ПРОМОЦИЈА другог, проширеног издања књиге „Вратити се Русији“, генерал-потпуковника др Леонида Петровича Решетњикова, директора Руског института за стратешка истраживања, одржана је у Привредној комори Србије, у организацији издавача Евро-бук и Наше Србије.
И то баш годишњицу крунисања руског императора Николаја Другог.
Поред аутора, о делу су говорили митрополит црногорско-приморски Амфилохије и митрополит тобољски и тјуменски Дмитриј, први заменик председника комитета руске Думе за Заједницу независних држава Олег Лебедев, старији научни саветник Института за европске студије Миша Ђурковић и главни уредник Нове српске политичке мисли Ђорђе Вукадиновић.
У бројној публици су, поред велике руске делегације и великодостојника СПЦ и РПЦ, били и председница ДСС Санда Рашковић Ивић, представник Покрета Двери Зоран Радојичић и председник Покрета за Србију Владимир Кршљанин.
Поговор књизи написао је управо митрополит Амфилохије, који је своје обраћање почео сећањем на познанство са старцем Тихоном, духовним оцем светитеља Пајсија познатог у целој Европи. Тихон се, како је рекао, бавио живописом тако да је целог живота сликао једну икону: „Скидање Христа са крста“, а написао је и молитву: По Голготи Христовој.
– Ту молитву и икону помињем јер је Голгота откривење божанске љубави која не тражи своје. Сведочанство је да је Бог дошао, не да му служе, него да свој живот положи за друге. Тај Бог је истински управо зато што је показао да је он – саможртвена љубав. Ми пред собом имамо ову књигу, „Вратити се Русији“ у којој је писац показао сазнање онога што је срж вере, бића и историје рускога народа, нарочито откривеног у двадесетом вијеку када је тај народ прикован на Голготу, на којој је открио себе самога и оно најдубље у њему. А то је да је једини пут сваког човека и народа, пут љубави која се жртвује за друге без остатка, а не да друге жртвује себи. Та Голгота је у бити свих православних народа, а код Срба се открила на Косову, код цара Лазара – истакао је Амфилохије.
Знамо, како је рекао, колико је у 19. и 20. веку било „западњака“ у руском народу који су га усмеравали према ономе што је западна цивилизација, духовност и социологија, односно поимање људског друштва.
„То је било опредељење за земаљско царство. Али, било је увијек и оних који су за узрастање појединца и друштва у мјеру која је безмјерна. Али, томе претходи – Голгота. Тако је и записано у Јеванђељу: да се Царство Божје задобија подвигом.
Плод усмерења према Западу је била бољшевичка револуција. То је био један радикалан сдвиг – хуманистички или како год да га назовемо – то је био сдвиг везан за земаљски напредак, сдвиг против Бога, јер је Бог био сметња том напретку. А знамо гдје је та револуција довела Русију.
Међутим, у књизи се говори и о Отаџбинском рату. Године 1941. руски народ се нашао пред пријетњом да буде уништен.
Шта се догодило?
Тај рат који је био рат комуниста , совјета, наједанпут се из својих дубина претворио у отаџбински. Чак је и Стаљин рекао: „Не боримо се за комунизам, него за матушку Русију“.
Захваљујући томе је то био отаџбински рат кроз који је проговорила зрела, хришћанска , царска Русија“, закључио је митрополит Амфилохије.
Он је потом испричао анегдоту о једном совјетском генералу који се током посете Београду распитивао за руску цркву и из џепа извадио икону Светог Серафима Саровског која му је спасила живот зауставивши метак. Иако комуниста, носио је дубље опредељење, указао је Амфилохије.
„О тој Русији говоримо, кроз коју су – кроз распеће и историју – проговорили Бог и изворна вјера. Народ који издржи Голготу је народ не само прошлости, него будућности и он није свједок само себе и своје величине, него носилац спаса читавог свијета. То говори ова књига.
