историјском и економском смислу) – Косова и Метохије Албанцима и Американцима, а Рашку област муслиманима (простор на коме је иначе настајала српска држава пре Косовског боја, а коју данас муслимани, којих тамо има највише у Србији, зову по турском – Санџак!)!
Што се “случаја“ Сребренице тиче,  уочљив је недостатак воље власти Србије, па и Републике Српске, да се неумољиве чињенице ставе на сто и да се тек на основу њих доносе или прихватају било какве пресуде. Напротив.  Тзв. хашки трибунал је оптужницом обавезао америчке представнике у власти Србије да недоказане злочине, наметнуте готово само Србима, доказују и проглашавају – истином, без истинитх, правоснажних доказа!
Република Српска још увек (а већ је прошло и 11 година од подизања непоткрепљене Хашке оптужнице против најугледнијих, легендарних Срба) није смогла пуну снагу да сагледа чињенице, пре свих, о страдању српског народа. Напротив, пре две године, на захтев Високог представника Међународне заједнице Педи Ешдауна, Комисија Владе РС сачинила је један срамни извештај о случају Сребреница – по диктату наручиоца и у прилог тврдњи да су Срби извршили геноцид над муслиманима у Сребреници (они су чак досегли до бројке од 12.500 убијених “недужних“ муслимана јула 1995.).
Како већ неколико година истражујем истину о страдању народа у сребреничком крају (написала  књиге о томе: “Истинита Сребреница“ и “Српске мученице из Сребренице“, а у припреми је читава едиција), знам да се у “случају Сребреница“ они који оптужују српски народ не служе документованим чињеницама. Стога сам уверена да ће кад-тад власти Србије и Републике Српске уложити напор да се прецизно и објективно, научним методама дође до валидних квалификација догађаја, не само у Сребреници, већ и на територији Балкана и Босне и Херцеговине. За сада, ко год се у Србији за то залаже бива оптужен да је припадник  тзв.“антихашког лобија“, а пред вратима Парламента Србије већ трећа година чекају разне декларације о признању да су Срби извршили геноцид у Сребреници и Закон о забрани расправе о догађајима у ратној Сребреници!
Од ослобођења Сребренице од џихад терора муслиманских паравојних и војних снага (о чему располажем на стотине докумената из извора Армије Босне и Херцеговине) прошло је већ 12 година, а народ се још није ослободио од наметнутог мучног пребрајања несталих и погинулих муслимана приликом  предаје Сребренице 11. јула 1995. године генералу Ратку Младићу! (Напомињем да је Генерал са свега 20-ак војника примио Сребреницу од представника Холандског батаљона и цивилне власти, иако је дотле у Сребреници боравило преко 6.200 добро наоружаних војника босанске Армије!)
Да би се искупили за тешко страдање народа и да би рат трајао, ево трећа година, “богови рата“ организују спектакуларно окупљање муслимана  на тај дан – 11.јула, на муслиманском споменгробљу у Поточарима (на путу  између градића  Братунца и Сребренице, у Републици Српској). Ту се сваке године сахрањује нови број муслимана, наводно идентификованих жртава српског геноцида 11. јула 1995. године.
До сада је принето 1937 зелених ковчега и спуштено у гробна места, или “нишане“ (како се то каже на бошњачком језику, који однедавно званично користе муслимани у Босни и Херцеговини и у Рашкој области у Србији), иако је верски поглавар муслиманског народа у БиХ  још 2003-те, приликом отварања овог споменика,објавио да је од 11. до 15. јула 1995. године од Младићеве руке и његових војника страдало читавих десет хиљада Сребреничана! На споменику, пред којим се клањају сви посетиоци, записао је, између осталог: “нека освета буде правда“!
Ово споменгробље (мезарје, на бошњачком) основао је 2003. године Волфганг Петрич, својом вољом, као Високог представника Међународне заједнице у Босни и Херцеговини. Десетогодишњица од предаје Сребренице, обележена је глобалним светским програмом на највишем, чак и државном нивоу, у 81 држави на свим континентима. У Поточарима се тада слегло небројено много људи и званичних представника најмоћнијих држава. За 25 милиона долара пред заветним спомеником поклонио се Клинтон.
Борис Тадић, председник Србије стигао је наредне године (а никада није присуствовао ниједном српском парастосу у Републици Српској!).
Следећи “високи представници“ озваничавали су ову “Фондацију споменмезарје Сребреница-Поточари“ као  осмишљени симбол геноцидности српског народа, одлукама да се простору придода и   зграда Фабрике акумулатора, те да се сав тај простор  пренесе у надлежност Државе (читајте: муслиманске) Босне и Херцеговине, са очигледном намером да се једног дана читав тај део Републике Српске означи као припадајући – Федерацији БиХ! Онако како је желео Алија Изетбеговић: “муслиманија“ до Дрине!
Монструозна игра бројки убијених “недужних“ сребреничких муслимана  почела је још 8.септембра 1993. године, приликом посете Алије Изетбеговића Билу Клинтону. Поседујем видео запис о томе како  је Клинтон подучио Изетбеговића да жртвује 5.000 муслимана у Сребреници, да би добио америчку војну помоћ у дефинитивном обрачуну против Војске Републике Српске!
Постоје видео записи и писане изјаве сребреничких муслимана политичара, који говоре да је Србима измишљен геноцид!
Све је узалуд! Као да ништа нису рекли, као да и сами нису учествовали у зверским  прогонима српског народа из њихових села, у пљачкању и паљењу њихових кућа, они прекорно учествују у поточарским “свечаностима“.
Тога дана сјате се бројни амбасадори из Сарајева, дођу представници “невладиних“ организација из Београда да осуде српске злочине и сажале се на “сребреничке мајке“. Десетине тв камера и новинара бележе и објављују догађај. Председник Србије, Борис Тадић даје изјаву да злочинци треба да одговарају, саучествује у болу породица страдалих (својевремено је примио у Београду представнице муслиманских “мајки Сребренице“- за српске мајке се никада није заинтересовао).
… Српски народ сребреничког краја има своју Књигу мртвих: под крстовима почива 3287 новомученика, уморених од 1992-1995. године на својој земљи, пред својим домовима. Сахрањени су на многим сеоским гробљима, тамо где су се рађали и где су, бранећи се од усташа и џихадлија, погинули.
На Петровдан, 12. јула, на годишњицу (од 1992.) највећих страдања Срби одржавају достојанствене парастосе. Највеће гробље је у Братунцу.
И овог Петровдана била сам тамо. Из Београда су дошли још припадници Народног покрета 1389. и генерални секретар Српске радикалне странке, Александар Вучић, са делегацијом. У медијима објављена тек понека вест… Изјаве председника државе Србије нема…

