Нас из «гарнитуре» коју је предводио Слободан Милошевић, и која је била на челу најважнијег општенародног покрета у новијој српској историји, засипали су лавином оптужби измишљених у склопу хибридног рата против Срба. Међу тим оптужбама посебно, «опште» место заузима оптужба да «нисмо разумели пад Берлинског зида». Та се оптужба најчешће изриче без објашњења, као нешто неспорно и општеприхваћено, а што би можда требало да значи: нестао је, заувек или на дуже време, свет социјалне правде, а заменио га је гангстерски свет, који је сам себи залепио на чело «демократску» етикету. Тај свет је богат и моћан и треба му се прилагодити, па ћемо живети боље. 

Али, у свакој работи иза које стоји нечастиви, и у овом резоновању је све «наопачке-наглавачке». То је пут право у «царство земаљско», заправо пут у пакао, пут у којем на кратко добијеш цркавицу, а изгубиш душу. Да су мењали веру да угоде богатим и моћним агресорима, Срби би одавно нестали. Да опросте наша браћа и комшије, данас би били, што Бошњаци и Албанци, а што Хрвати. А да ли би им због тога било боље, закључите сами.

Први Косовски бој Србија је водила 1389. против Османлија, а други 1999. против НАТО. Због наше духовне и моралне супериорности нису успели да нас победе. Косовски завет је крвљу потврђен. Лазар и Слободан су пострадали.

Данас, када је после три деценије свима јасно да смо деведесетих били у праву, а над Европом се поново надвијају сабласти Берлинског зида и «гвоздене завесе», ми смо ти који морају да упуте упозоравајући вапај: да ли је могуће да не видите и не разумете највеће револуционарне промене – настанак Новог света у којем водећу улогу имају наши историјски савезници и да ли сте свесни колико би такво превиђање било лоше по српски народ?

Али идимо редом и поређајмо неке важне чињенице:

1. Супротно наративу западне пропаганде, Берлински зид и «гвоздена завеса» нису били производ социјалистичког света, него западног распиривања конфронтације и покушаја настављања Хитлеровог рата против Русије (СССР). Прво је Черчил у Фултону 1946. објавио тај рат, лансирајући термин «гвоздена завеса», а онда је она и формално настала 1949. под називом НАТО пакт (настанак Варшавског уговора шест година касније је био изнуђен, као и изградња Берлинског зида 1961.). Али уместо врућег, кренуо је «хладни», односно хибридни рат. Тек када је због његовог дејства и неспособности (такође изазване западном субверзијом) да своје друштво духовно утемељи, СССР доживео крах, кренула је војна офанзива НАТО: Први европски рат (против Срба, на 50-годишњицу НАТО), чија је последица био улазак целе Централне, Источне и Југоисточне Европе (осим Србије и Српске) у НАТО и продор до граница Русије, и Други европски рат (против Руса, на 75-годишњицу НАТО), у којем, за разлику од Наполеоновог и Хитлеровог рата, Запад против Русије нема никакве шансе. Зато се овај рат и води туђим (украјинским) рукама, а покренут је из чистог очајања и са надом да ће Русија бити економски и политички дестабилизована, па онда поражена изнутра револуцијом, као 1917. Од тога, наравно, нема ништа, и зато јер уз Русију стоје Кина и највећи део света. А ратови вођени уз помоћ (нео)нациста, без обзира на најмоћније пропагандне технологије у историји света, не могу да задобију снажну народну подршку ни у земљама НАТО.

2. Ми деведесетих, наравно, нисмо могли тачно предвидети да ће НАТО кренути у напад на Русију преко Украјине баш почетком 2022. и да ће тај напад Русија за неколико дана предухитрити. Али смо све трендове јасно видели: знали смо ко је историјски агресор, српски и руски непријатељ, куда води сарадња са усташама и балистима (чак смо се са нашим украјинским пријатељима солидарисали у протестима против пенетрације НАТО у ту земљу), знали смо да су наше духовно утемељење и социјална правда историјске одреднице које се не могу победити ни избрисати, знали смо да је будућност Балкана у геслу «Балкан – балканским народима» и у новом Балканском савезу и зближавању са Русијом, дакле – без НАТО. А знали смо и то да се под налетима НАТО хорди, слободна Србија и слободни Балкан, као извориште духовности и наде за читаву Европу, могу створити само ако буду имали Савез Србије са Русијом и Белорусијом као своју окосницу. Наравно, да то знамо и данас. Због свега тога, НАТО није успео да нас порази 1999. А чак ни пораз, који смо доживели у «обојеној револуцији» нешто касније, није био потпун, па је Србија смогла снаге да 2012. уклони са власти НАТО колаборационисте, у значајној мери обнови своју сувереност и успостави стратешко партнерство са Русијом и Кином.

3. Русија и Кина баштине православну веру, конфучијанску доктрину и достигнућа социјализма, победу над фашизмом и колонијализмом, као и међународни правни и политички поредак настао на њеним темељима. Поред тога, оне су данас најмоћније земље света у војно-политичком, економском и духовно-моралном смислу. Оне су најмоћније и у демократском смислу, јер је код њих демократија заиста власт народа, а не параван за власт бескрупулозне и у злочину огрезле олигархије. Преко БРИКС-а, ШОС-а и других регионалних интеграција и глобалних иницијатива, оне данас предводе човечанство у процесу коначног ослобођења од ратова, експлоатације и западне олигархије. Наступа крај капитализма, неоколонијализма и светске олигархијске диктатуре и ствара се нови светски привредни систем. Рађа се Нови свет, мултиполарни и демократски, свет равноправних, свет добра и духовно-моралних вредности, заједница заједничке судбине човечанства. У том свету Србија, као весник, први носилац отпора таласу агресије и историјски пријатељ Русије и Кине, треба да заузме своје заслужено и достојно место. У Новом свету има места за све, и за народе Европе и Северне Америке, који су дуго били инструмент, а све више су жртве олигархијске диктатуре, али који су дали свој значајан допринос научном и технолошком развоју човечанства. Србија може, и треба, да помогне њиховом укључивању у Нови свет.

4. «Морамо да се прилагођавамо Западу, јер смо у НАТО окружењу, а Русија нас је оставила иза гвоздене завесе.» Од више познаника сам чуо ту тезу. Као у свим опасним заблудама, и у тој процени има истине. Та теза се, нажалост, шири без великог отпора.

Очигледно је да НАТО прижељкује или своју победу или нову «гвоздену завесу», али таква могућност је практично искључена. Једине две могућности су победа Русије или – уништење човечанства. Врло ускоро, можда већ за годину или две, свет ће изгледати сасвим другачије – неће бити Запада, каквог смо навикли да гледамо последњих пет векова, а нарочито оног ужасног из 20. и са почетка 21. века. НАТО и ЕУ ће се највише изменити, ако уопште буду постојали.

За гажење међународног права и своје европске ратове и освајања у садејству са фашистима и терористима, укључујући покушај отимања Косова и Метохије, НАТО главешине ће морати да одговарају по истим критеријумима као нацисти у Нирнбергу.

А Русија нас није нигде «оставила». И из изјава њених високих званичника, и из Концепције спољне политике, усвојене ових дана, јасно је да ће Русија и војно бранити своје савезнике, где год да се налазе, што је доказала у Сирији. 

Што се пак тиче «страних инвестиција», јасно је да су могућности Кине у том смислу веће од оних које нам нуде ЕУ и САД, а о односу према нама да и не говоримо.

Деведесетих смо прижељкивали овакве промене у свету. Сада су наступиле. Ратови против Срба и Руса су један исти рат. Ми нисмо у рату поражени, а Русија ће победити и за нас. Можемо вратити све што нам је отето – треба само да објавимо да смо савезник Русије.

Србија, наравно, треба да чува мир. Али пре свега, Србија мора да разуме суштину највеће промене у историји човечанства – настанка Новог света, за који је и сама поднела велике жртве. Србија мора да разуме своју духовну, историјску улогу и снагу. И ради свог опстанка и спасења, и ради опстанка и спасења човечанства, и на Истоку и на Западу, она не сме да у одсудним временима чини велике уступке злочиначкој западној олигархији, која ће ускоро и на западу бити одбачена и осуђена.

За нас, Нови свет је пре свега оваплоћење Новог завета, а самим тим и Косовског завета. Србија је васкрсла јер:

Христос васкрсе – ваистину васкрсе!

Владимир Кршљанин

Политика, 11. 4. 2023.

[ПОЛИТИКА]

The post Васкрсење Србије, «гвоздена завеса» и Нови свет appeared first on Покрет За Србију – до победе !.

Русија и Кина данас предводе људску цивилизацију, која је на путу тријумфа над својом супротношћу, оличеном у нелегитимној злочиначкој олигархији, коју често зовемо „Запад“. Тај тријумф који је већ наступио, али је мало одложен због рата у бившој Украјини, можемо звати „Нови свет“ или „Свет равноправних“, јер ће бити ослобођен од неправде и злочина. 

Нови свет карактеришу духовно-моралне вредности, љубав и сарадња, док у антицивилизацији све то нема значаја, или само представља параван, а једини стварни принцип је власт помоћу злочина и обмане.

Ако посматрамо Европу, вековима је православни свет главни носилац цивилизације, односно духовно-моралних вредности, у континуитету од Ромејског, Душановог и Руског царства, до савремене Русије и Србије. 

Србија и Русија су стога вековима главна мета Запада, од крсташких ратова, преко Првог и Другог светског, до садашњих – Првог европског (против Срба) и Другог европског рата (против Руса).

Немогућност да се раније и адекватније одупремо, произилази из суштинске разлике цивилизације и антицивилизације. Агресивни и лукави, пре свега англосаксонски Запад је пет векова био економски и војно најмоћнији део света, намећући свима опасну илузију да је управо западна друштвена и политичка мисао најбољи начин да се разуме свет. Данас знамо, и ми и Руси, да то није тако. 

То знање смо скупо платили, али оно је омогућило Русији да заузме садашњу водећу позицију у свету. 

Нови свет је претекао Запад у свему, јер је сарадња, а не злочин – темељ стваралаштва. У прави час, јер једино тријумф Новог света у свему, може спречити Запад да покрене нуклеарни рат. 

Када би злочиначка олигархија била сигурна да ће она преживети, заједно са довољним бројем своје послуге, не би се либила да уништи човечанство.

Србија је била претеча, весник Новог света. Наш отпор НАТО агресији није био очајнички, већ духовно и морално супериоран и зато 19 западних земаља нису успеле да нас победе.

Први Косовски бој, 1389, који нисмо изгубили, учинио је крај Душановом, последњем реалном сукцесору Ромејског царства. Тек после тога се уздигло Руско царство. 

Други Косовски бој, у коме је Слободан Милошевић пострадао попут Лазара Хребељановића, такође нисмо изгубили. 

Он је отворио пут уздизања Путинове Русије. Може се рећи да Други Косовски бој, или његов епилог, још увек траје и да нису случајно главне полуге западног притиска на нас управо захтеви да признамо независност Косова и уведемо санкције Русији.

Рат против Југославије, односно против Срба, почео је, не случајно, одмах после распада Совјетског Савеза. 

Србија је била духовно и морално дорасла искушењу пред којим се нашла. У најтежим околностима, у Србији су јачали православље, независна економија и социјална правда. Иако без подршке великих, парирало се и на геополитичком плану. 

Непосредни повод за раније планирани терористички прокси рат на Косову и Метохији 1998. и директну НАТО агресију 1999. био је самит земаља Југоисточне Европе на Криту 1997, на коме су Милошевић и албански премијер Нано договорили мирно решавање проблема КиМ. Био је то у ствари савремени покушај стварања Балканског савеза, којим би се одстранио деструктивни западни утицај. НАТО то није могао да поднесе.

У априлу 1999. Савезна скупштина је донела одлуку о приступању СР Југославије Савезу Русије и Белорусије. Иако због Јељциновог страха није остварен, то је био највећи искорак у остваривању вековних духовних и историјских тежњи српског народа.

Сутрадан, после почетка агресије, 25. марта, Савезна влада СРЈ је донела одлуку о прекиду дипломатских односа са САД, Великом Британијом, Немачком и Француском, као најодговорнијим државама у НАТО агресији. Тај предлог је, на јутарњем проширеном колегијуму савезног министра, изнела моја маленкост.

Није случајно што је ових дана Русија одбацила иницијативу Волфганга Ишингера да баш ове четири државе буду „посредници“ у мировним преговорима Русије и Украјине. А да је после 5. октобра наше исхитрено обнављање дипломатских односа са ове четири земље било преурањено, а свакако у случају САД и Британије, доказује и недавна одлука Републике Српске да прекине дипломатску комуникацију са ове две земље.

Још су два крупна примера из тог доба, који доказују величину политике Србије, док је била у пуној мери суверена. У фебруару 2000, на 4. Конгресу СПС, Слободан Милошевић је затражио да се ускрати гостопримство „срамној мисији“ међународне заједнице на КиМ, под чијим окриљем је настављен геноцид и етничко чишћење Срба.

У оквиру истог конгреса, одржана је велика међународна конференција са представницима преко 100 партија из целог света, у чијем сам организовању непосредно учествовао. 

Конференција је својим геслом „За свет равноправних“ афирмисала главно питање данашњице и антиципирала настанак Новог света.

Савез са Русијом, дистанцирање од САД и Британије (бар док темељно не промене своју политику), одустајање од чланства у ЕУ, ослобођење Косова и Метохије, стварање новог Балканског савеза и све то у Новом свету равноправних, који предводе наши пријатељи Русија и Кина, биле би одреднице спољне политике истински слободне и суверене Србије, на шта нас обавезују и наши пали хероји и цивилне жртве НАТО агресије. 

Други европски рат, који Русија у бившој Украјини води против НАТО, Запад је покренуо по истој историјској формули и обрасцу као Први европски рат против Срба. У ствари та два рата су један исти рат – епилог Другог Косовског боја, односно егзистенцијални, васељенски рат, како каже Нарочњицка. 

И зато морамо бити заједно са Русијом.

Када ће бити могуће повући који конкретан потез у политичкој, економској и другим сферама, треба пажљиво извагати, али ово мора бити наша стратегија, јер то је услов нашег опстанка и спасења.

Изворник:

https://rt.rs/opinion/vladimir-krsljanin/25684-vladimir-krsljanin-srbija-rusija-nato-rat/

Фото: Анђелко Васиљевић (Политика)

Излагање амбасадора Владимира Кршљанина на округлом столу Српско-руског братства „НАТО ратови против Срба и Руса“, одржаном 24. марта 2023.у Београду. Учесници су били, са руске стране (путем видео обраћања): Јевгениј Примаков, Сергеј Бабурин и Наталија Нарочњицка, а са српске: Владимир Кршљанин, Горан Петронијевић, Љубинко Ђурковић и Срђан Перишић.