И заиста, Русија треба да се врати таквој себи, јер је у њој спасење Русије, православних народа и – кристално јасно бих рекао: и читаве Европе и свијета. Из тог разлога смо благодарни Решетњикову на овој драгоцјеној књизи. Он је сазрио на том крсту и један је од свједока истинске Русије“, рекао је, на крају излагања, митрополит Амфилохије.
Владика Дмитриј га је потом одликовао Медаљом Светог Јована Тобољског. За заслуге за веру и залагање за повезивање православне Русије и Србије.
Руски владика је поручио да су интелигенција и друштво у Србији и Русији заборавили значај Светог писма, а морамо да се „замислимо да ли стварно идемо путем препорода, да ли ћемо само да се материјализујемо, или ћемо одржати победу пред ђаволом“.
„У Русији се, према његовим речима, током 19. и 20. века десила агресија на веру, убијен је цар, а отаџбина постала рањива. Многи синови Русије су напустили земљу, Србија је примила многе од њих, а они су јој верно служили. Међутим, догађаји 1917. су били лоши за цело православље. За само десет година је уништено православно уређење цркве и православни народ у Русији. Изгледа да је била Божја замисао да Русија буде жртва атеизма који цвета у свету.
Сви који данас изучавају и говоре истину, као Леонид Петрович и његов рад, доприносе препороду историје“, указао је владика Дмитриј.
Олег Лебедев је истакао да у Русији одувек постоји тројединство: вера, цар и отаџбина и да је оно основ Русије. Са тим Решетњиков не само да живи, него се са тим и родио – указао је Лебедев.
Он је оценио да кад год се то јединство реметило, за Русију је настајала трагедија, јер је она – православна. Наши непријатељи су – додао је – више пута покушавали да раздвоје православни свет и да нас духовно униште уништавајући нам веру. „И сада покушавају да униште наш православни свет, али – неће успети. Наша православна вера нам даје љубав према Богу, ближњем и земљи. За Решетњикова је тај однос према вери – бол његовог срца и душе! Само вером у Бога можемо да спасимо православни свет и животе наших људи. А свако ко прочита књигу, стаће уз нас за цватућу будућност наших земаља“, поручио је Лебедев.
Узевши реч, Миша Ђурковић је прво истакао да у Црној Гори, која је пред уласком у NATO, постоји нацрт закона према коме држава преузима храмове и онда их она додељује на коришћење верским заједницама. „Молим нашу браћу из Русије да се упознају са овом трагичном чињеницом и да сви заједо помогнемо да се томе супротставимо. Црпећи снагу и знање из ове дивне књиге о којој говоримо, дужни смо да практично деламо борбом за оно што је наша традиција“, рекао је Ђурковић.
Он је објаснио да је промоција књиге „Вратити се Русији“ део манифестације, током које се обнавља сећање на присуство белогардејаца, односно империјалних Руса на нашим просторима. Захваљујући раду многих људи, Наше Србије, Српског кода, имамо задовољство и да поздравимо наше драге пријатеље и да обновимо дух онога о чему је Леонид Решетњиков причао у овој књизи, казао је Ђурковић.
За два дана ће, како је најавио, бити откривен споменик и обновљено гробље у Кикинди на коме лежи 12 генерала белогардејске армије. Потом ће се манифестација преселити у Сремске Карловце где је основана Руска загранична црква и где је био штаб војске генерала Врангела.
Према Ђурковићу, Решетњиков у књизи износи критику према руској елити и у поговору – који је додат у овом другом издању – пише о контроверзама савремене Русије“ која врлуда између једног дела људи, који заведени и даље обожавају наслеђе стаљинизма, и, са друге стране, онога што је неолиберална традиција која се враћа „фебруарском наслеђу“.
