Против Русије се данас води исти прокси рат, какав је против нас вођен 90-их. Исход, наравно неће бити исти и зато што су Руси научили лекцију. Амерички унилатерализам је у очајању учинио фаталну грешку. У улози Наполеона и Хитлера сада се нашао Зеленски, а исход је предвидив. Украјина ће бити денацификована, а САД, ЕУ и НАТО ће драстично ослабити, а можда и нестати. А ми судбинску и правну аналогију морамо правити између Србије и Русије, а никако између Србије и Украјине.
Ипак, наш спољнополитички положај је добар, и због верности историјском пријатељству са Русијом и Кином, и зато што смо избегли нову конфронтацију са Западом, и за то треба одати признање државном руководству. Развој догађаја у свету је брз, драматичан и од епохалног значаја. Зато морамо сагледати нашу спољнополитичку перспективу. Она је добра. И морамо је искористити.
Русија је данас светска војно-политичка сила број један, а Кина је економска. Наша повезаност са Русијом је вишевековна и зато је примарна, у смислу да смо за Кину партнер од великог поверења, само ако смо то најпре за Русију.
Када су САД и НАТО (а то је и највећи део ЕУ) у питању, ми смо пре свега њихова жртва, што се и данас испољава на примерима Косова и Метохије и Републике Српске. О Републици Српској Крајини да и не говоримо. Постоји ли нада да ћемо удварањем променити њихов однос према себи? Не! То нам јасно показује последњих четврт века. Удварањем свакако не. Чак напротив, даћемо им могућност за нове уцене. Њихов се однос може променити само када буду поражени од стране Русије, што ће бити ускоро.
Пре него што сагледамо перспективе, односно приоритете, дефинишимо стратешке циљеве наше спољне политике. То су: ослобођење (од директне и индиректне НАТО окупације), уједињење (делова српског народа и његових историјских територија) и економски (као и социјални и духовни) напредак.
На билатералном плану, први приоритет би било савезништво са Русијом, али и Кином. Русија је ту фактор број један, без којег остваривање наших стратешких циљева није могуће. Минимум би био обавезујући уговор о пријатељству и сарадњи, укључујући заједничку одбрану, а максимум би било наше ступање у Савезну државу Русије и Белорусије. Јачање уговорних односа са Кином би нам могло донети далеко веће економске и финансијске бенефите од оних које имамо од односа са ЕУ и САД. Притом, Србија је у загрљају са Русијом и Кином слободна, а у загрљају са САД и ЕУ није.
Следећи приоритет је, наравно, сарадња са суседима. Отворени Балкан треба да се постепено шири до граница полуострва. Наше поновно уједињење мора бити праћено повећањем сарадње у региону, а наше јачање сарадње са Русијом и Кином ће наше регионалне иницијативе учинити још привлачнијим.
Разуме се, Србија је заинтересована за пријатељску сарадњу са свим земљама света. Али ако земље нису пријатељске (признале независност „Косова“, уцењују нас…) онда не морамо баш много да се трудимо. Оних других је више.
Оваква билатерала намеће и другачију и много развијенију и перспективнију мултилатералу. С једне стране, треба да одустанемо од пуноправног чланства у ЕУ. Ем приступање бесконачно дуго траје и све време нас нечим уцењују, ем је сама ЕУ почела да по америчком диктату ради против сопствених интереса. Разуме се да нам добри односи требају, али зашто се не бисмо задовољили придруженим чланством. Шта фали Швајцарској и Норвешкој, па и Британији, која има само трговински споразум? Е, после те одлуке би нам се отворили многи хоризонти сарадње са пријатељским земљама: БРИКС, ШОС, ЕАЕС, Појас и пут, ОДКБ, и наравно и свакако, и не на последњем месту: Покрет несврстаних! Сада смо само посматрачи, што је апсурдно, а Белорусија је пуноправни члан!
Потребне су нам и неке рестрикције. Сарадњу са НАТО треба свести на меру прописану Дејтонским споразумом и Резолуцијом 1244. Хашки трибунал више не постоји, али Србија треба да затражи од СБ УН ревизију његовог рада, јер сами немамо право да прихватамо резултате агресије на нашу земљу. Поред тога, морају се укинути колонијално-коруптивни механизми, који разарају суверенитет и демократију, као што је финансирање медија и невладиних организација из западних центара моћи.
«Ми, политичари и администратори, који се кувамо у котлу свакодневних проблема – најнезахвалнија смо врста за високе оцене», констатовао је својевремено Јуриј Лужков у некрологу Слободану Милошевићу. Да, у свету пуном противречности и конфронтација, какав је вековима диктирао Запад, улога државних службеника је тешка и незахвална. Тако је на Балкану и данас.
У Новом свету, свету човекољубља, свету сарадње, а не надметања, свету у којем сви добијају, а против којег западна олигархија и даље води изгубљени рат и тако заувек остаје у прошлости, у том свету ће улога државних службеника такође бити тешка, али неће бити незахвална.
А и уопште, тамо је свима добра перспектива.
Владимир Кршљанин