Извештаји о округлом столу на сајту Српско-руског братства:

https://srbratstvo.ru/svi-koji-su-ratovali-protiv-srba-danas-ratuju-protiv-rusa-rt-balkan-o-nasem-okruglom-stolu/

https://srbratstvo.ru/skora-pobeda-rusije-ublazice-pritisak-na-srbiju-srna-o-nasem-okruglom-stolu/

https://srbratstvo.ru/ukrajinski-sukob-je-americki-osvajacki-poduhvat-sputnik-srbija-o-nasem-okruglom-stolu/

https://srbratstvo.ru/zaborav-je-prvi-korak-ka-reviziji-istorije-politika-o-nasem-okruglom-stolu/

Видео снимак целог округлог стола:

The post Кршљанин: Савез са Русијом – пут опстанка и спасења appeared first on Покрет За Србију – до победе !.

Први округли сто Српско-руског братства

РУСИЈА и Србија сведоче и активно учествују у стварању новог света који се рађа напорима антиглобалистичких снага ојачалих широм планете! Такозвани атлантизам – униполарни поредак америчко-британске хегемоније – гуши се на потезу од америчког комшилука до кинеских обала, а централна битка се одвија у срцу Евроазије где Русија брани православну цивилизацију у рату који је НАТО повео против ње у Украјини 2014.

http://srbratstvo.org

Српски народ у свим српским земљама свестан је моралног утемељења и међународно-правног основа руске специјалне операције и зато једногласно подржава политику неувођења санкција братској Русији. У случају увођења санкција, власт у Србији би изгубила легитимитет, јер би радила директно супротно од политике за коју је добила подршку грађана на изборима. Русија се у Украјини бори и за Србе, а Срби то осећају – поручено је на првом округлом столу удружења Српско-руско братство.

– Удружење Српско-руско братство засновано је на љубави и историјском савезништву наша два народа, које је утемељио још Свети Сава на заједничким моралним и духовним вредностима. Актуелна српска спољна политика званично се заснива на четири стуба, али је само руски чврст већ 200 година, рекао је уводном говору Милош Банђур и указао да се «тог стуба се не можемо одрећи ради дојучерашњих противника који су подржавали све наше непријатеље, отели део територије и ултимативно нас терају да се сврстамо на њихову страну».

Он је указао да све земље које је колективни запад понижавао сада учвршћују сарадњу, те да би санкције биле и економски штетне као што су наштетиле , а биле би и неморалне.

– Русија неће издати Србију. Разлог зашто Русија спомиње «косовски аргумент» у разговору са Западом, није да би дала правни аргумент, већ да покаже лицемерје Запада, поентирао је Банђур.

Слободан Антонић је представио резултате четири истраживања јавног мњења која показују да су грађани Србије различитих националности листом против санкција.

– Прво истраживање је радила НСПМ према коме је 82 одсто грађана против санкција, а само 7 за санкције (11 одсто нема мишљење), што показује да су грађани једнодушно и једногласно против санкција Русији! И Институт за европске послове је добио резултат да је 76 одсто против санкција, а Демостат 71 одсто против санкција, при чему чак 50 одсто сматра да Србија треба да буде неутрална и по цену санкција и несташица. Дакле, огроман проценат оних који су чврстог става чак и по цену «повратка у деведесете». ЦРТА је показала да 72 одсто сматра да су за рат у Украјини криви запад и Украјина, 72 сматра да је Русија морала да интервенише због ширења НАТО на исток, а чак 83 одсто је против санкција. Према последњем истраживању НСПМ само 4 одсто је за улазак у НАТО, и чак 80 одсто је против уласка у ЕУ по цену губитка Косова, навео је Антонић и указао да у сваком нормалном демократском друштву власт мора да овако импресивне резултате узме у обзир при доношењу одлука.

– Међутим, наши медији настоје да резултате забашуре називајући их руском пропагандом, нетачним резултатима или просто деградирају наш народ на малолетнике, на децу, која не знају шта је за њих добро. То је антидемократски. Оно што је неопходно је да на све те пропагандне аргументе ми одговоримо тако што ћемо ствари објаснити онако како оне заиста јесу и то је улога нашег удружења – казао је Антонић.

Бранко Павловић је указао да се санкције не могу правдати ни «усаглашавањем са ЕУ, јер ЕУ нема усаглашену спољну политику».

– Ово што Брисел реализује је спољна политика Хилари Клинтон: ајмо санкције Русији, дајте Косову столицу у УН, дајте унификацију БиХ, мораш да уђеш у НАТО, нема уважавања СПЦ… Дакле, кад бисмо се сагласили, овде би остао само идентитет који ради за Мајкрософт! Наше сагласје око кључних националних питања заслужује медаљу и оно је највећа политичка снага у Србији. То плаши оне који би да скрену са пута, али због ових процената не могу, рекао је Павловић.

Он је указао и на велику трансформацију војно-економске снаге у свету које одређују и међународни план.

– Америка пропада, то говоре бројке. Године 1999. БДП Америке је за 40 одсто био већи него збир Русије, Кине и Индије. Ове године, Кина, Русија и Индија су дупло веће од САД. У војном смислу, Индија са Русијом има заједничке војне пројекте, Кина је повећала војни буџет 14 пута! Спектакуларно! Њихова морнарица је сада друга на свету и годишње флоти додају флоту величине француске флоте. Генијална су била руководства Русије и Кине када су створила Шангајску организацију за сарадњу и БРИКС, а од украјинског мајдана је дошло до невиђеног узлета партнерства између Русије и Кине, да би сад имали једну Саудијску Арабију – кључни амерички ослонац у арапском свету – да конкурише и за Шангајску и за БРИКС.

Кина има највећу економски размену са АСЕАН-ом, и замислите тај економски узлет који то може да апсорбује. И све функционеше на бази консензуса. Зашто је то могуће? Зато што нема Америке и колективног Запада! Мексико није увео санкције, његов председник неће да се јави Бајдену на телефон, а нама неко каже да ми уведемо санкције. Никарагва – чисти комунисти, граде са Кинезима двоструко већи канал од Панамског, а Америка не може ништа. У Колумбији левичар дошао на власт први пут у историји. У Бразилу се вратио Де Силва. У Аргентини социјалисти на власти. У Перуу исто. Јел то по вољи Америке. Не. А како се десило? Тако што се појавио нови свет и отвара и нама могућности на сто страна, навео је Павловић.

Он је елиминисао и «аргумент» да због Косова морамо да подржимо принцип територијалног интегритета Украјине, јер, како је истакао, косовски Албанци немају правни основ да се отцепе, а Руси у Украјини имају све правне осносве за то.

– Притисак на националну заједницу мора бити велик (спаљивање људи, забрана језика итд), мора трајати дужи период (осам године интензивно), мора бити део плана (Украјина је доносила дискриминаторске законе) и да централна власт показује да нормалним политичким средствима проблем не може да се реши (резолуција 2202 СБУН из 2015 у коју су преточени Мински споразуми, али је Кијев одлучио да не приѕна ни једно право Русима и спремао етничко чишћење до краја, ризикујући свој територијални интегритет- сами су то изазвали). Те елементе признаје међународно право за издвајање дела територије из једне суверене државе. Албанци немају и нису имали ни један услов да им се призна сецесија – рекао је Павловић, закључујући да ствари не стоје онако како се у нашим медијима и од стране наших званичника говори.

Срђан Перишић је говорио о месту Срба у глобалном сукобу који је последица стварања новог света. Место је, како је аргументовао – на страни Русије.

– Од Срба се већ сто година крије – српска држава је настала захваљујући Русији, после руско-турских ратова, тако што је Русија издиктирала такве услове мира. Србија је прво добила самоуправу Букурештанским миром 1812, пуну аутономију Једренским миром 1829. и независност Санстефанским миром 1878. која је потврђена на Берлинском конгресу. Наши ђаци у школама то не уче! Од Првог српског устанка 1804, па до независности Кнежевине Србије 1878, Русија је била једина европска сила која је подржавала Србију, а све друге су је гушиле. Русија је стајала заштитнички и према другој српској држави, Црној Гори, чији је буџет био део царског буџета Русије, рекао је Перишић.

Он је навео и да против Русије ратују сви они који су ратовали против Србије 1999, против Српске 1992-1995. и против Срба 1941. и 1914, те су Срби на страни Русије «јер се она у Украјини бори за нас».

Као трећи аргумент, Перишић је навео да су Срби и Руси један свет, припадају источно-православној цивилизацији , у којој су најдоминантији Руси, те је «катастрофалан сваки покушај представљања Срба – Србије, Црне Горе и Српске – као делова западне цивилизације, али српска елита 20. века и данас, уз помоћ запада покушава да Србе натера у западне наддржавне моделе НАТО, и ЕУ».

Оценио је да су руска заштита Републике Српске у СБ УН, 2007, као и актуелно противљење Русије да Српска буде утопљена у унитарну атлантистичку БиХ, доказ да Русија штити српске националне интересе.

– Русија ће победити, а српски допринос руској победи је у томе да Србија и Р. Српска буду неутралне – без санкција Русији, без чланства у НАТО, без прикривених облика учлањења у НАТО или „договора“ са НАТО-ом. Не само јер Запад не поштује договоре, већ зато што Запад ратује против Русије, а то значи против Срба, закључио је Перишић.

Амбасадор Владимир Кршљанин је истакао да је Нови свет који предводе Русија и Кина подстакнут нашим отпором агресији западног униполаризма.

За разлику од старог, западног, заснованог на злоупотреби људских недостатака, истакао је он, Нови свет се заснива на коришћењу људских врлина. Зато су у њему духовно-моралне вредности кључне.

Сада се у Украјини, по њему, одиграва „резидуални светски сукоб“, у коме Запад нема никакве шансе на успех, пре свега због огромне моралне и војне снаге опорављене Русије. Притом ми не смемо губити из вида да се садашњи прокси рат Запада против Русије води на истим основама као прокси рат 90-их против Србије.

Стратешко партнерство са Русијом и Кином је у значајној мери обновило суверенитет Србије, али њен положај има крупне слабости у хипертрофираним односима са ЕУ и НАТО, као и у хипертрофираној западној агентури у земљи.

Чим то буде могуће, Србија треба да се укључи у интеграционе процесе ЕАЕС, ШОС и БРИКС и задржи се на придруженом чланству у ЕУ.

Сада је веома важно да се повећа јавно деловање и утицај српско-руског братства, закључио је Кршљанин.

Зоран Чворовић је дао објашњење зашто би увођење санкција Русији било – притвуставно деловање!

– Ако би Влада увела санкције Русији, променила би позицију коју су кандидовале њене странке, то не би била позиција коју су подржали грађани на изборима. У колевци парламентаризма Великој Британији постоји теорија мандата која каже да странке које добију већину и формирају владу могу да воде само ону политику коју су кандидовали на изборима и за коју су добили подршку грађана. Јер, бирачи не дају «кард бланш» стракама, већ им пружају поверење на основу детаљног предизборног програма. Ни једна странка која чини владу није кандидовала санкције Русији. Све су јасно ставиле до знања да је у Србијином инетересу да очува добре односе како са Западом, тако и са Истоком, што није ништа друго него стратегија спољне политике са слонцем на 4 тачке, што је и званична спољнополитичка доктрина Србије. Ако се влада усуди да уведе санкције Русији,то би довело у питање легитимитет скупштине која не би изгласала неповерење Влади. Увођење санкција док траје мандат садашње скупштине би било потпуно недемократско изигравање парламентаризма било би изневеравање бирача и самим тим би постао упитан легитимитет и законодавне и извршне власти, аргументовао је Чворовић.

Даље, рекао је да је нетачно да Србија због потписаног ССП-а има обавезу да усагласи спољну политику са ЕУ. То је нетачно из два разлога.

Први је, како је објаснио, тај да ССП мора да буде у складу са Уставом, а код нас никад није покренута оцена уставности ССП.

– ССП не третира Косово и Метохију као саставни део Србије.То је кључно питање због кога би Уставни суд морао да оцени ССП као акт противан Усатву Србије. Оцена уставности никад не застарева, указао је Чворовић.

Други разлог је тај да ССП обавезује Србију да ускалди спољну политику тек у моменту када Србија уђе у ЕУ, када се «десуверенизује», а до тог момента, Влада је обавезна да спољну политику утврђује у складу са Уставом Републике Србије.

– Није тачно ни да из међународног права проистиче обавеза да уведемо санкције «јер је Русија извршила агресију», пошто ни једним међународно-правним обавезујућим актом није утврђено да је Русија извршила агресију. Резолуција УН није обавезујућа, за разлику од резолуција СБУН, рекао је Чворовић и додао да наш територијални интегритет није заштићен никаквим општим правним принципом , већ конкретним обавезујућим међународно-правним актом Резолуцији 1244 која на четири места каже да ће се коначно решење наћи уз поштовање територијалног интегритета Србије.

Диана МИЛОШЕВИЋ

[See image gallery at pokretzasrbiju.org] [ФАКТИ]

The post Србија, Русија и рађање Новог света appeared first on Покрет За Србију – до победе !.

На Бадњи дан, 6. јануара 2021, народ САД ће у свом Конгресу и на улицама одлучити о исходу председничких избора и о сопственој будућности.

На дан рођења Спаситеља знаћемо да ли се родио нови свет са препорођеном Америком, или нови свет коме ће Америка у агонији још неко време бити претња и сметња.

То је важно за све нас.

Али, нови свет се рађа.

Понекад нам се чини да су сурово богоотступништво и покушај наметања олигархијске диктатуре страшни изданак нашег времена без преседана у прошлости. Али кад тако мислимо, заборављамо Содому и Гомору, Вавилон, Египат, Стари Рим… Па и касније империје, које су падале једна за другом, јер су одступале од Пута спасења.

А тај Пут, Истину и Живот вечни нам је подарио Спаситељ својим оваплоћењем, својим учењем и својим делом. Њихов смисао је и смисао нашег постојања. Његово и наше човекољубље, које је и добротољубље и правдољубље, је једини начин да се удруже и остваре слобода и креативност човека, највећи Божји дарови и живи доказ да смо деца Божија.

Спаситељ је дошао и да испуни и допуни Закон, највећом двојном заповешћу. И да својом бескрајном љубављу и жртвом спречи човеков пад и покаже му пут ка спасењу и вечном животу. И да затре мамонизам, паганство и изопаченост. Љубав је живот, а мржња је смрт.

Злочинци се све време супротстављају човеку и Богу – подстичу мржњу, поделе, ратове, сукобе и кризе свих врста, убиства, похлепу, крађе и обмане, медијске и психолошке манипулације, у узалудним покушајима да себе сачувају од казне и да сачувају и прошире своју власт.

Али Христос – Пут, Истина и Живот, Бог – Љубав и Христом надахнута апостолска заједница – комуна, остају вечита и победничка инспирација. У том знаку – побеђујемо.

