Да ли је могућа независност унутар ЕУ? Није.
Србија данас има у својој спољној политици две контрадикторне поставке – инсистирање на независности и инсистирање на уласку у ЕУ.
Поред тога, у јавности је широко присутна и теза о еквидистанци. Као, све велике силе су исте – себичне и злонамерне, па је најбоље не зближавати се ни са једном превише, односно имати подједнако добре односе са свима. Ова теза је створена у времену „сукоба Тито-Стаљин“, када је Југославија свој стратешки ослонац нашла на западу, па је мноштвом елемената западне пропаганде деценијама испиран мозак нашим грађанима. Један од тих елемената је и прича о еквидистанци, која полази од западне манипулативне тезе да је зло битна, безмало најбитнија одлика људске природе.
Чак и обично искуство нас учи да није тако. Ми не мислимо да смо зли, а злима не сматрамо ни своју браћу и пријатеље. Дакле, нити су сви људи зли, нити су све велике силе исте. И то смо много пута осетили и доживели.
А онда долазимо до тога да је теза о еквидистанци неприхватљива и недопустива. Правећи еквидистанцу између пријатеља и непријатеља ми себи наносимо двоструку штету – дозвољавамо непријатељима да нам чине зло и намећу зависност, а са друге стране, спречавамо пријатеље да нас од тога заштите.
То се онда оправдава нашим географским положајем и страним инвестицијама. Прво оправдање се може донекле прихватити. Али Балкан није средиште Европе, него капија Азије и значајан део православног и словенског света. А Русија је показала да може да штити државе са којима се не граничи (Вијетнам, Јерменија, Сирија, али и земље Африке и Латинске Америке).
Што се тиче страних инвестиција, прво оне нису доминантан фактор развоја ни у једној високоразвијеној нити независној земљи. Друго, потенцијал Кине у том смислу није мањи од потенцијала Запада. Поред тога, основана је Развојна банка БРИКС-а, као праведнија алтернатива Светској банци и ММФ. И треће, Запад се у тим питањима поставља себично и колонизаторски, за разлику од Истока.
Наравно, престројавање из стања економске и финансијске зависности од Запада у стање независности и убрзаног развоја, не може се извести ни тренутно, ни лако. Али на њему се мора стално и систематски радити.
Чињеница да је Србија најзападнија православна земља и најистуренија према Западу, донела нам је и још увек доноси, и огромне патње и одређене погодности. Наша географска позиција је довела до тога да ми добро познајемо Запад и наши људи умеју да живе и постижу успехе у западним земљама лакше него неки други. Међутим, опасна је илузија да нас то чини делом Запада. Наша органска повезаност са духовно-моралним вредностима православља нас чини у исти мах и сталном метом западне агресије и даје нам снагу да се тој агресији одупремо и опстанемо. А они Срби који су се определили за Запад, данас се зову Хрвати.
Међутим, чак ни у тој отворености за западне утицаје, нисмо једини. Из нашег „дела света“ у томе су најдаље отишли Грци, а за њима је потрчала и већина балканских земаља. Много пута у историји, и у великим дозама, западни утицај је прихватала и Русија, скоро увек на своју штету. О НДХ и данашњој Украјини да и не говоримо! Ипак, Први европски рат – разбијање Југославије, демонизација Срба и окупација Косова и Метохије од стране Запада, после више деценија стратешке „пријатељске“ сарадње, треба да буду лекција читавом свету, а посебно нашим суседима, о томе куда води везивање за Запад. Један документ конференције, коју је Међународни комитет за одбрану Слободана Милошевића одржао у Београду у октобру 2001. године, носи наслов „Империја нема савезнике ни пријатеље – само будуће жртве“. Наравно, сувишно је рећи да оно што смо доживели треба пре свега да буде лекција нама самима. После својих лутања, Руси и Кинези су ту лекцију научили. А ми, понекад изгледа, нисмо баш најбољи ученици.
У нашем случају, већ дуго је познато да независност Србије унутар ЕУ није могућа, јер је предуслов за наше чланство – признање независности „Косова“, макар фактичко. Недавно су нам у предуслове додали захтев да драстично ограничимо односе са својим најмоћнијим историјским пријатељима, Русијом и Кином, и да им уведемо санкције. Са Макрон-Шолцовим „планом“ и Охридским „споразумом“, ушли смо у опасну фазу у којој се „европски приоритет“ претворио у Дамоклов мач, од кога се морамо ослободити, док нас није погубио.
О томе да Други европски рат – против Руса, има исту природу као Први европски рат – против Срба, већ смо писали. Важно је међутим, уочити, да су главне жртве тог рата баш Украјинци, а да су жртве и сви европљани – амерички савезници – дакле земље ЕУ и НАТО. А да народ у тим земљама нико ништа није питао. Ето још једног драстичног доказа да независност унутар ЕУ (и НАТО) у приципу није могућа и да је зато (још увек) релативна непопуларност ЕУ у Србији, почела да јури огромну непопуларност НАТО. Јер разлике између њих готово да нема – све те земље су биле гурнуте у рат против нас, а сада су гурнуте у машину за млевење меса прокси рата против Русије.
Неко ће можда рећи – да, на западу су једина независна земља САД. Усудио бих се да и томе противречим. Њихова главна религија и велики део јавности сматра да је оправдано да највећи утицај у политици те земље имају они најбогатији. Са њиховог становишта, тамо је све у реду и САД су независне. Али са становишта највећег дела света, САД нису ни истинска демократија, већ олигархијска диктатура, нова форма фашизма, а нису ни независна држава, јер су зависни од нелегитимних појединаца.
Нови, мултиполарни свет, који подучени српском лекцијом, предводе наши стварни пријатељи и савезници, Русија и Кина, подразумева и владавину међународног права створеног после Другог светског рата, и стварну демократију, укључујући ону у међународним односима, и равноправну, за све корисну сарадњу.
Западни свет је, по својој суштини, свет рата и зависности, а Нови свет је свет мира и независности.
Морамо сваког дана чинити активне кораке ка укључивању у Нови свет, јер је то једина сигурна гаранција наше независности и слободе, нашег уједињења и развоја.
Владимир Кршљанин