Београд, 14.јула 2007.     Љиљана Булатовић

The post НЕВЕРОВАТНИ “СЛУЧАЈ СРЕБРЕНИЦА“ appeared first on Покрет За Србију – до победе !.

У старим школским програмима из историје писало је да се Југославија, вековима налазила на ветрометини светских политичких и економских интереса.

Тек последњих деценија постало је јасно да се на удару налазила, пре свега Србија, односно српски народ.

Све остале југословенске државице временом су, живећи у заједници, дефинисале сопствене, националне програме. У кризним временима, ради остваривања зацртаних националистичких циљева, приклањале су се својим менторима.

Србија у новијој историји није имала свој прецизни национални програм, а у невољи се најчешће ослањала на своју сестринску, православну љубав – на Русију! Остале могуће моћне заштитнике у одређеним историјским периодима проглашавала је својим савезницима. У кризним ситуацијама од руског братског народа добијала је мање или веће дарове. Тиме се Србија уљуљкивала да припада породици која је штити, не узвраћајући, чак и жестоко је одгурнувши од себе 1948. године.

Показало се да је у Србији, у прошлом и овом веку, интерес моћника бивао значајнији од националног у државној политици. Словенци су стекли свој национални државни програм, Хрвати свој “вековни сан“, муслиманима је комунистичка наднационална политика омогућила проглашење нације (једино на свету) а потом су америчко-исламски интереси признали муслимански државни ентитет, односно федерацију; шиптари су од једног дивљег племена постали моћна терористичка “национална“ скупина, пред остварењем своје републике! Тим програмима разбијена је Југославија.

А Србији и Србима омчу и даље повлаче они, који су крајем прошлог века подстицали и допринели РАСПАДУ ЈУГОСЛАВИЈЕ!

Ради се о међународним центрима који иначе врше насилно или нагодбама деобу моћи у свету, па самим тим и на Балкану. Иоле упућенији препознају сукобљеност Америке, Европе, Русије и ислама, институционализованог у разним облицима. Рекла бих да америчка администрација и неки муслимански вође, у ствари, у специјалном савезу, уз јаку британску подршку имају заједнички интерес потпуног растурања Србије!

Све бивше југо-државице биле су припремљене и крајем прошлог века одиграле су успешно своје сепаратистичке, дуже или краће време сањане снове, а лавина незадовољства диктатора новог “демократског“ поретка сручила се на “непослушне“ Србе: где год су живели.

Из Словеније, преко Хрватске су Србе прогонили према матици, уз јачи или слабији отпор, али уз најстрашније жртве, које се упорно и даље прикривају – како би се извођачи терористичког “увођења демократије“ сачували од кривице и правде! Све време српске жртве тешком пропагандном машинеријом проглашавају се кривцима.

То што се у бившој југо-држави, Босни и Херцеговини, у грађанском рату, уз страшне српске жртве отпора џихаду и неоусташкој агресији, десила Република Српска – озлоједило је све центре моћи, осим Русије. Она се притајила, и у почетку, тек понеки сигнал братске љубави слала.

