Данас добро плаћени евробирократи, без обзира да ли заузимају управљачке позиције у Бриселу или у некој од престоница ЕУ, већином делују против интереса народа и против принципа демократије, а по наређењима англоамеричке олигархије. И усуђују се да прете Србији.
А та олигархија је 1999. изазвала Први европски рат на тлу бивше Југославије, и 2022. Други европски рат на тлу бивше Украјине. Оба су били и против Европе. А пошто је Други рат, већ по традицији, страшнији од Првог, они су на време склонили Велику Британију са европског попришта. И сасвим у свом „постмодерном“ антиљудском и антихришћанском стилу пандемије, „великог ресета“ и ЛГБТитд, за виновнике су прогласили Србе и Русе.
Први европски рат је био проба за Други. Међутим, испоставило се да је Први био резултат обести униполарне светске олигархијске диктатуре, док је Други резултат очајања због заувек изгубљене светске доминације.
До скора је имало смисла говорити да нам је и од самог формалног уласка у ЕУ, битнији напредак у достизању „европских стандарда“. Сада је то под знаком питања, јер оволико одступање од демократије и гурање сопствених народа у сиромаштво, деиндустријализацију, смрзавање и рат, а све у туђем интересу, очигледно сведочи о краху система. Наравно, у Западној Европи још постоје достигнућа од којих се може учити, али сада је опет очигледно, као што је било очигледно под бомбама 1999, да је примена система који нам намећу евробирократи – за Србију најгора могућа опција.
Наравно, из своје коже, и из своје Европе, се не може. Али је крајње време да Европу почнемо да гледамо другим очима. Да почнемо да се поносимо тиме што смо носиоци њених изворних духовно-моралних вредности, да наставимо плодну сарадњу са европским нацијама, али да се дистанцирамо од пропалог евробирократског пројекта, који ће у месецима и годинама пред нама срушити, и надамо се претворити у истински евродемократски пројекат (онај до Урала или до Владивостока) – сами европски народи.
У овом часу, суверена Србија, у савезништву са Русијом и Кином, главни је извор европске наде и једини гарант европске будућности. И зато, упркос хистерији која влада међу евробирократама, морамо, слушајући и глас народа, још мало храбрије водити своју независну спољну политику и развијати је на следећи начин:
а) задовољити се придруженим и одустати од пуноправног чланства у ЕУ и смањити ниво сарадње са НАТО на уобичајени ниво „партнерства за мир“, бар док те организације не одустану од своје антидемократске и неоколонијалне политике;
б) ући у придружено чланство или партнерство у дијалогу са Савезном државом Русије и Белорусије (а ту своје место могу добити само Србија и будућа ослобођена Украјина), Евроазијским економским савезом, ОДКБ-ом, Шангајском организацијом за сарадњу и БРИКС-ом (што су већ учиниле многе значајне земље света, само није јасно зашто Србија још није).
Курс независне спољне политике Србије је потпуно исправан и изазива поштовање многих у свету. Ипак, он се мора даље развијати на предложени начин да би наша независност била потпуна, јер у периоду 2000-2012. независности није било и створена је потчињеност западним центрима моћи у многим областима, што нашу међународну позицију још увек чини рањивом.
Србија широм света има велики углед, поготову код својих најмоћнијих савезника, Русије и Кине. У том угледу постоји део који се темељи на тековинама два светска рата и несврстане политике, али његов највећи део произилази из нашег отпора међународној диктатури 1990-их, када смо иницирали настанак праведнијег Новог света, који данас предводе Русија и Кина.
Баш зато што свет јесте у преломном историјском раздобљу, није нам довољна само тактичка вештина, већ се морамо ослонити на своју стратешку цивилизацијску супериорност, која нас учи, како нас је недавно у Београду подсетио Сергеј Бабурин, да није могућа „златна средина између добра и зла“.
Недавно је више од 100 најугледнијих бранилаца Србије у Првом европском рату, на војном, политичком, дипломатском, културном и информативном попришту, али и младих српских политичара и активиста, потписало и објавило несвакидашњи документ: Повељу српско-руског братства, којом се истичу, како приврженост традиционалним европским, хуманистичким, хришћанским духовно-моралним вредностима, тако и њен регионални, европски и светски значај.
У политичком смислу, Европа почиње да ври. Мађарска упорно пружа отпор евробирократама. У Италији је већ традиционалистичка коалиција убедљиво победила на изборима. У Чешкој и другим земљама не јењавају масовни протести. Трећи светски – лажовски рат (или неуспели покушај рата највећих лажова и криминалаца против човечанства – јер је технологија масовног лагања последња област у којој имају примат) у коме се за још мало доминације или некажњености олигархијских злотвора масовно жртвују животи, благостање и достојанство људи и у којем евробирократи и њихове газде бесрамно газе истину, морал и међународно право, не либећи се од сарадње са фашистима и терористима, мора бити и биће заустављен.
А Србија не сме бити објекат уцене евробирократа и њихових газда, већ субјекат новог, праведнијег света – на почасном месту, међу победницима, како смо и навикли да је видимо.
Владимир Кршљанин
(Политика, 11. 10. 2022.)
https://www.politika.rs/scc/clanak/520508/Pogledi/Evropa-gledana-drugim-ocima