Захваљујући напретку технологије, олигархија никада није била моћнија него данас. И први пут је битка добра и зла постала глобална. И први пут су стваралачке, економске, политичке и војне моћи народа оданих човекољубљу јасно надмашиле моћи светске империје – олигархијске диктатуре. Тржишни фундаментализам и либерална – корумпирана и лажна демократија показали су се инфериорним у односу на стваралачки, човекољубиви и научно засновани приступ: државну регулацију привреде у интересу народа и саборну демократију.

Припадници олигархије су се у потпуности криминализовали. Не само да су огрезли у гурање Америке у све врсте међународних злочина и рушења међународног правног поретка, већ сада покушавају да својом бескрупулозношћу и својим новцем обесмисле и погазе и амерички устав и правни систем. У победу демократског кандидата на америчким председничким изборима уложено је 8,4 милијарди долара (док је у кампању републиканског уложено „само“ 4,8 милијарди), што је више него некад у читаве изборе (рекордне 2012. године демократе и републиканци су укупно уложили 6,8 милијарди). Од таквих криминалаца, који управљају западним финансијама, државним службама, тајним друштвима, корпорацијама и медијима, се Америка и свет морају – отарасити. По сваку цену. И по цену да буду стављени ван закона као терористи. Јер сувише опасне и незаконите моћи имају у својим рукама.

Америка има народ велике искрености и предузимљивости, са великим стваралачким достигнућима. Најбоље и за Америку и за свет је да она настави да буде велика сила захваљујући способности и стваралаштву свог народа. То је могуће и највероватније, јер је у интересу Америка, а Америка је увек показивала да уме да штити своје интересе. А олигархијска диктатура и покушај да се буде светски силеџија – воде Америку у сигуран пораз, а амерички народ – у трагедију.

А ми остали – треба да знамо свој Пут – Пут Богочовека и да му се посветимо радосније и снажније него икад – човекољубиво, мирољубиво, стваралачки. Тако ћемо помоћи и Америци и себи.

Мир Божији – Христос се роди!

О Божићу 2021.

                                                                                Владимир Кршљанин

The post БОЖИЋНА ПОРУКА АМЕРИЦИ И ОСТАЛИМА appeared first on Покрет За Србију – до победе !.

Иступање Владимира Кршљанина на Међународној књижевно-историјској конференцији «Источнословенска цивилизација: у трагању за јединством» 21. децембра 2020. године

У трагању за словенским, или чак источнословенским јединством, немамо довољно успеха, пре свега зато што га често тражимо тамо где га нема и где га не може бити – у туђем и нама супротном, западном политичком и појмовном систему.

До Првог српског устанка, Срби и други балкански православни народи су тежили да постану део руске православне империје. Али већ после пропасти устанка, оптика се потпуно изменила. Званични циљ Срба, чијем је остварењу Русија на све начине помагала, постало је стварање своје независне државе. «Зашто се циљ променио, шта се догодило за тих неколико година?» – питао сам једног руског историчара. «Како шта?», одговорио је он – «Наполеонови ратови». Значи, Наполеона смо победили, али он нам је ипак наметнуо идеје Француске револуције, укључујући идеју нације. Револуционарне идеје су по целој Европи тада ширили исти масонски кругови, али су резултати примене тих идеја на Западу и Истоку Европе били потпуно супротни. Код њих су створене нове велике нације: Немачка и Италија, а код нас се догодила «балканизација». Они су од више различитих језика створили два велика, а ми смо већ постојећи заједнички језик – старословенски, односно црквенословенски – изгубили. Дакле, Запад не смемо копирати! Све што они творе, биће употребљено против нас. Јер већ само наше постојање оповргава њихову многовековну обману – да је «човек човеку вук» и да је «западни систем» – једини могући.

Морамо разумети да је наш појам нације, а боље је рећи народа, много старији и духовнији од западног. Он је везан за аутокефалију наших помесних цркава. То јест, оно најважније што одређује Русе или Србе је то да смо ми служитељи и следбеници Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа. И зато су за нас то служење, љубав и скромност – изнад свега.

А на Западу је све супротно томе. Запад – то је опозиција хришћанству, која постоји од самог почетка. Палим светом паганских материјалистичких империја су владали највећи злотвори, пљачкаши и врачеви, апсолутно бескрупулозни. Њихови наследници на Западу до данас покушавају да сачувају владање светом. Приватна својина, похлепа и стални конфликти – једном речју: греховност, за њих није циљ, него средство за управљање светом.

У нашем наслеђу су два прегнућа, која су променила свет на боље – апостолско хришћанство, које је у највећем степену сачувало своју суштину у православљу, и реална изградња социјализма. Сасвим у складу са својом природом, Запад је учинио све да створи непомирљиви конфликт између најбољих традиција и највећих достигнућа наших народа, али ми данас тај конфликт превазилазимо. Тешко, али уверени у успех. Јер, у питању је спасење човечанства.

И уопште, и у најкраћем, пред нама су три најважнија задатка:

1. Обновити наше духовно јединство и активно проповедати његове вредности (а претпоставке за то су – уклањање наметнутог конфликта између социјализма и православља и ослобођење од штетног западног утицаја);
2. Обновити и ширити наш заједнички државни дом (свој савез, своје сабрање свих православних и свих Словена, отворено за све који желе да се придруже);
3. Раскринкати и кривично казнити сва лица која угрожавају човечанство (а ако буде неопходно и ставити ван закона – западне и друге олигархе, политичаре и владаре из сенке, који узурпирајући власт и корумпирајући демократију, уништавају животе и слободу људи).

Напомена: По благослову свјатејшег патријарха Кирила, под покровитељством Светског руског народног сабора и Савеза писаца Русије, под председавањем Сергеја Бабурина и копредседника Савеза писаца Русије Сергеја Коткала, у Москви, у Савезу писаца Русије одржана је Међународна књижевно-историјска (видео)конференција „Источнословенска цивилизација: у трагању за јединством“, са око 30 учесника из Русије, Белорусије, Украјине, Србије, Црне Горе, Бугарске, Пољске, ЛНР и ДНР, међу којима су били и Ј. Гускова, Н. Лаврињенко, И. Чарота, С. Костјан, Н. Витренко, П. Толочко, М. Голубович, Н. Јушковић и В. Кршљанин.

The post ТРИ ЗАДАТКА ПРАВОСЛАВНИХ СЛОВЕНА appeared first on Покрет За Србију – до победе !.

У Москви је 30. новембра одржана Велика (изборна) скупштина Међународне Словенске академије наука, образовања, уметности и културе, на којој је за председника, са петогодишњим мандатом, тајним гласањем, по други пут изабран Сергеј Николајевич БАБУРИН. Такође тајним гласањем, за првог потпредседника је изабран Виталиј Акександрович ЛОПОТА, стручњак из области космонатутике, дописни члан РАН, као и више потпредседника, међу којима је први пут изабран и председник Српског одељења Владимир КРШЉАНИН. Изабрани су и чланови Президијума МСА и усвојено је више докумената. Доносимо текст обраћања Владимира Кршљанина скупштини, путем скајпа:

Поштовани Сергеје Николајевичу! Поштовани пријатељи!
У име 22 члана Српског одељења Међународне словенске академије упућујем најтоплије поздрављам нашој Великој скупштини, жеље за успешан рад и подршку свим одлукама!
Захваљујем за високу част указану Српском одељењу и мојој маленкости! Учинићемо све што је у нашој моћи, да ту част оправдамо. Хвала вам и на могућности да вам се данас обратим.
Изгледа да су управо данас активности наше академије потребније него икад. Али уверени смо да ће наша академија на челу са тако бриљантним и талентованим руководиоцем, какав је Сергеј Николајевич Бабурин, бити на нивоу који историја од нас очекује.
Данас многи говоре о прекрајању света, а неки се плаше да нам прети глобална перестројка. Међутим, са сигурношћу можемо рећи да будућност сигурно неће одређивати непријатељи човечанства.
У историјском сучељавању система сукоба и система сарадње, после вековне доминације првог, коначно и заувек започиње доминација оног који је стваралачкији, ефикаснији и праведнији. Они су владали помоћу обмане, пљачке и рата – укратко: помоћу греха, и дуго су доминирали, примењујући принцип „завади па владај“ на све и свја, а ми их побеђујемо сарадњом и стваралаштвом, љубављу и вером.
Руски, истински хришћански и словенски свет је кључна компонента будућег спасеног света, који се рађа пред нашим очима и уз наше учешће. Западњаци нису само покушали да нас униште, већ и да нас поделе. Тешко је разумети конфронтацију између Украјине и Русије или Црне Горе и Србије. И уопште то, да је мало јединства у словенском свету. Али надахњују и уливају уверење у тријумф добра, велика дела великих православних подвижника: члана наше академије, митрополита Црногорско-приморског Амфилохија, који је отишао Господу, одбранивши веру, цркву и част Црне Горе и отворивши пут за њен повратак у братски загрљај са Србијом, и Патријарха српског Иринеја, који се преставио, завршивши Храм Светог Саве у Београду, највећи на Балкану, „нову Свету Софију“, симбол православног јединства Балкана и неуништивог српско-руског братства. Царство небеско нашим светим угодницима!
Због тога је неопходно јачати рад наше академије и ми смо спремни да служимо том циљу свом снагом! Дубоке духовне вредности наших народа и њихово искуство у изградњи праведног друштва послужиће спасењу Европе, Евроазије и целог света!
Живело јачање духовних веза, које воде јединству словенских народа!
Хвала на пажњи.

The post КРШЉАНИН ПОТПРЕДСЕДНИК СЛОВЕНСКЕ АКАДЕМИЈЕ appeared first on Покрет За Србију – до победе !.

НАРЕДНИ САМИТ ЋЕ БИТИ ОДРЖАН 2020. У БЕОГРАДУ, ГРОЗНОМ ИЛИ БАЊАЛУЦИ

* Из Србије у раду самита су учествовали: Живадин Јовановић, Драган Тодоровић, Љубинко Ђурковић, Горан Петронијевић, Горан Шимпрага и Драгана Трифковић

* Из резолуције самита: У свету се стварају повољни услови за јачање сарадње између народа Русије и Балкана на основу равноправног дијалога, духовног, историјског и културног сродства. Политичким руководствима Русије и балканских земаља се препоручује да изврше одговарајуће промене у сарадњи наших народа, узевши у обзир нову европску стварност

* Још из резолуције: Најважније питање у вези са Косовом и Метохијом мора се решавати дијалогом на основу резолуције Савета безбедности УН 1244, којом се на основу међународног права територија Косова и Метохије сматра јужном покрајином Републике Србије

* Учесници изван Русије и Србије: Миломир Савчић, Џевад Галијашевић, Змаго Јелинчич –Јасминка Аџић Сикирић, Демо Бериша, Гојко Раичевић, Владислав Бојовић и Миленко Неделковски

У ВОРОЊЕШКОМ државном универзитету 12.11.2019. одржан је први Руско-балкански самит народне дипломатије.

Учествовали су познати политичари, политиколози, новинари, културни и јавни делатници из Русије и са Балкана.

На почетку скупа је организатор и домаћин Самита Љубомир Радиновић поздравио окупљене и пожелео успешан рад учесницима, уз наду да ће овакав формат дијалога постати традиционалан.

Скуп су поздравили: губернатор Вороњешке области Александар Гусев, председник Чеченске Републике Рамзан Кадиров, депутат Државне Думе и председник партије Родина Алексеј Журављов.

Путем видео линка скупу су се обратили познати руски књижевник, публициста и председник Изборског клуба Александар Проханов, председник Савеза новинара Русије Владимир Соловјов, као и представници локалних органа Вороњешке области и РПЦ.

На Самиту су говорили:

• Леонид Ивашов, генерал пуковник, председник Академије за геополитичке проблеме, доктор историјских наука.
• Живадин Јовановић, министар спољних послова Југославије 1998-2000, предсједник „Београдског форума за равноправност“.
• Џевад Галијашевић, професор експерт за безбедност. Његова тема био је „Утицај религијског фактора на ситуацију у БиХ“.
• Адвокат Горан Петронијевић („Утицај рада Хашког трибунала на генерисање нових сукоба на Балкану“).
• Џамбулат Умаров, министар за национална питања, штампу и спољне послове Чеченске републике.
• Јелена Гускова, доктор историјских наука, руководилац Центра за Истраживање савремене балканске кризе Института за славистику РАН, члан Академије наука Републике Српске и сенатор Републике Српске.
• Драган Тодоровић, министар саобраћаја Републике Србије 1998-1999.
• Љубинко Ђурковић, пуковник и председник Извршног одбора Покрета та Србију, командант одбране Кошара ( „Кошаре, геополитичка битка за Србију против НАТО. Битка која још увек траје“).
• Олег Бондаренко, шеф Фонда за прогресивну политику и оснивач портала Балканист („Медијски аспекти руско-српске сарадње“).
• Змаго Јелинчич – лидер Словеначке националне странке, посланик у парламенту Словеније.
• Јасминка Аџић Сикирић, члан председништва Странке Ивана Пернара („Статус Хрватске у Европској унији“).
• Јевгениј Баранов, телевизијски новинар и политички коментатор Првог канала руске државне телевизије.
• Гојко Раичевић, председник председништва Уније за војну неутралност Црне Горе („Информативни ратови на примерима“)
• Драгана Трифковић, члан Председништва Двери, шеф Центра геостратешких истраживања („Утицај косовског питања на будућност српско-руских односа“).
• Демо Бериша, председник Уније Албанаца („Српско-албански односи, проблеми и перспективе“.
• Миленко Неделковски македонски телевизијски новинар („Прећутна забрана слободе говора на прагу насилног увлачења Македоније у НАТО“).
• Гуљнара Хаџимурадова, доктор филозофије, доцент катедре за демографску и миграциону и политику МГИМО МИД РФ, виши научни сарадник Института социјално-политичких студија РАН („Савремени миграциони процеси на Балкану: узроци и последице“).
• Миломир Савчић, генерал, председник организације ратних ветерана Републике Српске („Улога руководства Републике Српске у постизању мира 1992-1995. и разлози наставка нестабилне ситуације у БиХ“).
• Горан Шимпрага, продуцент и директор Медија центра Ногина и Куриноја Руски експрес („Руско-српске културне везе и њихово значење у актуелном политичком тренутку“).
• Фјодор Бирјуков шеф Института слободе («Интерпартијске друштвено-политичке везе Русије и Балкана као важан инструмент народне дипломатије“).
• Григорис Бичахчијев, шеф грчке заједнице Вороњешке области, члан Националне коморе области („Актуелни односи између Грчке и Русије“).
• Владислав Бојовић, директор Института за сарадњу између Црне Горе, Србије и Републике Српске, члан председништва Демократске народне партије Црне Горе („Црна Гора на геополитичком раскршћу“).
• Артјом Чекмарјов, лидер омладинског покрета `Тигрови Отаџбине` („Русија и Балкан, поглед генерације 21. века“).
• Дмитриј Сагал, експерт Изборског клуба, магистар педагогије, члан Савета за национална питања Владе града Москве („Нови путеви Евроазијске међународне сарадње и народне дипломатије“).

