Волим пуцкетање старог радија. Стерилни, чисти, окружујући звук ме тренутно не може са таквим миром увести у ноћ, у сан, у мир…, у бег од такође окружујућег сиромаштва свих врста у мог народа, сведочења свакодневне пропасти коју живимо.
Двадесет година смо у обнови, а ја и даље путујући државом виђам развалине старих српских властелинских дворова и развалине и пустош српских градова трећег миленијума. Путујем деценијама несвршеним коридорима, пролазим поред будућих слободних економских зона зараслих у амброзију и заграђених рђом испред којих су на земљи непокупљене остале, покисле и до пола коровом прекривене табле и транспаренти већ изгладнелих штрајкача који су се налазили испред тих ограда штрајкујући глађу. И у данима почетака невоље која нас је задесила било је јоште неког духа који нас је одржавао на површини, духа који попут снажног бола тера да се у телу детектују и искористе и они најскривенији резервоари снаге. Један Елиотов опис из “Воденице на Флоси” се даje без задршке узети као одлично применљив за стање Срба у 2011-ој:
«Када полако почне да струји нови измењени живот, када се туга заувек усели у срце и престане да доноси подстицаје који смањују бол, када почну да пролазе једнолични дани без икакве наде, тек онда стиже очајање, тек се онда осети страховита глад душе и чежња за неком незнаном тајном која би могла ублажити нашу патњу.»
И ето, ми заиста видимо све путем РТС-а и осталих “анационалних” емитера, али не видимо сопствену будућност. У константном смо болу који нас више ни на шта не може подстакнути. Ми заиста све унапред што нам се може десити посматрамо као једну велику тајну, са надом да ће се у оквиру ње изродити нека снага која ће коначно успети да нас извуче из овог недуха, недржаве, ненарода, нејезика и вратити нас у народе који имају своју државу, аутентични дух. Очајни смо, зато и ћутимо и не боримо се, само се веома скрито надамо, јер нам и јавно изношење нада у успешни национални самоповратак може бити узето за зло “на европском путу без алтернативе”.
Постаје огољено да Тадић у свом очајничком батргању за одржање своје братије на власти, на силу гура државу у лепезу неприродних стања и понашања не би ли макар и лажно остала inner circle неког будућег ЕУ проширивања. Он површински подржавајући, а суштински критикујући тера Српску Инцку на рупу, Тачија унапред амнестира да би могао са њим да “преговара”, обнавља причу о “магловитој” улози Коштунице у политичкој позадини атентата на Ђинђића, даје простора Динкићу да управно растаче државу, коалиционе партнере плаши Николићем и усуђује се да Русе држи “на кратком ужету”. Председник је почео да се понаша као Герберов предузетник који је још и менаџер и техничар, те тако постаје сопствена супротност и уништава посао којим се бави. За последицу тога већ имамо да он себе не сматра српским већ просрпским председником. Од обећања ЛДП-а да ће “Србија ући у ЕУ са или без Срба”, ово Тадићево просрспко председниковање му га дође као неко сасвим нормално прелазно стање. Изгледа да је он и ову владу коју је саставио сматрао прелазном и пролазном до момента када ће све полуге власти сместити у Крунску улицу и касније са “мрвицашима” које му буде Ворликова наметнула, крене у коначно докусуривање сваког националног остатка и одложено, али ефикасно имплементира 6.октобар.
Шта је решење, где је излаз? Да ли су Тадићеве намере заиста наша неумитна судбина? Нису и неће бити. Скуп људи који од Тадића не мисле само салонски различито је на видику да се окупи. Они нису нека елиотска метафизичка скупина којој Срби неће смети да се радују и придруже. Она ће бити истински српска а не просрпска и снажно ће захтевати да се у пракси спроводе стратешки државни уговори са Републиком Српском, а Бога ми, касније и сами спроводити те уговоре у пуној снази и сврси. Скупина за Србију, Покрет за Србију ће раскринкати спој криминала и узурпиране власти који је Црну Гору прво одвојио а касније расрбио и на крају свим средствима осим оружаним (за сада) напао ону трећину народа у Црној Гори која себе осећа Србима и две трећине народа који се одлучио да не да свој српски језик црногорском језички монголоидном новорођенчету.
Покрет за Србију неће оставити 300 хиљада Срба са Космета и оних 120 хиљада на Космету на милост и немилост окупаторима и њиховим квислинзима, који су попут њихових ментора кукавица који су нападали ноћу и са 10.000 метара висине, сами знали да убијају само са леђа, отимају ненаоружане и преко турских и израелских хируршких ножева их у мукама растављају са телесним органима и животом. Покрет за Србију ће развластити аутономаше и сепаратисте свих врста, а ратоборне муфтије који Турску зову мајком, или натерати да се врате у своје храмове или мајци на сису, а не на материјални и психички терет и свог и већинског народа у овој држави. Покрет за Србију ће прво захтевати, а касније и спровести свеопшти црквено-народни сабор који ће слободно донети одлуку какву државу желе и са ким та држава треба тесно да сарађује, стављајући му пре тога на знање све светске алтернативе без икаквог медијског уторавања.
Слобода није сан. Да, и она не мора увек долазити праћена великим болом и страдањем. Она може доћи и путем непрестаног инсистирања на њој и једноставног и простог окретања главе од оних који је гуше и окретања самима себи, једних другима и онима који нам у њеном остваривању заиста желе искрено помоћи да до слободе дођемо, па били они у Србији или ван ње. Каткада је потребно препознати тренутак у којем се до ње може стићи без икаквих националних пострадања, као што је овај тренутно, јер ко сада може скупити опет 1000 авиона и усудити се да нас по мраку са преко 10.000 метара бомбардује, сеје канцер и вади органе само зато што инсистирамо да останемо оно што јесмо и где смо вековима били. Када уђемо у слободу, када је освојимо и у њој обновитељски кренемо да уживамо, видећемо да на Земљи нисмо били клети, сужњи и гладни зато што су нас тако Више силе набаждариле, већ зато што смо сами себе на тако нешто осудили. Тада ћу и ја, у свеопштој ствари ни мало битан, можда и моћи да заспим без пуцкетања старог радиа и препустим се свим surround звуцима моје домовине, слободне домовине, слободног народа, слободне Србије.