– Унутар руске елите трају борбе. Део ње је фасциниран западним хедонистичким просветитељским моделом: од Петра Великог, преко декабриста, кадета и свега онога што је сажето у фебруарској влади, за коју Решетњиков с правом тврди да је највећи пример трагедије и издаје Русије после које је бољшевизам логично уследио. Елита Русије 1917. је издала цара и традицију. Решетњиков ту говори и о војсци, буржоазији, али и свештенству чији се део врло негативно понео према цару. Део те приче је и однос према белогардејском миту. Ми смо навикли да их посматрамо као људе који су се подигли да бране част, историју и традицију и да се супротставе бољшевизму. Међутим, у књизи ћете наћи критику проблема који су тај покрет погађали. На пример, од пет кључних генерала, који су водили тај покрет, чак четири су учествовала у преврату 1914.године, а само је Врангел – који лежи у Београду- био неукаљани официр који је водио белогардејску армију, казао је Ђурковић и подвукао идеолошку проблематику белогардејског покрета у коме су „све до самог краја били прогањани монархистички елементи“.
Део пропасти белогардејског покрета се тако – истакао је – налази у фебруарској, а не традиционалној идеологији којом су они вођени. Решетњиков, према Ђурковићу, с правом говори да је „идеологија фебруара“, која се налази и у идеологији перестројке , па и у великом делу идеологије руских либерала данас, оно што је можда још већа трагедија од самог бољшевизма, а то је покушај да се на умерен начин превазиће оно што не може да се превазиће: духовна, монархијска, традиционална православна основа живота и империје.
Према њему, Решетњиков је дао још један теоријско-политички допринос заступајући идеју самодржавља, али не као тоталитарног приступа, већ се аутор враћа „најбољим изданцима традиције политичког мишљења“ и показује да је то самодржавље – православно, руско, традиционално утемељено – најзахтевнији облик државног уређења који захтева одуховљен народ, елиту и самога цара.
Коначно, када говори о савременим проблемима, истакао је Ђурковић, Решетњиков их илуструје сликом човека који данас клечи на гробу Стаљина и – крсти се!
„То је на неки начин сулудо. Али, говори да неки људи и данас Стаљина перципирају као наследника самодржавља. Решетњиков указује на суштину тог човека и идеологије која до дан данас не да Русији да се врати себи. Стаљинизам је зло јер је део бољшевичке јереси, а бољшевички покрет има буквално сатанистичке и окултистичке основе. Овде ћете наћи, рецимо, подак да је Троцки 1918. иницирао подизање спомеика Јуди Искариотском. Уосталом, и сама петокрака је симбол пентаграма. А све то заједно чини основу која спречава Русију да се врати себи“, закључио је Ђурковић.
Он је, међутим, истакао да неки догађаји, као што је Крим, Абхазија, Јужна Осетија, показују да је Русија спремна да у неким тренуцима поврати своју снагу, те да многи људи, не само у Русији, него и у Америци, виде у Русији и Путину једини цивилизацијски модел који се супротставља моделу настраности, демографске пропасти и цивилизацијском хедонизму.
Русија мора бити или православна империја или ништа, цитирао је на крају Ђурковић Решетњикова и подвукао да је „Вратити се Русији“ изузетно историјско штиво писано у маниру највећих руских писаца која недвосмислено показује да је највећи проблем Русије у 20. веку био тај што је 1917. године изгубила своју „духовну основу“.
„Једини начин – да се Русија и Србија данас одупру оном што им се намеће – јесте да се врате изворним хришћанским вредностима. Стаљинизам и оно што је донео замало су уништили Русију, која може да буде или православна империја или ништа“.
Скупу се затим обратио Ђорђе Вукадиновић и указао на слојевитост књиге, написане у најбољој традицији руске проза, која се чита у даху, као узбудљиво историјско штиво. Истовремено, она је озбиљно научно дело које открива много тога до сада непознатог. Она је одлична политичка и геополитичка анализа савременог света и Русије и њихове будућности. Решетњиков нимало не скрива идеолошку, духовну и политичку позицију са које пише.
