Светска већина, убунту и Србија

Светска већина, убунту и Србија

ПОДЕЛИТЕ

„Специјална војна операција је фактички означила почетак формирања новог феномена – светске већине, у оквиру које многе земље света показују спремност за самостални развој, заштиту националних интереса и суверенизацију од хегемоније САД и других земаља Запада», изјавио је ових дана Николај Патрушев, секретар Савета безбедности Русије.

„Победа Русије над колективним Западом у Украјини биће снажан подстицај даљем мењању глобалног односа снага у корист односа међусобног поштовања и равноправног дијалога међу државама и успостављања полицентричног светског поретка заснованог на културној и цивилизацијској разноликости света“ – додатно је нагласио Патрушев.

Милошевић и Мугабе у Београду 1996.

У смислу броја држава, светска већина је постојала и раније – чинио ју је Покрет несврстаних. Међутим Патрушев је ипак у праву – феномен је нов утолико што данас на страни светске већине није само број држава, већ и њихова економска, војна и политичка моћ.

А Србија је у целој модерној историји била део светске већине, заправо истанути део историјског и цивилизацијског мејнстрима човечанства. И када је била један од носилаца Другог и учинила први покушај стварања Трећег Рима, и када се борила за ослобођење од османске (колонијалне) власти, и у светским ратовима, и у одбрани од западне агресије 90-их. Нема разлога да тако не буде и данас. Можете ли да замислите Србију поражену заједно са Хитлером? Или са НАТО-ом? Ја не могу.

Зоран Лилић и Џери Ролингс у Акри (Гана) 1996.

Патрушев је несумњиво био инспирисан успехом самита Русија-Африка. Показало се да афричке земље данас имају огроман потенцијал за економску сарадњу, да им је доста охолог западног (нео)колонијализма и да не заборављају ко им је помагао у борби за ослобођење. Показало се да у пребогатој Африци Русија има огромну предност у односу на Запад. Зато ни једна афричка земља није увела санкције Русији.

Али ни ми не смемо ни једног тренутка заборавити да је Србија по историјском потенцијалу на афричком континенту некако одмах иза Русије и Кине. Јер то нисмо заборављали ни у најтеже време.

Западни прокси рат за разбијање историјске Србије, алијас Југославије, ратне драме у Хрватској и БиХ, уздрмали су наш међународни положај. Што због покушаја Запада да нас посвађа са исламским светом, што због наше немогућности да у условима ратова и санкција будемо довољно активни на међународном плану, СРЈ је добила «празну столицу» не само у УН, него и у Покрету несврстаних.

Али, када је 1995. склопљен Дејтонски мир, требало је потрудити се да се то надокнади. На Трећем конгресу СПС у пролеће 1996, захваљујући максималном ангажовању на пољу партијске међународне сарадње, успели смо да обезбедимо присуство страних гостију на нивоу из најбољих дана СФРЈ – дошле су нам све најзначајније партије левице: од немачких социјалдемократа до кинеских комуниста. Ипак, западни гости конгреса су наглашавали да су дошли као «посматрачи», а, тек је требало уложити посебан труд према земљама у развоју.

Тог пролећа сам прешао на рад из СПС у СМИП и добио да водим Дирекцију за Африку и Блиски Исток, која покрива највећи број земаља.

Неопходне кораке су нам олакшали прави пријатељи. У Београд је баш тада допутовао Роберт Мугабе, председник Зимбабвеа, земље која је у СБ УН гласала против санкција које су нам 1992. уведене под притиском Запада.

Део нашег руководства, на челу са Миланом Милутиновићем је, слично као неки данас, сматрао да је после Дејтона најважније да очувамо «добре односе» са САД и да не треба да чинимо ништа што се њима не би свидело. Ипак, председник Милошевић и ја смо знали да је Дејтон, иако велики, био делимични успех (Клинтону је био потребан мир у БиХ због сопственог реизбора) и да нам тек предстоји тешка битка за одбрану КиМ. Стога је требало искористити Дејтон за јачање наших позиција код пријатеља и према свима осталима у свету, и да тако спремнији дочекамо нови напад западне хоботнице.