Самит је усвојио резолуцију са овим оценама и ставовима:

1. У тренутној међународној политичкој ситуацији у свету стварају се повољни услови за јачање мултилатералне сарадње између народа Русије и Балкана на основу равноправног дијалога, духовног, историјског и културног сродства.

С тим у вези, политичким руководствима Русије и балканских земаља се препоручује да изврше одговарајуће промене у сарадњи између наших народа, узевши у обзир нову европску стварност.

2. Наша је огромна препорука шефовима балканских држава које су се придружиле санкцијама Запада против Руске Федерације да та ограничења укину зато што су она у директној супротности са исконским интересима наших народа.

3. Најважније питање у вези са Косовом и Метохијом мора се решавати дијалогом на основу резолуције Савета безбедности УН 1244, којом се на основу међународног права територија Косова и Метохије сматра јужном покрајином Републике Србије.

4. Оштро осуђујемо ширење НАТО-а на Исток, као и укључење Црне Горе у његов састав без одговарајућих демократских процедура и исказивања воље њеног народа. Изражавамо забринутост због тога што се слични покушаји упорно чине у односу на Македонију, Босну и Херцеговину, па чак и Србију.

5. Позивамо балканске народе на миран суживот, на решавање свих међусобних отворених питања дијалогом, на превазилажење непријатељстава и изолације, уз показивање сталне бриге за очување добросуседских односа свих народа који живе на Балкану, независно од њихове религије. Дугорочни мир на Балкану нема алтернативу.

6. Морамо се пажљиво односити према јединственом, целовитом, традиционалном језичком и културном словенском простору.

7. Руско-балкански самит народне дипломатије одржаваће се сваке године.

Кандидати Београд, Грозни и Бањалука

Председник организационог одбора самита – Љубомир Радиновић – уручио је захвалницу председнику Чеченске Републике Рамзану Кадирову за допринос унапређењу односа између Рисије и балканских држава.

У име председника Чеченије захвалницу је примио Џамбулат Умаров, министар у влади Чеченије.

Организациони одбор самита прихватио је кандидатуре Београда, Грозног и Бањалуке за одржавање другог Руско-балканског самита. О коначној одлуци јавност ће бити накнадно обавештена.

ИЗВОР:

http://fakti.org/rossia/u-voronjezu-odrzan-prvi-rusko-balkanski-samit-narodne-diplomatije

The post У Вороњежу одржан први Руско-балкански самит народне дипломатије appeared first on Покрет За Србију – до победе !.

О КЊИЗИ „СРБИЈА И РУСИЈА – АРГУМЕНТИ ЗА НОВУ ПОЛИТИКУ“ ВЛАДИМИРА КРШЉАНИНА: ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ, СЛОБОДАН АНТОНИЋ, ДУШАН ПРОРОКОВИЋ, АЛЕКСАНДАР РАКОВИЋ И САМ АУТОР

* Славољуб КАЧАРЕВИЋ: У књизи Владимира Кршљанина „Србија и Русија – аргументи за нову политику“ налази се  прегршт погледа, ставова и чињеница, које теже и ређе добијају место на нашој јавној сцени, а разговор на ове теме, о Србији и Русији и њиховом односу, нам је данас неопходан више него икада раније

* Зоран МИЛОШЕВИЋ: Макијавели је у својој књизи „Владалац“ изнео став, данас, нажалост општепримењен од стране западних политичара, да циљ оправдава средство. У то смо се ми Срби уверили у Рачку, Маркалама, Сребреници, а Бога ми, и у Хашком трибуналу. Кршљанин ово одбацује и нуди високоморалну Русију као путоказ у политици. Кршљанин указује на слободарство, чији је корен у православљу, које је такође уграђено у руски код, и по томе смо, Срби и Руси, слични, по томе смо браћа и сестре

* Слободан АНТОНИЋ: Сведоци агресивног, истина не у потпуности отворено војног похода на Исток… Изгледа као да се полако једна моћна машинерија креће на Исток и као да се свету спрема сукоб глобалних размера и глобалних последица. У том смислу, Србија изгледа као нека врста плацдарма, одакле ће се кренути и наставити тај поход, али и као нека врста могуће позадине, коју треба пацификовати, да би се тај поход могао започети и успешно окончати

* „Наша судбина је, очигледно, судбина једног историјског народа. Постоје мали и велики народи у демографском смислу, али постоје и мали и велики народи у историјском смислу. Када говоримо о нама као о малом народу у демографском смислу, не можемо – нагласио је Антонић – да о себи не говоримо као о значајном народу у историјском смислу. Без потцењивања других народа, наравно, али то је просто наша историјска судбина… То је нешто што морамо да имамо на уму и када размишљамо о будућности

* Душан ПРОРОКОВИЋ: Ево, боре се Французи у жутим прслуцима, свакодневни су протести и у Немачкој, и докле су стигли? Сами се изборити не могу. Јер, Запад је ушао у декадентну фазу, не само културолошку, него и политичку, у фазу када се систем брани аутократијом и производњом хаоса и анархије, па се чак и велики европски народи, какви су Немци и Французи, неће сами изборити за демократију      

* За део руске јавности, Срби су неки далеки рођаци, који су кроз историју били помало и вероломни и недоследни, а често су кокетирали и са руским непријатељима. За део српске јавности, опет, Русија је далеко, без изграђене балканске стратегије, недовољно присутна и недоречена, а за један део београдских либерала, Русија је и назадна и није узор који треба следити, већ партнер од чијег загрљаја треба бежати

* Кршљанин се води за оном максимом Достојевског, коју изговара Иван Карамазов, „не рађа се вера услед чуда, већ чудо услед вере“. Ако сачувамо веру и моралне вертикале, биће и економског раста и благостања. Кршљанин инсистира на православној парадигми, као јединој могућој за Србе и Русе, што је и основа за окупљање осталих православних народа, у неком савезу или коалицији, као и темељ за покушај зидања неке нове Европе.  Или, у блажој, скомнијој варијанти, то може бити канал за осигуравање сталног утицаја православних народа на Запад

* Александар РАКОВИЋ: Али, ми сами то не можемо да урадимо. Треба нам патрон зато што смо мала земља на рубу Европе. А тај наш патрон може да буде само земља коју сањамо и коју волимо. И која воли нас. То је Русија. Ми без Русије не можемо. Русија без нас такође не може. Она нема никог ближег од нас Срба

* Да је Русија студиозније проучавала српско питање у Црној Гори, или црногорско питање, не би дошло до сецесије Црне Горе и не би дошло до уласка Црне Горе у НАТО

* Срби јесу мали, али су херојски народ. Замислите кад би нас било 150 милиона! Шта би било Западу! Ми смо два пута ратовали против НАТО пакта! Ко је то још урадио? И у Босни и Херцеговини, у Крајини, и у Савезној Републици Југославији, односно Србији и Црној Гори. Два пута смо ратовали. У једном рату против њих добили смо државу западно од Дрине. Тај рат нисмо изгубили. У другом рату смо сачували целовитост своје територије. Ни тај рат нисмо изгубили. Ми смо први народ који је пружио отпор западном империјализму

* Владимир КРШЉАНИН: Србија и Русија су наставак Ромејског царства и као такве, оне су источник и настављач хришћанске цивилизације, дакле европске цивилизације. Јеретички Запад је њена духовна аберација и вредносна опозиција

* Перспектива је да еволуција, коју условљавају и свеопшта криза западног капитализма, и јачање Русије, Кине и других сила које нису под контролом предаторског Запада, изведе Србију из колонијалне економске, технолошке и медијске зависности од Запада и доведе до правног кодификовања нашег духовног, али и државног савезништва и саборног јединства са Русијом

* Србија нипошто не сме одустати од својих историјских аргумената заснованих на међународном праву. Русија нам је непобедиви гарант да ће међународно право опстати и да можемо вратити отето. Неопходно је да се тога сетимо данас, на 20. годишњицу НАТО агресије

У препуној великој сали Руског дома у Београду одржана је 13. марта 2019. трибина под насловом «ПЕРСПЕКТИВЕ СРПСКО-РУСКИХ ОДНОСА», поводом изласка књиге „Србија и Русија – аргументи за нову политику“ Владимира Кршљанина, чији су издавачи Центар академске речи, Информатика и Међународна словенска академија из Москве.

Скуп су на почетку поздравили Михаил Силантјев из Амбасаде Руске Федерације и Славољуб Качаревић, генерални директор компаније «Информатика», која је омогућила издавање ове књиге.

Са излагањима на трибини су иступили др Зоран Милошевић, др Слободан Антонић, др Душан Пророковић, др Александар Раковић и сам аутор.

Учесници скупа су истакли судбински значај савезништва и интеграционих процеса, као и духовног јединства Србије и Русије – за обе земље, Европу и свет. Они су такође поздравили специјалну Декларацију поводом 20-годишњице НАТО агресије, коју је тог дана усвојио Савет Федерације – горњи дом руског парламента.

На самом почетку скупа наступио је руски вокални ансамбл «Роса», који је извео три песме: «Ој при лужку», српску «Сини јарко сунце са Косова» и «Роднаја Сербија».

Михаил Силантјев је у име руског амбасадора Александра Чепурина поздравио аутора књиге Владимира Кршљанина. Истакао је да се ради о великом интелектуалцу, великом патриоти своје земље, који се много година залаже за развој пријатељских односа између наших народа и који је то добро образложио у својим радовима, сабраним у овој књизи. Он је честитао на изласку књиге „Србија и Русија“ са уверењем да ће она допринети учвршћивању наших односа, на добробит наших народа.

Славољуб Качаревић је истакао да је компанији „Информатика“ било једноставно да одлучи да подржи издавање ове књиге јер се у њој налази прегршт погледа, ставова и чињеница, које теже и ређе добијају место на нашој јавној сцени, а разговор на ове теме, о Србији и Русији и њиховом односу нам је данас неопходан више него икада раније.

Др Зоран Милошевић је такође истакао да се књиге о Русији, али озбиљне научне студије, мимо очекивања наше јавности, не појављују често, иако наш народ има изразито позитиван став према Русији као држави и Русима као братском народу.

Он је приметио да по љубави према Русији уступамо само – Вијетнамцима. Та ситуација је изазов за српску интелектуалну елиту, која се отуђила и од народа, а и од Русије и од Руса, констатовао је он и истакао значај појаве књиге Владимира Кршљанина „Србија и Русија – аргументи за нову политику“, која садржи десетогодишњи рад аутора по овом питању.

Говорећи о аутору, он је навео да је Владимир Кршљанин српски политичар, дипломата, књижевник – песник и научни радник, публициста, који је и почасни професор Руског државног трговинско-економског универзитета, академик Међународне словенске академије, председник Покрета за Србију, а уз све то, по основном образовању и занимању – астрофизичар.

Описујући књигу, Милошевић је навео да она садржи око 200 чланака, изјава, интервјуа, говора, других јавних иступања, као и саопштења Покрета за Србију, насталих у периоду од 2008-2018. године. На овај начин, дата је слика битних политичких догађаја у Србији, која сведочи политичку доследност аутора. Ако се сетимо Аристотела, који каже да је политика јавно сведочење етике, онда је Владимир Кршљанин све време сведочио етику у нашој политици и по томе је јединствен – нагласио је Милошевић.

Он је подсетио на речи самог аутора: „Србија, која се враћа својој историјској и цивилизацијској суштини, мора бити у јединству са Русијом, која се креће истим путем“, које представљају заједнички именитељ већине текстова у овој књизи.

Милошевић је нагласио да је Кршљанинова књига важна управо због поднаслова – аргумената у којима је он утемељио потребу да Србија води другачију, нову политику, када су у питању односи са Русијом и остатком света.

Никола Макојавели је у својој књизи „Владалац“ изнео став, данас, нажалост општепримењен од стране западних политичара, да циљ оправдава средство. У то смо се ми Срби уверили у Рачку, Маркалама, Сребреници, а Бога ми, и у Хашком трибуналу. Кршљанин ово одбацује и нуди високоморалну Русију као путоказ у политици, истакао је Зоран Милошевић.

По њему, Кршљанин указује на слободарство, чији је корен у православљу, које је такође уграђено у руски код, и по томе смо, Срби и Руси, слични, по томе смо браћа и сестре.

Милошевић, који је и директор Центра академске речи, једног од издавача ове књиге, је у закључку свог излагања рекао: „О свему овоме, и о још неким стварима, промишља аутор, дајући изложеним идејама специфичност своје доследности. Из тих разлога, издавачима овог важног дела, представља част што су имали прилику да допринесу његовом објављивању. Позивам присутне да се читањем књиге Владимира Кршљанина увере у ово што сам рекао.“

Др Слободан Антонић је на почетку свог излагања истакао да му је част да говори о овој књизи и да говори у Руском дому пред оваквом публиком, о теми за коју мисли да свако од присутних има развијено мишљење.

Ова књига, навео је он, представља збирку есеја, аналитичких осврта и саопштења, колеге Владимира Кршљанина и покрета који он предводи. Та збирка, од преко 200 текстова, поређана је неубичајеним редоследом. На почетку су текстови који су писани скорије, 2018. године, а онда како књига одмиче, следе текстови из ранијих година и књига се завршава текстовима из 2008. године.

По речима Антонића, 2008. година је била важна и прекретна година, у српској, а и у светској политици. У српској, имајући у виду не само проглашење сецесије Косова, него и одређену промену, која се десила након избора 2008, када су такозване суверенистичке странке, које су у својим програмима истицале борбу за очување суверенитета Србије и против сецесије Косова, фактички добиле изборе и кренуле у формирање владе, а онда се, одговарајућим закулисним играма, формирала једна потпуно друга влада, која је променила дотадашњу политику и започела клизање ка признању сецесије Косова. О тих десет година говори ова књига, навео је Антонић – и подсећа шта се све ту заправо дешавало. Читалац може да види не само беспућа наше политике, него и беспућа наше економије, друштва, друштвеног и културног живота и све оно што се дешавало до 2018. године.

Он је указао и на симболику у томе што се књига завршава 2018. године и што је представљамо сада, 2019. године, имајући у виду преломну тачку коју представља 2019. година, када је реч и о Косову, односно о односу Србије према тој својој покрајини, а и када је реч о геополитичким питањима везаним за Балкан, па и за Источну Европу.