„Издвојио бих детаљ о познанству са америчким колегом обавештајцем који има разумевање за Совјетски Савез, али нема никакво разумевање за Русију. Ту пада завеса и престаје чак и она дипломатско-обавештајна мимикрија и избија чак и нека мржња која се дешава када се помене царска империјална Русије. То је детаљ који је битан за разумевањње савремене Русије, онакве каквом је види Решетњиков, а и ја. На то се надовезује прича о готово сатанистичком радовању дела интелектуалаца поводом смрти цара Николаја. Рекао бих да је тако и сада: све може да буде амнестирано и да се нађе разумевања и према Стаљину и Берији и Лењину, али се Николају не прашта. Решетњиков онда наводи и шта се Николају спочитава, а то је практично ништа. Али, та мржња према традицији, цару и вери је нешто што се вековима провлачи кроз ону идеолошку визуру која ништа добро не мисли Русији, иако се представља као пријатељ руског народа.
Решетњиков наводи три пута – идеологије пред данашњом Русијом – а која имају везе и са Србијом – неолиберализам, неостаљинизам, односно неокомунизам и ксенофобни национализам. Онај алтернативни пут – православни се мало помиње. Решетњиков нарочито упозорава на проблематичност покушаја да се направи некакав амалгам – православни стаљинизам“, истакао је Вукадиновић.
Он је посебно указао да у Србији постоје русофили који верују у њену свемоћ и који се љуте на Русију – као млађи брат на старијег – када она нешто не уради у Црној Гори, Бугарској или Србији, а не схватају да и она има велике проблеме, да се тек враћа себи и да мора имати подршку и разумевање за ту борбу, за повратак који се дешава данас како у Русији тако и у Србији и Црној Гори.
„Цео свет с правом упире очи у Русију, надајући се да ће она, вративши се себи помоћи целом слободољубиом делу планете. Да ли она има снаге за први устанак – враћање себи – то ћемо да видимо, али не треба само да то гледамо, него свако треба да помогне себи – па ће помоћи и Бог и Русија“, закључио је Вукадиновић.
Посебно је нагласио је да је „Вратити се Русији“ путоказ „да излаза има и за Србију“:
„У књизи је јасно поручено да Русија не може бити ни Белгија, ни Француска, ни Швајцарска већ може да буде само руска православна цивилизација. То је порука и за Србију“
Сам аутор је указао да се идеја да напише књигу родила баш у Београду. Скупу се обратио овим речима:
„Велико ми је задовољство што ће у парламенту бити невелика група људи који деле идеологију ове књиге. Желим да поздравим Санду Рашковић Ивић, Зорана Радојичића и господина Вукадиновића. Велико хвала и Млађану Ђорђевићу из Наше Србије.
Радује ме да су људи из Србије схватили да треба да се врате Србији.
Она још није оно што би требало да буде.
Када сам читао речи цара Лазара, ноћима нисам могао да спавам. То су такве речи! Српски светац се обраћа свим православцима, и Русима и Србима.
Зашто га читамо као књижевност? То је за нас завет и путоказ како да живимо даље – да не смемо да издамо Србију. То је завет и нама Русима да не смемо да издамо Русију. А колико пута смо у историји предали Русију? Издали смо Русију. И Србију. Да ли наше државе сада цветају, да ли нам је због тога боље? Колико још треба да лутамо по шуми? Да, залутали смо.
Ми сада у Русији много говоримо о Великом отаџбинском рату. Била је победа. Али, ко је победио. Руски народ је изгубио 27 милиона људи! Победиле су САД – оне су постале газде целог света. Ми изгубили 27 милиона, а они 300.000 и постали су господари света.
А која је била просечна старост наших победника који су стигли до Берлина? У совјетским филмовима су то младићи од 19-20 година. Међутим, ми смо проучавали податке и сазнали да је просечна старост војника-редова била 39 година, што значи да су они рођени и васпитавани у руској империји. Такви су стигли до Берлина.