Већ у октобру 1996. успели смо, савладавши све отпоре, да организујемо афричку турнеју председника СРЈ Зорана Лилића, која је укључивала узвратну званичну посету Зимбабвеу, званичну посету Гвинеји и радну посету Гани. Бројну државну делегацију пратило је и неколико десетина привредника. За турнеју смо користили ЈАТ-ов ДЦ-10. Неки од званичника Гвинеје, који су нас чекали на аеродрому, причали су нам да су им потекле сузе када су видели огромни широкотрупни авион како слеће. «Ево, коначно опет Југославије!» – помислили су.
Те и следећих година имали смо интензивне активности према Африци и Блиском Истоку. Са замеником Савезног министра спољних послова др Радославом Булајићем посетили смо Етиопију, Судан и Анголу. Са потпредседником Савезне Владе Николом Шаиновићем Кувајт, а са председником Народне скупштине Драганом Томићем Ирак. Био сам и на дипломатским консултацијама у Либији, Сирији, Либану и Јордану. Свуда је било више спремности на сарадњу, него што су наша држава и привреда тада били у стању да искористе.

Делегација СМИП у Луанди (Ангола) 1997.

У делу руководства је био велики отпор и када је стигла порука иранског врха са понудом нормализације односа. Успео сам да то стигне до председника Милошевића и обезбедио зелено светло. Убрзо је уследила посета Техерану министра спољне трговине Борише Вуковића, а онда и заседање међувладиног Мешовитог комитета са Ираном. Памтим како нам је командант чувара револуције отворено признао да су они били умешани у рат у Босни, али су свесни да су тамо били злоупотребљени од стране САД, па су схватили да им је наша земља једини могући савезник на Балкану и да не бринемо – на КиМ се сигурно неће мешати!

После 5. октобра 2000, Србија је постала неоколонија Запада. Урушено је све што се могло урушити – војска, банкарски систем, привреда, култура… Земља је премрежена западним агентурама.

Колонијална послуга је чак затворила амбасаду у Зимбабвеу и другим важним пријатељским земљама, а наше напоре и резултате – обрисала из документације! И за то још нико није одговарао!

После 2012, почиње обнова нашег суверенитета и свих урушених темеља Србије. Време је да се тај процес убрза и да Србија заузме достојно место у редовима светске већине.

За то је потребно ослободити се претеране зависности од САД, које инсистирају на признању «Косова» до краја године и од ЕУ која нам стално намеће санкције и рестрикције према пријатељима из светске већине. А још више, треба се ослободити илузија да нема живота без западних инвестиција! Потенцијал Кине је у том смислу много већи, а земље ЕУ ионако неће никад престати да овде инвестирају, јер је то више у њиховом интересу, него у нашем.

Кршљанин са иранским колегом, Техеран 1997.

Свет се променио. Већ живимо у Новом свету. Не смемо каснити да то разумемо.
Постоји прича о антропологу, који је, играјуће се са афричком децом, поставио испод дрвета корпу пуну воћа и рекао деци: «Трчите! Ко први стигне, корпа је његова!» Међутим остао је запањен што деца то нису прихватила. Уместо да се такмиче, ухватили су се за руке, заједно дошли до корпе и поделили воће на равне части. Када их је питао зашто су тако урадили, био је спреман одговор:

«Убунту! Како једно од нас да буде срећно, ако су остали несрећни?»

Убунту је философија највећег дела црне Африке, која каже: ја постојим, јер ми постојимо!
Данас светску већину чине, држећи се за руке, Русија, Кина, Индија, исламски свет, Африка и Латинска Америка. Они су Нови свет.

Душа Србије је са њима. Али тело треба да збаци последње окове, па да Нови свет буде потпун. Нови свет ће бити убунту и биће свет човекољубља, заједница заједничке судбине човечанства. У таквој заједници неће бити већине и мањине. Верујемо да ће се народи сада аутистичног Запада ускоро ослободити окова олигархијске диктатуре, која се лажно представља као демократија.

Добар је знак што је после самита у Русији, председник Уганде Мусевени дошао у Београд и што је председник Вучић обећао учешће на самиту Покрета несврстаних догодине у Уганди. Али Белорусија је пуноправни члан Покрета несврстаних, а Србија само посматрач. Хајде да се вратимо тамо где нам је место. ЕУ није вредна да због ње изгубимо душу.

Владимир Кршљанин

[РТ БАЛКАН]


ПОДЕЛИТЕ