Антонић се позвао и на своју констатацију из поговора књиге, да су Кршљанин и он до 2000. године били „на различитим странама“, и у политичком, па и у аналитичком смислу, што се променилопосле 2000. године, односно после 5. октобра, када су изневерене многе наде и када је већина у Србији доживела разочарење, иако из различитих разлога. По њему, већина демократски и национално оријентисане јавности, интелектуалаца, је веома разочарана оним што се десило после 5. октобра у смислу губљења готово свих елемената суверенитета Србије као државе, пропадања српске економије и клизање Србије у колонијални положај у односу на Брисел, Берлин и Вашингтон. О свему томе пише Владимир Кршљанин у својој књизи, истакао је он, као и о улози дела отуђене елите, коју на самом почетку, у предговору, Кршљанин назива компрадорском елитом.

За могуће ослобођење Србије, или еманципацију у односу на колонијални положај, врло је важна улога Русије, и о томе говори колега Кршљанин. Србија је мала земља, истакао је Антонић, која се, према ономе како се то у социологији види, налази на периферији светског капиталистичког система, и која је стога предмет експлоатације, и не само експлоатације, него и даљег потчињавања и сиромашења. Она наспрам себе има коалицију великих и моћних, не само земаља, него и структура, које фактички управљају модерним светом. Како да се тако мала земља ослободи, чак и ако успе да се у њеном друштву пробуде снаге, које су за поновно успостављање истинске суверености и истинске народне демократије и самосталности Србије? – упитао се Антонић и навео да постоје два геостратешка погледа на то како се то може десити. Један је да се нешто озбиљно промени у центру система. Да би се нека мала земља на периферији ослободила, она то врло тешко може сопственим снагама. Значи, потребно је или да дође до озбиљне промене у некој од земаља „центра“ система или да та мала земља има моћног савезника, који ће јој помоћи да крене путем еманципације и самосталног развоја. Наравно, та друга опција, опција важног, моћног, утицајног савезника, мисли се наравно на Русију, размотрена је у овој књизи.

Оно што за мене лично, подвукао је Антонић, ту отвара питања која могу да нас забрину, јесте чињеница да смо сведоци једног агресивног, истина не у потпуности отворено војног похода на Исток. Дакле, имамо заоштравање, не само милитаристичке, ратне реторике, него заиста изгледа као да се полако једна моћна машинерија креће на Исток и као да се свету спрема сукоб глобалних размера и глобалних последица. У том смислу, Србија изгледа као нека врста плацдарма, одакле ће се кренути и наставити тај поход, али и као нека врста могуће позадине, коју треба пацификовати, да би се тај поход могао започети и успешно окончати. У том смислу постоји нека врста страха, указао је он, шта ће бити и како ће се Србија у том могућем глобалном сукобу поставити и каква ће бити наша судбина.

Са друге стране, нагласио је Слободан Антонић, наша судбина је, очигледно, судбина једног историјског народа. Постоје мали и велики народи у демографском смислу, али постоје и мали и велики народи у историјском смислу. Када говоримо о нама као о малом народу у демографском смислу, не можемо да о себи не говоримо као о значајном народу у историјском смислу. Без потцењивања других народа, наравно, али то је просто наша историјска судбина – истакао је он.

Ја често мојим студентима кажем, илустровао је ову тезу Антонић – да могу да направе мисаони оглед (кога препоручује иначе, Вебер) – шта би се десило, како би уопште светска историја изгледала, да нема Срба – да није било Гаврила Принципа, па и 1999. године – да ли би светска историја изгледала исто. Да узмемо рецимо неки други народ. Без икакве увреде, али ево ја наводим за пример, рецимо словачки народ. Да нема тог народа, да ли би светска историја изгледала другачије или би остала иста? Дакле, ту се потпуности види одређена важност Срба као народа, и то је нешто што морамо да имамо на уму кад размишљамо и о будућности.

Ова књига је веома инспиративна у смислу да сам читалац њу довршава, закључио је Антонић. Читајући ову књигу, ви заправо долазите до многих тема, које овако или онако познајете, и у вези којих сте подстакнути да размишљате и да их довршите. И зато је ова књига важна. Она можда није, у неком формалном академском смислу савршена монографија, која обрађује одређено питање из свих углова. Али, управо због тога како је конципирана и направљена, она представља велико задовољство и велику инспирацију за читаоца. И ја бих желео на крају да честитам аутору на овако доброј књизи!

Др Душан Пророковић се на почетку свог излагања надовезао на Антонићеву констатацију да су он и Влада Кршљанин смо били на различитим странама. Па, професоре, нисте једини за овим столом – признао је Пророковић. Али, то што за истим столом седимо Влада Кршљанин и ја, што је он позвао мене на промоцију ове књиге, а ја се одазвао, ипак говори да демократија у Србији није умрла. Чак шта више – без ослањања на Русију демократије у Европи више не може бити. Без геополитичке равнотеже неће бити никакве демократске расправе. Ево, боре се Французи са жутим прслуцима, свакодневни су протести и у Немачкој, и докле су стигли? Сами се изборити не могу. Јер, Запад је ушао у једну декадентну фазу, не само културолошку, него и политичку, у фазу када се систем брани аутократијом и производњом хаоса и анархије, и чак и велики европски народи, какви су Немци и Французи, сами се изборити за демократију неће – констатовао је Душан Пророковић.

Он је даље приметио да у нашој интелектуалној јавности, политичкој чаршији, на политичкој сцени, постоје две групе људи – једни који се воде ситним, дневним, шићарџијским интересима, и други, који се воде принципима. Владимир Кршљанин се, рекао је он, у целокупном свом политичком и интелектуалном раду водио принципима, што је само по себи за поштовање, чак и ако се са тим принципима не бих слагао. И рекао бих да је на нашој интелектуалној и политичкој сцени, где је свако корумпиран неким ситним интересом, то постала права реткост. И због тога ми је задовољство и што ме је позвао да говорим о његовој књизи.

Главни део излагања Душана Пророковића цитирамо у целини:

„Својевремено је Јован Цвијић рекао: „Срби су малобројан народ, али већег од Беча до Стамбола нема.“ Апропо тог коментара, поводом ове књиге Владимира Кршљанина ја бих рекао: „Срби су малобројан народ, али Руси тренутно већег пријатеља западно од себе немају.“ Србија је, изузимајући Белорусију, једина европска земља, која не само да од 2014. године није уводила санкције Русији, него је чак успела за последњих пола деценије да наше односе прошири, а сарадњу утврди. Наравно, и у нашој и у руској јавности, често се могу чути другачији ставови.

За део руске јавности, Срби су, уз остале јужнословенске народе, неки далеки рођаци, који су кроз историју били помало и вероломни и недоследни, а често су кокетирали и са руским непријатељима, од Аустроугара, преко Француза, до Британаца, тражећи заштиту и заузимајући спољнополитички курс који је био уперен против Москве.

За део српске јавности, опет, Русија је далеко, без изграђене балканске стратегије, недовољно присутна и недоречена, а за један део београдских либерала, који се данас окупљају око идеје евроатлантизма, Русија је и назадна, она није узор који треба следити, већ партнер од чијег загрљаја треба бежати.

Оваквих ставова има, зато што у Русији о Србији на овакав начин говоре људи који о нама знају мало, а у Србији о Русији говоре на овакав начин људи, који о Русији не знају ама баш ништа. Зато је ова публикација Владимира Кршљанина ите како важна, јер како је напоменуо професор Зоран Милошевић, оваквих издања је на српском, или српскохрватском говорном подручју, релативно мало.

Несумњиво, ради се о аутору који Русију одлично познаје, а српско-руске односе у континуитету прати. На једном, или на неколико места у овој његовој књизи, може се препознати и жал аутора због тога што нам је историја у неколиким временима, наменила паралелне колосеке. Унутрашње кризе и крупне дестабилизације наизменично су нас погађале, чинећи тако да се не можемо у пуном обиму и до крајњих граница међусобно испомагати. Ипак, препознаје се да помоћ, колика је могла бити, није изостајала.

Може ли Србија данас, оваква каква јесте и у околностима у којима се налази, више помоћи Русији? Ја мислим да не може. Или, ако може, да је то за мало. Исто као што Русија није могла спречити НАТО бомбардовање 1999. године, али је зато спречила усвајање срамног споразума из Рамбујеа, тако што амбасадор Борис Мајорски није хтео да стави потпис испод тог документа, и исто као што је помогла усвајању Резолуције 1244 у овом облику.

Углавном, чак и поред таквих историјских етапа када нисмо могли једни другима да помажемо у пуној мери, ми смо успевали да пријатељске односе одржимо, и да, по проласку криза, те исте односе унапређујемо.

Србија и Русија, како рекох, шире сарадњу – она је сада формализована и на војном плану, а након последње посете председника Путина, пред нама се отварају сасвим нове перспективе.

Споменуо сам евроатлантисте. У њиховим анализама Русије, често се пренебрегава чињеница, или се уопште не зна, да у зависностио од тога који се параметри посматрају, Русија представља шесту или десету економску силу на свету. Пратећи индексе конкурентности, а који указују на степен технолошке развијености, Русија је у самом светском врху, а у неким научним дисциплинама је прва у свету. То је за нас врло важно, због нашег економског развоја, трансфера технологија и базирања нашег економског и сваког другог система.

У пројектованом геоекономском пројекту Запада, ми ништа од тога не можемо да добијемо. Нама је намењена улога периферије, која ће свој економски просперитет базирати на „шрафцигер“ економији. Између осталог, и то Владимир Кршљанин на неким местима спомиње, и говори да у савезништву са Русијом ми можемо обезбедити дугорочно и свој економски развој и енергетску безбедност, о чему је доста било речи и од стране других аутора.

Међутим, овде бих отворио још једну тему које се Кршљанин дотиче, а то је питање вредности. Питање моралних вертикала и фундамената европског, или европских друштава. И руски и српски народ су европске нације, делови укупне европске традиције и историје. Данашња Европа, или евроунијатске, евроатлантистичке елите, одричу се те традиције, хришћанске димензије и дела своје историје. Отуда и фундаментална криза Европе, или боље рећи западне цивилизације, са пратећим дестабилизацијама и немирима – од Шпаније, преко Немачке, Француске, до, ево – Велике Британије и Сједињених Држава. Наша мисија, српска и руска, или уопштено – православне цивилизације, јесте да вредности бранимо, а традицију сачувамо.

Кршљанин се води за оном максимом Достојевског, коју изговара Иван Карамазов, „не рађа се вера услед чуда, већ чудо услед вере“. Ако сачувамо веру и моралне вертикале, биће и економског раста, и инфраструктурног развоја, благостања и социјалног збрињавања. Само народи који знају ко су, одакле су, шта бране и по којим правилима живе, могу имати достојанство, непомућену веру и представу о својој улози у свету, што је предуслов сваког развоја. Уместо агресивно наметане неолибералне парадигме, Кршљанин инсистира на православној парадигми, као јединој могућој за Србе и Русе, што је оквир за нашу будућу билатералну комуникацију, али и основа за окупљање осталих православних народа, у неком савезу или коалицији, као и темељ за покушај зидања неке нове Европе.

Или, у блажој, скомнијој варијанти, то може бити канал за осигуравање сталног утицаја православних народа на Запад.

Зато, када је ово своје сочињеније насловио „Србија и Русија – аргументи за нову политику“, Кршљанин је у фокус исправно ставио Београд и Москву, анализирајући различите аспекте и предложио нека решења, али истовремено оваквим насловом изоставио да прикаже и како у деловима рада заправо обухвата далеко шире теме, и по географском и по интелектуалном опсегу. За мене је то највећи и најважнији квалитет његових идеја, пошто се српско-руски односи не сагледавају мимо света, а чак се и имплицира шта би наша заједничка улога у новом свету или неком новом светском поретку, могла бити.

Да се у закључку вратим на почетак, и оне делове српске и руске јавности који вазда траже замерку и Русима и Србима. Има ту, у њиховим ставовима, и злих намера и доста пропаганде, али и методолошких омашки. Наиме, када искључите контекстуалност у својим истраживањима и у свом политичком раду, не можете приметити ништа друго, до проблеме и неспоразуме. Ми са Русијом смо увек имали и имаћемо низ отворених питања, која треба разрешавати, од делова наше историјске сарадње, преко економије, до енергетике, али то није разлог да наше односе категоризујемо као лоше у било ком погледу, нити је повод за икакве недоумице. Морамо увек имати у виду контекст међународних односа, међудржавних односа, контекст времена у коме радимо, у ком се боримо и своје односе градимо. Имамо заједничке непријатеље – Кршљанин то одлично схвата и зато изводи правилне закључке. И зато, негде код њега провејава: заједно ћемо, као православна цивилизација, обликовати данашњи свет и сутрашњицу међународних односа. Хвала вам на пажњи!“

Др Александар Раковић се такође одредио према питању ко је био на којој страни 5. октобра 2000, поносно истичући – ја сам био на Милошевићевој страни. Он је констатовао да је то било ретко за његову генерацију у то време – имао сам 28 година, али сам спазио балоне на протесту 96. и 97. у Београду, на студентском протесту, на којим је писало «Мило». Ја сам тада раскрстио са студентским протестима, рекао је Раковић, због тога што никада не могу да будем на страни некога ко је на страни црногорских сепаратиста, какав је Мило Ђукановић.

Било ми је јако драго да прочитам књигу Владимира Кршљанина, истакао је Раковић, у којој сам поред добрих анализа, имао прилику да видим и љубав. Влада Кршљанин воли Русију и то се види из његових речи и између редова. Он воли руски народ. Писано је пуно књига о фобији, што је наравно легитимно и веома драгоцено. Али писано је мало књига о томе како љубав покреће народе. И љубав српског народа према руском, и руског народа према српском. Дакле, ми можемо да пратимо да емоција игра ту улогу и многи ће ми замерити и рећи ће ми «да су Руси имали само интересе, да уђу на страни српског народа у Први светски рат», међутим то није тачно. Разговор цара Николаја са Николом Пашићем у Москви показује дубоку љубав према српском народу и дубоко разочарење Цара Николаја према бугарском народу који је издао православље, по ко зна који пут.

Био сам учесник у многим догађајима у нашој земљи, приметио је Раковић, где сам видео да упркос тој љубави, некако фали, недостаје потпуна студиозност у проучавању балканских питања. Да је Русија студиозније проучавала српско питање у Црној Гори, или црногорско питање, не би дошло до сецесије Црне Горе и не би дошло до уласка Црне Горе у НАТО. Да је Русија на време била укључена у Македонији, не би дошло до овог сценарија до којег је дошло. И тако даље. Дакле, уз емоције о којима сам сада говорио, и које су добре као први корак, као основа за успоствљање односа два народа и две земље, мора да постоји студиозна интеракција између нас. И играње на карту људи који су родољуби, прави људи са којима Русија може да успостави праву, искрену комуникацију, у којој ће заједнички доћи до решавања наших проблема.

Ми са Русијом делимо православну цивилизацију, констатовао је Раковић и цитирао грчког теолога Георгоса Металиноса, који је по њему, у једној реченици најбоље дефинисао разлику између православне и западне цивилизације: «Западни човек жртвује друге за себе, а православни човек жртвује себе за друге.» То смо ми, и то су Руси, нагласио је Раковић.