Када је био попис 1936, Стаљин је сакрио резултате јер је, после двадесет година уништавања православља, више од 60 одсто становника рекло да су православни хришћани и то је био велики ударац за његову владавину.
Милиони војника још нису сахрањени. Трагамо за њиховим остацима. На сваке две недеље се прикупе канте са њиховим крстићима. Схватате ли шта су носили поред срца? У Русији још нема таквог схватања. Сви говоре да смо победили захваљујући другу Стаљину и совјетском народу.
Држим у руци књигу „Велики отаџбински рат – победа духа и традиције“. На омоту су представљени војници из рата. Поред совјетског ордења на њима су Георгијевски ордени из Првог светског рата. Од девет маршала победничке војске у Другом светском рату, четворица су били царски официри. Двојица подофицири. Двојица редови. Само један није служио у царској војсци. Да ли је некоме то познато? Не. Сви кажу да је победио друг Стаљин.
Црвена армија је била потпуно уништена 1941. године. Фашисти су се приближили Москви. Мотористи Немачке су дошли до Москве. Даље нису кренули јер су се уплашили, био је празан град и решили су: победа је већ ту, Црвена армија не постоји, три милиона је заробљеника. Али, тада су се из Сибира појавили пукови, дивизије, тенкови. То нису били дечаци него мушкарци који су разбили немачку војску.
Ми смо се у том тренутку вратили Русији.
Добро је Амфилохије цитирао Стаљина у обраћању америчком посланику када је рекао: „Да ли ви мислите да се они боре за нас? Не. Боре се за мајчицу Русију.
У Институту имамо сарадника који има 77 година и каже да су његовом оцу 1936. одузели имовину, отишао је иза Урала па му се десило исто, а онда побегао далеко у Сибир. Када је требало да иде на фронт, рекао је жени да такву власт неће да штити и да ће да се преда. После неколико месеци је са фронта писао жени да „они хоће да униште Русију и наш народ“. Није се предао. Две године касније је погинуо код Лењинграда бранећи Русију и руски народ.
У томе је смисао наше победе и нашег препорода.
Често кажем: браћо Срби, Бугари, Руси, хиљаду година смо се развијали по једној традицији. Зашто смо решили да смо паметнији од цара Лазара и цара Душана, Александра Првог, Александра Невског , Светог Саве? Зашто морамо да бирамо парламент и обмањујемо једни друге? Постоји педесет генерација Рашковића и Решетњикова, а сада дође неко ново покољење и каже да то ништа није ваљало. А шта ваља? Шта смо тако добили? То да 25 милиона Руса живи ван Русије, а украјински нацисти их убијају и иживљавају се. Где живе Срби и где је Косово – ви то најбоље знате. То је све зато што смо се одрекли наше традиције и вере.
Био сам у Полоцку, у музеју где су нам рекли да су Белоруси народ који се од средњег века бори за независност, а онда нам покажу новине у којима је одлука ЦК БСС из 1926. године о формирању белоруског језика. Поделили су нас: Украјина, Белорусија, Србија, Црна Гора. Стално се сужавају границе. Остаћемо на Београду и Москви.
Чим смо се окренули од језгра – православне вере – нас су раздвојили.
Постоји виц: У совјетској школи учитељица каже деци да се зна да Бог не постоји и зато хајде да сви песницом припрете небу. Сва деца дигну песнице. Сва сем малог Мише. Учитељица га пита зашто не диже руку. А он одговара: ако тамо нема ништа, који је смисао да претимо, а ако ипак има, нема смисла да се свађамо са њим!“, испричао је Решетњиков.
Генерал Решетњиков је потом уручио Медаљу сећања на Први светски рат владици никшићко-будимљанском Јоаникију, владици славонском Јовану Ћулибрку и владици тимочком Илариону. Промоција је окончана уз културно-уметнички программ – руске народне песме.