Али – ни сама Држава Србија није стала у одбрану живота и достојанства свеколиког српског народа, који још под најтежим условима опстаје у суседним државама, на својим родним огњиштима. Напротив, актуелна “демократска“ власт узмиче, пре свега, под хашким оптужбама за наводно геноцидно деловање претходног режима у Србији, али за геноцид и најтеже ратне злочине Војске Републике Српске, на челу са ратним генералом Ратком Младићем!

Такво понашање матице Државе све више подстиче несигурност Срба на Балкану, али не и у Републици Српској. Срби у Босни и Херцеговини успели су да остваре свој државни идентитет, али су тиме изазвали жестоку срџбу БОГОВА РАТА. Они континуирано и систематски оптужбама да су Срби били геноцидни агресори у сопственој Републици и изазивачи рата у Босни и Херцеговини, врше притисак да се измени Дејтонски споразум и поништи Република Српска.

Дакле, у последњој деценији прошлог века, Србија изнутра разрована – отрована шиптарским терористичким злоделима у свом језгру, бива тешко кажњена тонама осиромашеног уранијума због отпора здруженим белосветским империјалистима, терористима…..

Када данас говорим о носиоцима омче, давитељима Србије, онда подразумевам оне који су поздравили бомбардовање сопствене државе и сматрају је само оправданом казном Милошевићевог режима. Тако је данас у Србији на власти (оличена у њеном председнику) представник партије која је позивала Нато алијансу да Србију казни! Власници ОМЧЕ били су задовољни тиме, као и исходом своје казнене експедиције!

Од те 1999. године Србија више није своја!

Извођачи радова погубљења српских држава и поништења духа српског народа свакодневно су пред очима јавности. Преносе поруке са разних адреса. Опомињу, прете. Вређају достојанство српске државе и српског народа својом понизношћу пред његовим највећим непријатељима.

Вређају нас беспоговорним рукољубима Карли дел Понте, америчким амбасадорима – за које се може рећи да су већ сасвим јавно и “легалистички“ у име “увођења демократије“ преузели власт у Србији, а усред Европе!

Зато српски ИЗВОЂАЧИ диктиране политике повремено одлазе у Брисел да се пред тзв. Европом, односно, тзв. међународном заједницом понешто оправдају, да обећају прилог неких нових жртава… И сви највише обећавају наша национална добра, у смислу “приватизације“, тако омиљеног израза за распродају свих домаћих вредности – и све више управо сепаратистички насталим државама Словенији и Хрватској. Тако они који Србију и даље сматрају агресорском државом а републику Српску геноцидном творевином, постају све јачи власници српских добара.

Кад год стигну, недавно је то у Загребу учинио председник Србије Борис Тадић, хвале се добрим пословима са Америком, омаловажавају руске понуде и заборављају дугове према Русији…

И тако, док се представници српског народа, у ствари, опиру пруженој руци руске политике, српски народ се опет радује братској помоћи Русије и на Косову и Метохији и у општим политичким и економским токовима.

У таквим околностима се лелуја актуелна политичка сцена Србије, подривена све тежом економском ситуацијом, све слабијом производњом, запостављеном пољопривредом.

Отуда тако чести парламентарни и локални избори, који постају главни “посао“, уз проваљивање најтежих афера и чињења правног и кривичног криминала од стране политичких првака Србије; отуда и најновији захтев Српске радикалне странке да се у Парламенту по хитном поступку, пре истека стотину дана њеног постојања, расправља о опозиву Владе Србије!

Конкретан повод је још једна недавна срамотна лакрдија српских власти, односно, Полиције, Војске и људи задужених од Карле дел Понте да хватају официре Републике Српске, оптужене за ратне злочине. Наиме, српска власт, заједно са влашћу Републике Српске, објавили су да су ухапсили генерала Толимира, најблискијег ратног сарадника генерала Ратка Младића у близини Сребренице и да су га изручили Хагу!

Када су Радикали сазнали, а и сам генерал Толимир пред судским већем у Хагу изјавио да је ухапшен у Београду, да су га однели у Републику Српску, потом га снимали по неким шумским путељцима и тамо испитивали – настала је пометња у јавности, али не и међу онима који су учествовали у тој драми. Уз све ово, зна се да је генерал Толимир тешко болестан човек (доживео три тешка мождана удара), а сазнало се да су неке здружене полицијске снаге у зору провалиле у његов стан, и однели га у кеси у којој се, иначе, носе мртваци.

Представници Владе Србије, после прве Толимирове изјаве у Хагу, рекли су да –генерал не говори истину!

Због свега тога и низ других сличних понижавајућих поступака српске Владе ових дана Парламент ће тражити од Владе да поднесе оставку!

ЉИЉАНА БУЛАТОВИЋ,

књижевник и публициста из Београда

3. јула 2007.

Први пут објављено на српском језику на сајту fondsk.ru

The post ЉИЉАНА БУЛАТОВИЋ: Ко повлачи омчу под грлом српском народу appeared first on Покрет За Србију – до победе !.