Руси су направили први велики корак повратка на међународну сцену након бомбардовања СР Југославије и уласка руских снага из Тузле у Приштину, приметио је он и додао да је то је била велика нада коју смо ми тада добили. Та нада се на крају изјаловила и нашом кривицом, јер влада на чијем челу је био Зоран Ђинђић није била заинтересована за Русе, који су били на Косову и Метохији.

Дешавају се међусобни неспоразуми и међусобни проблеми, констатовао је он, али време је да се ти проблеми превазилазе, време је да кренемо путем који би нас водио ка интеграцијама. Нашим, православним интеграцијама, за које се, чини ми се, сви овде залажемо, јер су се западне интеграције показале као лоше. Оне су се показале као неискрене, и као вероломне.

А чак и да уђемо у западне интеграције, упитао је Раковић, да уђемо у НАТО пакт и Европску Унију, ко нам уопште гарантује да ће интегритет и суверенитет наше земље било где бити сачуван? Нико! – нагласио је он и то илустровао примером Кипра:

Ко је Грцима гарантовао да ће сачувати целовитост Кипра? Нико. А били су у НАТО пакту и изгубили су рат од Турака. Изгубили су 40% територије на Кипру. Отерани су из њиховог највећег града Фамагусте. Престоница Никозија је подељена. Ето – били су део евроатлантских интеграција – и ништа!

Раковић је истакао да у евроатлантским интеграцијама једна правила важе за западне народе, а друга правила важе за православне народе. И то је тако. И тако ће бити и неће се то променити. Е, с обзиром да се то неће мењати, онда је време, као што Владимир Кршљанин каже, да имамо аргументе за нову политику, која је интегративна за православну цивилизацију!

Са таквом политиком, устврдио је он – и Руси и Грци моћи ће да превазиђу неспоразуме који су настали у последњим годинама, а који су ескалирали признавањем противканонске јерархије у Кијеву.

А наша будућност, то је мој став, нагласио је Александар Раковић, је искључиво у уједињењу четири републике бивше Југославије –Србије, Републике Српске, Црне Горе и Македоније. Али ми сами то не можемо да урадимо, приметио је он, и додао: нама треба патрон зато што смо мали. Тренутно смо мала земља на рубу Европе. А тај наш патрон може да буде само земља коју сањамо и коју волимо. И која воли нас. То је Русија. Ми без Русије не можемо. Русија без нас такође не може. Она нема никог ближег од нас Срба.

Ми смо сигурно народ који је показао највише искрености и љубави и најмање вероломности према руском народу, од свих народа Европе, констатовао је Раковић и додао да Русија то мора да уважи, као и чињеницу да смо ми херојски народ.

Срби су мали, али херојски народ, истакао је Александар Раковић. Замислите кад би нас било 150 милиона! Шта би било Западу!

Раковић је затим нагласио: Ми смо два пута ратовали против НАТО пакта! Ко је то још урадио? И у Босни и Херцеговини, у Крајини, и у Савезној Републици Југославији, односно Србији и Црној Гори. Два пута смо ратовали. У једном рату против њих добили смо државу западно од Дрине. Тај рат нисмо изгубили. У другом рату смо сачували целовитост своје територије. Ни тај рат нисмо изгубили. Е, то сви треба да имају на уму – да смо ми први народ који је пружио отпор западном империјализму, и да с тим у вези, треба да имамо, и када је реч о Русији, посебно почасан и важан статус, јер то ми Срби заслужујемо – закључио је Раковић.

Владимир Кршљанин је најпре упутио речи захвалности Амбасади Русије и Руском дому на подршци и гостопримству, председнику Међународне словенске академије Сергеју Бабурину и њеном члану Олегу Дзизи на дугогодишњој сарадњи и поверењу, компанији Информатика која је омогућила издавање књиге, порталу Факти и својој породици. Он се посебно захвалио учесницима трибине и свима присутнима.

Најважнији део Кршљаниновог излагања дајемо овде у целини:

„Србија и Русија су данас савезници. Неко ће с правом рећи да је то карактер њихових односа кроз целу историју, али у смислу теорије међународних односа, њихови односи нису увек имали квалитет и обим који одговарају савезништву. Реч савезништво употребили су председници Србије и Русије 17. јануара у Београду.

Током 90-их, карактер односа Србије и Русије се мењао од тајног придруженог чланства СФРЈ у НАТО (када је сарадња са Русијом била квалитетна и обимна, али праћена неповерењем) до иницијативе за улазак Србије у Савез Русије и Белорусије, односно за успостављање (по први пут у историји) државног јединства две земље (иако су обим и квалитет сарадње у том часу били на ниском нивоу, због тешких прилика у обе земље).

Србија и Русија су наставак Ромејског царства и као такве, оне су источник и настављач хришћанске цивилизације, дакле европске цивилизације. Јеретички Запад је њена духовна аберација и вредносна опозиција.

Наш заветни концепт нације, много је старији и хуманији од Западног. Између осталог, он је саборан, а западни је конфронтациони, као и све у друштву. Титуларна нација у многонационалном српском и руском царству није имала већа права од осталих, него већу одговорност.

Западни конфронтациони политички концепти су трагично на нас утицали, бацајући нас у унутрашње сукобе и велике ратове.

Један од најкрупнијих носилаца и преносилаца православних вредности и ромејске науке, био је Свети Сава, замонашен у руском манастиру, отац заветне нације и творац Законоправила, написаног на заједничком нам, црквенословенском језику.

„Изгонити од вас извор свих зала, то јест љубав према новцу“

„Немојте, о чеда и браћо, никада да поштујемо оно што шкоди, а да обилазимо оно што спасава“

– прописао је Свети Сава у Хиландарском типику.

Кроз целу модерну историју Русија је била заштитник Србије и гарант њеног опстанка – прво у ослобађању од турског ига, а затим у одолевању много крвавијим агресијама са Запада. Како је то изгледало у Првом и Другом светском рату сви знамо. А и наше трагично жртвовање и страдање 90-их има велики смисао, јер је помогло усправљању Русије, а и нада садржана у Резолуцији 1244, не би била могућа без Русије.

Милошевић и Путин се никад нису срели, они су се историјски мимоишли. Ипак, као што је Душаново царство предало штафету Трећем Риму, тако је и Милошевићева Србија предала штафету Путиновој Русији. А она је својим уздизањем већ променила свет.

Братство, како често и истинито зовемо духовну блискост Србије и Русије, није у свим периодима историје давало довољно плодова. Не толико јер је једна или друга земља била у тешкоћама, као што се обично мисли, већ зато што су западни материјални и идеолошки утицаји потискивали духовност и братску љубав.

Морално и војно-политичко лидерство Русије у савременом свету, Србија је дочекала под хибридном окупацијом и прозападним руководством.

Последњих година, међутим, дешава се природна еволуција државних приоритета Србије. Безалтернативност прозападног курса замењена је неодрицањем од пријатељства, односно сопствених интереса. Савезништво са Русијом чине могућим константе српске спољне политике – никада у НАТО и никада санкције Русији. Уз економску, на замаху добијају војна и безбедносна сарадња и сарадња у сфери високих технологија, које раније нису постојале.

Перспектива је да ова природна еволуција, коју условљавају и свеопшта криза западног капитализма, и јачање Русије, Кине и других сила које нису под контролом предаторског Запада, изведе Србију из колонијалне економске, технолошке и медијске зависности од Запада и доведе до правног кодификовања нашег духовног, али и државног савезништва и саборног јединства са Русијом.

То правно кодификовање је неопходно и због тога јер ће будући праведни свет, бити и правно уређен свет и због тога што су војна сила катехона – Русије, и праведне норме међународног права једина гаранција трајног потискивања западног зла. Међународно право на којем Русија с правом инсистира, настало је победом православне Русије над Трећим Рајхом и силама осовине. Оно не само да није превазиђено, оно до сада није довољно примењено, јер тајне структуре Запада нису престале да користе своја франкенштајновска чудовишта, своје старе и нове усташке и бандеровске легије, Ханџар и Скендербег дивизије. Рат Русије против Исламске државе у Сирији показује да ни према садашњем нацифашизму неће бити милости, као што није било ни према оном пре 80 година.

Зато Србија нипошто не сме одустати од својих историјских аргумената заснованих на међународном праву. Русија нам је непобедиви гарант да ће међународно право опстати и да можемо вратити отето. Неопходно је да се тога сетимо данас, на 20. годишњицу НАТО агресије.

Духовно и саборно јединство Србије и Русије је предуслов за успостављање праведног поретка у свету. Да би се то постигло, треба нам повратак нашим исходиштима, реафирмисање вредности наше цивилизације, у свим сферама друштвеног живота и у медијској сфери, где очекујемо још већи допринос Русије.

На том путу незаменљиво је умножавање наших хуманитарних веза, чему је, надам се, бар мали допринос дало и ово вече.“

Свих 11 видео снимака са трибине:

The post ПЕРСПЕКТИВЕ СРПСКО-РУСКИХ ОДНОСА appeared first on Покрет За Србију – до победе !.

У Руском дому у Београду ће се у среду, 13. марта са почетком у 18 часова одржати
Трибина
ПЕРСПЕКТИВЕ СРПСКО-РУСКИХ ОДНОСА
поводом изласка књиге „СРБИЈА И РУСИЈА“
Владимира Кршљанина

Учествују:
др Слободан Антонић, редовни професор на Филозофском факултету
др Душан Пророковић, научни сарадник Института за међународну политику и привреду
др Александар Раковић, виши научни сарадник Инстутута за новију историју Србије
др Зоран Милошевић, научни саветник Института за политичке студије, директор «Центра академске речи»
Славољуб Качаревић, генерални директор компаније «Информатика»
и аутор

Музичка тачка: руски вокални ансамбл „Роса“

Улаз је слободан – добродошли!

Велика сала Руског дома * Краљице Наталије 33 * Београд

О КЊИЗИ ВЛАДИМИРА КРШЉАНИНА

«СРБИЈА И РУСИЈА: Аргументи за нову политику»
(Издавачи: Центар академске речи, Шабац; Информатика, Београд; Међународна словенска академија, Москва)

Може ли српска политика да буде слободнија, успешнија и поноснија? Како се ослободити смртоносног НАТО загрљаја? Да ли је могућно и шта значи војно-политичко савезништво са Русијом? Како је српски отпор западној агресији утро пут Владимиру Путину? Које су то цивилизацијске одреднице на основу којих Русија и Србија граде позитивну алтернативу за читав свет? Шта стварно повезује Србију, Путина и Трампа? Шта нам је чинити у свету који се променио јер смо и ми томе допринели? То су нека од темељних питања на која одговара ова књига.

«Владимир Кршљанин није само истакнути друштвени и политички делатник савремене Србије. Он је и политички мислилац, који аргументује зашто Србија треба да буде међу лидерима Словена, не претварајући се у периферију Европске Уније.
Србија је, заједно са Русијом, духовни стуб словенског света, што значи да су управо оне позване да спасу, како јединство Европе, тако и сам мир на континенту.
Кршљанин брани тај закључак свом снагом своје душе и логиком размишљања. У потпуности сам са њим сагласан.»
СЕРГЕЈ БАБУРИН

«Русију Кршљанин с правом препознаје као одлучујућу шансу да се Србија извуче испод атлантистичког ига. Русија нам свих ових деценија, као и у ранија два века, јасно показује наклоњеност, и то делима, а не речима.
Кршљанин прижељкује активнију улогу Русије, али он зна да је таква улога могућа само ако Москва у званичном Београду добије искреног партнера коме је стало до суверености и демократије.
Зато је ова Кршљанинова књига важна. Разнородна и необична по својој структури, она има документарну, али и еманципаторску вредност.»
СЛОБОДАН АНТОНИЋ

The post У Руском дому 13. марта трибина поводом књиге «Србија и Русија» Владимира Кршљанина appeared first on Покрет За Србију – до победе !.

КРШЉАНИН КОД ЛАЗАНСКОГ О РУСИЈИ, СИРИЈИ, ИРАНУ, ИЗРАЕЛУ, НОВОЈ ЕПОХИ СВЕТСКИХ ОДНОСА И О ТОМЕ ДА СУ СРБИ И РУСИ – ДВОИМЕНИ НАРОД

• После 2014. наступила је нова епоха – нема више доминације англосаксонског фактора у свету.
• Није ствар у томе да ли Америка може да изгуби рат од Русије – то је увек могла. Ствар је у томе да ли је Русија довољно моћна да може да заштити друге земље које могу постати жртве Америке. На примеру Сирије се то догодило. И то убрзава кризу и унутрашње сукобе у Америци.
• Руско војно ангажовање у Сирији је учинило Американце смешним. Американци су у војној технологији опасно заостали у односу на Русију.
• Покушава се да се поквари утисак о потпуном руском тријумфу на сиријском ратишту, подстичући сукоб између Израела и Ирана. А њихов сукоб може да буде опасан по читав свет.
• Да би Русија одлучила да стане на страну сиријског народа и његовог руководства војно, одлучујући фактор је била њихова спремност да се боре у том рату.
• Тероризам – то је паклени пакет, који прво Британци, а онда Американци развијају у својим лабораторијама много деценија.
• Русија, Кина и водеће земље у развоју, први пут у историји, у свим доменима, а пре свега економски, су престигле Запад.
• Са једне стране имамо тријумф Русије, а са друге стране, чопор хијена покушава да помути тај тријумф. Русија је у позицији да изабере тренутак када ће хијене да добију по зубима.

У емисији „На нишану Лазанског“, дипломата и научни радник Владимир Кршљанин и професор београдског Машинског факултета Момчило Милиновић говорили су о новим ракетним нападима у Сирији и како ће се Русија поставити према догађајима на Блиском истоку.

Снимак целе емисије можете видети овде:

У наставку доносимо шире изводе из излагања Владимира Кршљанина.

Шта значи долазак Нетањахуа у Москву?
Значи узајамно уважавање. Израел не може да има сигурност (као и било која друга земља у овом часу) да ће неке своје војне планове моћи да оствари, уколико нема јасну слику о томе како ће се поставити Русија. Поготову што се све дешава у руској зони утицаја, у којој је Русија, ангажујући се војно у Сирији, већ остварила војну премоћ.
Али да бисмо уопште разматрали боравак Нетањахуа у Москви, морамо да разумемо две претходне ствари.
Прво је оно што се десило пре око четири године, а подсетимо се да Сурков период после 2014. сагледава као нову епоху за читав свет. Дакле, посматрамо у период руског војног ангажовања у Сирији. Али, шта је томе претходило? Претходила је Обамина претња да ће војно интервенисати у Сирији против Асада. Русија је јасно одговорила: немојте се шалити, јер ако то урадите, имаћете посла са нама! И онда је смишљен посебни дил како да се сачува образ Америци – уништење сиријског хемијског оружја, да би Обама добио изговор да одустане од претње Сирији.
То је била вододелница светских односа. Свет какав смо гледали, под доминацијом англосаксонског фактора (империјалног, војног, економског, политичког и сваког другог), од тог часа више не постоји.
И није ствар у томе да ли Америка може да изгуби рат од Русије – то је увек могла. Ствар је у томе да ли је Русија довољно моћна да може да заштити друге земље које могу постати жртве Америке. На примеру Сирије се то догодило. И то убрзава кризу, унутрашње сукобе у Америци, проблеме са Трамповим кредибилитетом, јер се у тој новој ситуацији читав њихов економски систем руши. Они не могу више штампати доларе без покрића и наметати их свету под претњом оружане агресије. После Сирије, та основна претња више не постоји.
Друга ствар коју треба разумети је следећа. Руско војно ангажовање у Сирији, иако ограничено по количини наоружања и војних ефектива који су тамо употребљени, је учинило Американце смешним. Све америчко војно ангажовање се показало или крајње неефикасним или неискреним. Они су само глумили да се боре против тероризма, а у ствари су водили једну перфидну игру за констролу региона. И притом је Русија показала у конкретним ратним дејствима сву технолошку предност свог наоружања, коју је стекла у међувремену. Американци су у војној технологији опасно заостали у односу на Русију. Врхунац је био оно што је Путин показао у последњем годишњем обраћању парламенту.
Доминација Америке и Запада престаје.
И зато, да не би дошло до потпуног понижења Америке због оног што се дешава у Сирији, покушава се да се поквари утисак о потпуном руском тријумфу на сиријском ратишту, подстичући сукоб између Израела и Ирана. То су два екстремно супротстављена регионална фактора, који су присутни на сиријском ратишту све време. А њихов сукоб може да буде опасан по читав свет. Иза Израела стоје САД, које не могу дозволити да Израел буде уништен, чиме Иран понекад прети. Укључивањем САД, морала би се укључити и Русија, што би могло довести до светског рата.
Из тога следи да се пред Путином налази двоструки задатак: 1) да спречи довођење у питање руског тријумфа у Сирији и 2) да спречи опасност од избијања светског рата.

Зашто су баш Иранци најжешћи критичари постојања Израела?
Мислим да се ради о једној идентификацији Израела и Америке, односно о једном цивилизацијском супротстављању. Они виде потенцијалну опасност Израела у другачијим вредностима, у другачијем схватању политике.
После иранске исламске револуције, коју можемо сматрати једним комплексним и противречним историјским догађајем, посебно ако сагледамо ко је све утицао да до успеха те револуције дође, уследила су два периода. У првим годинама, иранска политика је била прилично агресивна, прокламујући «извоз револуције», и као таква насанкала се и на нашем подручју, у Босни.
Каснији период иранске политике је много реалистичнији и усклађен је са концептом равноправних међународних односа, позитивним наслеђем Покрета несврстаних.
Иран је својим јачањем довео у питање америчку доминацију над читавим регионом Блиског Истока и Централне Азије, и због тога је у старту, од стране Америке и Израела означен као највећи извор опасности.
Нетањаху је у Москву отишао са оптимизмом, знајући да Русија не сме да дозволи ескалацију израелско-иранског конфликта и да ће учинити све да то спречи. Његова је нада да ће због тога он добити неку руску гаранцију за безбедност Израела. И могуће је да се то већ дешава. Израел је после свог ракетног напада на Сирију изјавио да је напао иранске ефективе. Ипак, оно што се десило потом није било у складу са оштром антиизраелском реториком Ирана. Није дошло до ракетног напада из Ирана на Израел (за шта Иран поседује одговарајуће ракете), већ су неки «ирански ефективи» у Сирији, а вероватно се мисли на Хезболах, узвратили ракетирањем израелских позиција. Ништа није испаљено из Ирана и све се свело на локално размењивање ракета. Дај Боже да се све на томе и заврши.
Хезболах је на недавним парламентарним изборима у Либану освојио апсолутну већину и тиме неформално постао кључни политички фактор у тој земљи. Притом, то је оцењено као «победа Асадових савезника», а не као «победа Ирана». Либан, коме будућност и стабилност, после више деценија крвавог грађанског рата, гарантује Асадова политика, има по сопственом уставу за шефа државе хришћанина, и представља мултиконфесионалну земљу са сложеним уставним системом. Асад је алавит, што је једна врста шиитске вере, а Русија је прихватила да у својој одбрани и саме Русије и православља и хришћанства у Сирији, има Иран за савезника. Реално понашање Ирана и у региону и на међународној сцени је усмерено ка миру и стабилности, за разлику од свих фактора који су под утицајем Запада.
Ако причамо о Ирану, ми смо крајем 90-их почели нормализацију односа са Ираном и био сам у Техерану у делегацији коју је предводио један наш министар. Између осталих, срели смо се са командантом иранске Револуционарне гарде. Он нам је, говорећи искрено, рекао следеће (цитирам по сећању): «Ми смо погрешили, ангажујући се у Босни, где су нас Американци надиграли – они су све преузели, а ми смо остали без утицаја. А на Косову нам не пада на памет да се ангажујемо – потпуно смо на вашој страни у одупирању империјалистичким притсицима и агресији.» Толико о Ирану.

Комплетан ратни напор Сирије плаћа Техеран…
Није то баш тако једноставно. Да би Русија одлучила да стане на страну сиријског народа и његовог руководства војно, мање је било битно ко ће то да плати. Одлучујући фактор је била спремност народа и руководства да се бори у том рату.

Основни руски мотив је био – боље да се тучемо са терористима ван граница Русије, него на Кавказу.
Наравно. Тероризам – то је један паклени пакет, који прво Британци, а онда Американци развијају у својим лабораторијама много деценија. Британци су својевремено пронашли тај вахабизам, као једну локалну, екстремну и маргиналну појаву у сунитском исламу, па су га са кореном ишчупали и пренели у своју лабораторију у Лондон и тамо га генетски модификовали, па га вратили у регион. И сада имамо једну Саудијску Арабију као једно политичко ругло, које као да, а опет под утицајем јачања Русије, почиње последњих година да доживљава неку сложену позитивну политичку еволуцију, али је она још далеко од нормалне државе по било ком параметру. Та Саудијска Арабија је постала тајна потпора свог светског тероризма. Сви исламски терористи на свету су вахабити, односно производ су генетске модификације од стране Британије, и касније Америке.
Данас смо прочитали вест о великом броју погинулих на демонстрацијама у сектору Газа. То није био војни сукоб, него демонстрације, на којим су Израелци нашли за сходно да побију 50 демонстраната.
Осветљавали смо много елемената тренутне ситуације на ратишту. Али да не би испало да од дрвећа не видимо шуму, покушаћу да дам општу геополитичку оцену, која говори о неминовној промени односа у свету.
Више немамо амерички унилатерализам који смо имали 90-их и почетком 2000-их година – он је ствар прошлости.
Имамо ситуацију да су Русија, Кина и водеће земље у развоју, први пут у историји, у свим доменима, а пре свега економски, престигле Запад.
Ситуација у свету се драстично променила.
И шта се онда дешава? Афера Скрипаљ, наводна употреба хемијског оружја од стране Сирије, америчко, па онда израелско ракетирање у Сирији…
Дакле, са једне стране имамо тријумф Русије. А ми нисмо склони тријумфализму.
Једна дигресија: ја кажем «ми» – сматрајући да су Руси и Срби исто – двоимени народ. Ми Срби смо део колевке православне цивилизације у којој је настала Русија. Штафета је из Константинопоља, преко Призрена, прешла у Москву – у Трећи Рим. А четвртог нема нити ће га бити.
Ми смо сад у хилијастичкој епохи, када ћемо да задржавамо силе зла силама добра, у којима духовно доминира над материјалним, љубав и солидарност доминирају над пљачком и похлепом – и види се да је то могуће.
Капитализма данас има колико хоћете и у Русији и у Кини, али основне цивилизацијске вредности чине да се Русија и Кина понашају у свету битно другачије него Америка, Енглеска и друге западне земље.
И да се вратим на геополитичку оцену садашњег тренутка.
Са друге стране, наш тријумф чопор хијена покушава да помути. Оне гризу, то јест стално доживљавамо провокације, које покушавају да натерају Русију и тај позитивни део света у успону да направи грешку, да се сам саплете, да под дејством провокација изгуби самоконтролу и не одреагује рационално.
То је теоретски могуће, али с обзиром колика је акумулирана снага, то се неће десити. Али, наравно, када чопор паса луталица или чопор хијена почне да вас напада и да вас гризе, ви не можете то да игноришете. Ви морате, пре или касније, и то је једини начин да их зауставите, да примените силу. Морају да добију по њушци да би се повукли. То се већ једном десило у Вијетнаму. Велики светски «детант» је добио на замаху онда кад су Американци изгубили рат од Русије у Вијетнаму. Наравно и од Вијетнамаца – свака им част, храбро су се борили, али само са Русијом су могли да победе у том рату. А Русија није званично ни учествовала у том рату. И сада је питање – ако се С-300 нађе у Сирији, да ли ће Сиријци бити посаде.
Битно је да разумемо шта се дешава и да је Русија у позицији да изабере тренутак кад ће хијене да добију по зубима. Супротно од оцена дефетиста типа «Русија је оставила Сирију на цедилу», «Руси немају моћи» – имају моћи, ите како, али они сад бирају тренутак кад ће да очитају лекцију.
А велике силе не заборављају. Ни Кина није заборавила опијумске ратове, а кад ће се за њих осветити – то ћемо да видимо.

https://rs.sputniknews.com/analize/201805151115607490-izrael-rusija-sirija/

The post ЗАПАД ГУБИ И ПОКУШАВА ДА ПОМУТИ НАШ ТРИЈУМФ appeared first on Покрет За Србију – до победе !.

Први и други мај за Србију и Донбас имају посебан значај.
Јуче је парастосом у Цркви Светог Марка у Београду обележена годишњица страдања новомученика Западне Славоније, а данас су у Доњецку, Луганску, самој Одеси и другим градовима, одржани комеморативни скупови и парастоси поводом страдања новомученика Одесе.

Данашњи дан је обележила драматична изјава в.д. председника ЛНР Леонида Пасечника да кијевски режим уочи Дана победе настоји да диверзијама и терористичким нападима на територији слободних република припреми оружану агресију, али да снаге безбедности бранилаца и захваљујући дојавама украјински официра, засад томе успешно парирају.

Јуче је, уз присуство Леонида Пасечника и целог државног врха ЛНР на свечаној трибини, по сунчаном дану, у Луганску одржана досад највећа првомајска парада, са преко 30.000 учесника – радних колектива, студената, ученика, културних посленика, војске, полиције и козака, манифестујући у најсвечанијем духу, и политичко јединство и резултате у изградњи привредног, државног и друштвеног живота. Међу учесницима било је и преко 100 грађана неослобођених делова Луганске области, који су ризикујући живот прешли линију фронта да би учествовали у прослави Првог маја. Лугански медији су забележили и учешће представника са Крима, из Астрахана, Јужне Осетије и – Србије.

Параду су посматрали и гости из иностраних држава – Русије, Алжира, Египта, Јемена, Индије, Ирака, Камеруна, Сирије, Туниса, Кореје, Италије, Турске, Конга, Холандије, Финске, Туркменистана, Србије.

Данас лугански медији преносе утиске страних учесника и посматрача параде. Прослављени командант одбране Кошара, један од оснивача Удружења «Славјаносербија», пуковник Љубинко Ђурковић, који је претходних дана, учествујући на две научне конференције и у бројним контактима са домаћинима и локалним медијима, упозоравао на наша тешка искуства са западним агресорима и «миротворцима», такође је изнео своје утиске на крају боравка у Луганску.
Ђурковић је истакао да је остао дуже у Луганску да би учествовао у мајским манифестацијама.

«Наша посета је иначе била повезана са међународном научном конференцијом «Историјске везе Русије и Србије», чији је Удружење «Славјаносербија» било један од организатора. Тема се ослања на долазак српских хусарских пукова у донбаске степе 1753. године», – рекао је он.

«Овај да је за мене дан сећања и успомена, а утисци су били веома позитивни. Данас сам осетио силину руске душе, видео сам да су житељи републике задовољни и срећни – због слободе, која се свуда осећа. Осетио сам и национални понос, који људи испољавају часно, достојанствено и радосно. Било ми је заиста пријатно» – изнео је Ђурковић своје утиске.

Он је подвукао да, без обзира што немамо заједничку границу и што смо окружени земљама са спољном политиком која није пријатељска, вишевековни братски односи Срба и Руса, у које он убраја и житеље Донбаса, нимало нису ослабили. По речима Ђурковића, удружење «Славјаносербија» има велике планове за развој културних веза Луганске области и Србије.

«Та осећања братства се никада нису изгубила, увек смо сматрали да смо браћа. То су наши корени и то није само осећање братства – ми заиста јесмо један род и припадамо једни другима. Данас смо овде срели људе, који имају српска презимена, и они знају – дедови су им говорили – да су Срби» – истакао је гост републике.

Наша сарадња тек почиње и ми се надамо, а то је оно што не можемо понудити у овом часу, да ће се такви односи успоставити и на званичном нивоу. Ипак, народна дипломатија ради одлично, пратимо све што се овде догађа, бринемо се и солидарни смо са вама» – закључио је он.

The post „Славјаносербија“ на мајским манифестацијама у Донбасу – пуковник Ђурковић: „Један смо род и припадамо једни другима“ appeared first on Покрет За Србију – до победе !.

Потпредседник Покрета за Србију и један од иницијатора стварања новог удружења „Славјаносербија“, пуковник Љубинко Ђурковић, налази се ових дана у Луганску, срцу некадашње Славјаносербије.

Поводом свог учешћа на конференцији „Духовно-морална безбедност човека у савременом свету“, одржаној на Луганском националном универзитету „Владимир Даљ“, прослављени командант одбране Кошара 1999, је изјавио за луганску телевизију:

„Имамо много заједничког. И народ Донбаса се бори за своју слободу, исто као што смо се борили ми. То је битка са Западом, са западном олигархијом, коју нам намећу.

Народ Донбаса ће победити – то је неоспорно, јер се бори за своју земљу и за своје духовне вредности. Јер материјалне вредности западне олигархије не могу да победе наше духовне вредности, које су много јаче и трајније.“

После међународне конференције „Историјске везе Русије и Србије“, која је претходних дана одржана на Луганском националном универзитету „Тарас Шевченко“, а на којој је иступио са рефератом на тему „Унутардржавни конфликти“, пуковник Ђурковић је дао опширнији интервју Луганском информационом центру, који је пренео и дневни лист „Наша газета“ под насловом: „Запад користи миротворце за рушење држава». Овде преносимо изводе из тог интервјуа.
„Житељи Донбаса треба да буду веома опрезни према разним међународним мисијама, јер западне земље по истом обрасцу користе мировне контингенте УН за смену њима неугодних влада и за рушење држава.“ То је изјавио учесник међународне научно-стручне конференције „Историјске везе Русије и Србије“ пуковник Војске Србије Љубинко Ђурковић.

Одговарајући на питање, колико су слични догађаји у бившој Југославији и садашњи грађански рат у Украјини, српски представник је изјавио да Запад користи један исти алгоритам.

«У принципу се може рећи да они све копирају. Запад је начинио један шаблон и сада га примењује у различитим земљама. Не само код нас на Балкану или код вас у Донбасу. Погледајте шта су учинили у Ираку, Либији, Сирији», – подвукао је Ђурковић.

«Иако сам убеђен да је вама у Донбасу гарантована победа, јер сте добро обезбеђени и техником и стручњацима, ви ипак треба да будете веома пажљиви са мисијама које се могу наћи у близини. Сви ти «плави» и «бели» шлемови, ОЕБС и беретке разних боја, могу одиграти врло деструктивну улогу. Они извршавају налоге западне олигархије и НАТО», – рекао је он.

Ту је Ђурковић нагласио директну паралелу са догађајима у бившој Југославији.
«Погледајте шта се догодило у Крајини, Западној и Источној Славонији. А у све то су били умешани УН и миротворци. Може се слободно рећи да су они били главни фактор пораза. И све је то чињено да би се држава поделила, разрушила и окупирала. Такозвана дипломатија и такозвани миротворци. А ако не успеју миротворци, долази до оружане интервенције, односно агресије», – навео је ветеран рата у Југославији.
«Ви морате контролисати рад мисије ОЕБС-а, морате их држати под контролом. Ако мислите да су они дошли да раде у интересу мира, то је велика грешка. Запад жели ресурсе овог региона, а не мир. Да је овде мир, они не би имали право да овде буду. Они стално смишљају методе како да се убаце на територију државе – са циљем да заузму територије и искористе ресурсе», – подвукао је он.

«То су методи деловања Запада и они се не мењају. Али најважније шта ваш народ треба да зна, јесте да Запад одбројава последње минуте своје велике моћи, а то се односи и на украјинске снаге које ратују против вас. Хегемонија Запада и униполарни свет су на свом крају. Запад почиње да дубље размишља о ономе што се догађа у Сирији. Неке земље, тихо и постепено, почињу да напуштају одређене унутаревропске договоре – Немачка, Шпанија, Италија. Људи почињу да се противе тој хегемонији. Она није у њиховом интересу», – сматра Ђурковић.

Љубинко Ђурковић је, са осталим српским учесницима конференције, проф. др Зораном Милошевићем и др Владимиром Коларићем, а у пратњи министра иностраних послова ЛНР Владислава Данега, по завршетку конференције посетио Славјаносербск, који се налази на првој линији фронта, његове споменике, музеј Славјаносербије и храм Светог Архиђакона Стефана, који су подигли наши преци – први досељеници у Новорусију у 18. веку. Наши представници су имали бројне сусрете и разговоре са народом и званичницима у Луганску.

The post ЂУРКОВИЋ У ЛУГАНСКУ: ДУХОВНЕ ВРЕДНОСТИ ВОДЕ ДО ПОБЕДЕ, КРАЈ ЗАПАДНЕ ХЕГЕМОНИЈЕ appeared first on Покрет За Србију – до победе !.

Промоција књиге РЕКА ЉУБАВИ – сабране поезије и препева Владимира Кршљанина (издавач: „Просвета“), одржана је у сали Удружења књижевника Србије у Француској бр. 7, у уторак, 13. фебруара 2018. године.
На промоцији су говорили Срба Игњатовић, Горан Бабић, Миљурко Вукадиновић, Миодраг Радовић, уредник „Просвете“ и аутор.
У музичком делу програма наступио је руски женски вокални ансамбл „Роса“.
Уредник и водитељ је био Миљурко Вукадиновић.

Иступајући на промоцији, Владимир Кршљанин је између осталог рекао:
«Љубав је извор живота, и земаљског и вечног. Она је зато и извор саможртвовања. У свету, у саможртвовање се кретало увек заветно, најпре пратећи Спаситеља, а код нас Срба на Косову, и 1389. и 1912. и 1999, а у целом свету опет, у 20. веку, на који се ослањају и моје песме и препеви.

Комплетан снимак промоције

Запад је протерао љубав из људског друштва у сферу приватности, баналности и сентименталности. И зато ће Запад пропасти.
А у нашем, људском и Божијем свету, љубав је у свему најважнија. Извор живота и врхунска заповест. Љубав ка Творцу, Оцу, Логосу, Спаситељу, Светом Духу који је говорио кроз пророке – безгранична, ње никад довољно, и љубав ка ближњем као услов стваралаштва, хармоније, правде, лепоте.
Ко себе воли више него ближњег, он је отпадник.
Колико је реалан такав, незападни, Божији и људски свет, који је, преведен у политички програм, у 20. веку називан социјализам и комунизам, убедљиво показује чињеница да су га опевали сви највећи песници 20. века. Праведни свет и његов духовни источник били су трагично раздвојени. Њихово спајање је почело у Русији, верујем да ће се наставити и код нас.“

Владимир Кршљанин је рођен 1960. у Београду. Магистрирао је астрофизику и објавио много радова из те области. Бавећи се политиком и дипломатијом, био је помоћник Слободана Милошевића и амбасадор. Објавио је више радова и једну књигу из области међународних односа и политичке теорије.
Пре ове, објавио је три књиге песама: Излаз за срце (1980), Еридан, топла река (1990) и Слободна љубав (2000). Песме су му уврштене у две југословенске антологије и превођене на италијански, француски, руски и украјински.

The post Кршљанин: Запад је протерао љубав и зато ће пропасти! appeared first on Покрет За Србију – до победе !.

Позивамо Вас на промоцију књиге РЕКА ЉУБАВИ – сабране поезије и препева Владимира Кршљанина, у издању београдске „Просвете“.
Промоција ће се одржати у сали Удружења књижевника Србије у Француској бр. 7, у уторак, 13. фебруара, са почетком у 18 часова.
На промоцији ће говорити Срба Игњатовић, Горан Бабић, Драган Мраовић, Миљурко Вукадиновић, Драган Миленковић (директор „Просвете“) и аутор.
У музичком делу програма наступиће руски женски вокални ансамбл „Роса“. Уредник и водитељ је Миљурко Вукадиновић.

Аутор је сам сабрао у један том све своје највредније песме, додавши им и препеве више латиноамеричких, британских и руских песника, од Пабла Неруде до Арсенија Тарковског.
Владимир Кршљанин је рођен 1960. у Београду. Магистрирао је астрофизику и објавио много радова из те области. Бавећи се политиком и дипломатијом, био је помоћник Слободана Милошевића и амбасадор. Објавио је више радова и једну књигу из области међународних односа и политичке теорије.
Почетак његовог песничког рада, крајем 70-их поздравили су Десанка Максимовић, Стеван Раичковић, Изет Сарајлић и Мира Алечковић. Пре ове, објавио је три књиге песама: Излаз за срце (1980), Еридан, топла река (1990) и Слободна љубав (2000). Песме су му уврштене у две југословенске антологије и превођене на италијански, француски, руски и украјински.

О поезији Владимира Кршљанина написали су:

Оскар Давичо:

«То је величанствена поезија о чежњи.
Та мисаона поезија која зна да је уморна прошлост уморена иако су немирна сећања векова, не трага толико за смислом уопште, колико за љубављу, за њеним смислом, за тајним навикама будућности.»

Љубивоје Ршумовић:

«Писање историје нашег сна прерасло је у писање историје општег Сна.
Његове теме су разноврсне, понекад изненађујуће вешто пронађене, оригиналне, космичке. Оне често задиру у суштину постојања, филозофски објашњавају свет, готово документарно образлажу настајање новог Смисла…»

Милорад Р. Блечић:

«Право откровење и права поезија.
Има песама које се могу уврстити у оно најбоље, најсавременије и најлепше што се сада уопште ствара у српској поезији. У његовим песмама има нечег судбинског, изразито јаког, мисленог и убедљивог.»

Нада Маринковић:

«Песник који је безброј својих ликова, све стварне и наслућене тајне оставио као дар песмама, осетио је свим бићем да се у човеку самом налазе одгонетке свих тајни, крај и почетак, она моћна васиона присутна у зрну песка, у капи воде.»

Чедомир Мирковић:

«Кршљанин се ослања на језичке тананости, на неспутану асоцијативност, на поетичне реминисценције и на својеврсне струјне ударе парадокса.»

Горан Бабић:

«У стварном, у реалном животу Влада Кршљанин је биће револуције и он би да мијења овај несавршени и неправедни поредак на земљи, али у поезији он је биће љубави, божанства над божанствима.»

The post „РЕКА ЉУБАВИ“ Владимира Кршљанина – промоција appeared first on Покрет За Србију – до победе !.

Руси и Срби у хилијастичкој демијургији

У априлу 2017. године Лењин Морено је изабран за председника Еквадора. И ово је један од безброј доказа да је октобра 1917. почела нова ера људске историје, у којој свесно, одговорно и колективно људско стваралаштво почиње да обликује организацију људског друштва на духовни и научни, а истовремено на најефикаснији и најправеднији начин.

Духовни, морални и саможртвени темељи миленијума праведности постављени су две хиљаде година раније, кроз хришћанско човекољубље, као најдубље и истинско јединство личности и заједнице, стваралаштва и праведности. Западни свет, свет отуђених и лажних идеологија, владавина права над праведношћу, настао је као супротност и злоупотреба ових темеља, настојећи да овековечи неправду, закон џунгле и право јачег. У том суровом свету, неминовно је настала и револуционарна доктрина за његово рушење.

1 od 4

Као и мај 1453, фебруар 1917. донео је пад православног царства, претходно темељно подривеног од стране Запада. Али пошто „четвртог Рима неће бити“, СССР је постао једна од две највеће светске силе у периоду највећег ратног и саможртвеног подвига свих времена – Велике Победе над западним фашизмом, када је уз моралне принципе социјализма у Русији у пуној мери оживео и њихов духовни источник – православље.

Совјетска Русија, њен социјализам и њен излазак у космос, као почетак нове ере, миленијума стваралачке праведности – демијургије, инспирисале су у веку који је за нама, читав свет на саможртвене ослободилачке борбе. Био је то, више него икад, век многих милиона новомученика, век научног и техничког стваралаштва и век нових пророка, песника-комуниста: Блок, Јесењин, Мајаковски, Лорка, Алберти, Елијар, Арагон, Хикмет, Неруда – да поменемо само неке од највећих.
Међу учесницима Октобарске револуције, било је око 30.000 Срба. У складу са променама на Балкану, имали су и своју, Комунистичку партију (бољшевика) Срба, Хрвата и Словенаца у оквиру РКП(б).

Најистакнутији међу њима, током револуције и грађанског рата, били су: Вукашин Марковић, Лењинов саборац, руководилац КП (б) СХС; Данило Срдић, учесник јуриша на Зимски дворац, касније комдив, командант корпуса; Алекса Дундић, коњички командант Црвене Армије, саборац Буђонија; Боривоје Агатоновић, командант једница Црвене Армије у Одеси и на Криму; Владимир Ћопић, командант 15. Интернационалне бригаде „Линколн“ у Шпанском грађанском рату, један од главних руководилаца КПЈ; Димитрије Георгијевић, агитатор у Омску, учесник Шпанског грађанског рата, са Црвеном Армијом дошао 1944. у Србију и постао генерал-потпуковник ЈНА; Лазар Вукићевић, уредник листова „Интернационалист“ и „Светска револуција“, један од главних руководилаца КПЈ, убијен од Гестапоа 1941; Никола Груловић, политички комесар првог југословенског пука Црвене Армије, комунистички посланик у Краљевини СХС 1920. и АВНОЈ-у 1943, дипломата; Никола Ковачевић, секретар Југословенског револуционарног савеза у Кијеву, комунистички посланик 1920, учесник Шпанског грађанског рата; Илија Милкић, један од оснивача Коминтерне.

У принципијелном супротстављању милитаристичкој политици, која је довела до Првог светског рата, у Европи је партији бољшевика уз бок стајала само Српска социјалдемократска партија, на челу са Димитријем Туцовићем, за шта их је Лењин похвалио. Резервни капетан Димитрије Туцовић, је као и већина одраслих мушкараца Србије, погинуо у Првом светском рату, који је био увод у Октобар и све потоње ослободилачке борбе 20. века. У новој држави, од Српске социјалдемократске партије настала је Комунистичка партија Југославије. Борбу за слободу, правду, човекољубље и социјализам, међу свим европским народима, најчвршће су пригрлили православни Руси и Срби.

Растућа моћ Путинове Русије, десетогодишње одолевање Милошевићеве Србије агресији Запада и први у историји покушај 1999. да се Србија прикључи, као трећи учесник, државном савезу Русије и Белорусије, израсли су на овим темељима и имају велику перспективу, али и значај за цео свет.

Велики духовни источник родио је велике моралне принципе. Велики морални принципи довели су до епохалног цивилизацијског подвига. СССР и Југославија срушени су, али ће Русија и Србија наставити да буду окосница нове ере, јер су најспособније да велике моралне принципе поново вежу са њиховим животворним духовним источником.

Београд, октобар 2017.
Владимир Кршљанин

Извор: [ Новости ]

The post ОКТОБАР И ПОСТЗАПАДНИ СВЕТ appeared first on Покрет За Србију – до победе !.

НА ШТАНДУ београдске „Просвете” – на Сајму књига – појавила се једна несвакидашња песничка књига.

Владимир Кршљанин је сам сабрао у један том све своје највредније песме (објављене у три раније збирке), додавши им и препеве (раније необјављиване) више латиноамеричких, британских и руских песника, од Пабла Неруде до Арсенија Тарковског.

Тај за будућност и овог аутора референтни једнотомник објављен је под насловом „РЕКА ЉУБАВИ” и има 280 страна.

Ликовну опрему књиге урадио је познати дизајнер Љев Рјадченко.

Кршљанин је некима познатији по свом неуморном јавном, политичком и дипломатском ангажовању, а некима и по плодном, у младости, научном раду у области астрофизике. Ипак, о њему као песнику записано је и ово:

Оскар Давичо:„То је величанствена поезија о чежњи.”

Љубивоје Ршумовић: „Писање историје нашег сна прерасло је у писање историје општег Сна.”

Милорад Р. Блечић: „Има песама које се могу уврстити у оно најбоље, најсавременије и најлепше што се сада уопште ствара у српској поезији.”

За књигу „РЕКА ЉУБАВИ” Владимир Кршљанина поговор је написао познати песник, политички емигрант из Туђманове Хрватске, Горан Бабић.

Преносимо тај текст овде у целини.

Горан Бабић: Љубав као искра живота

„ЈЕДНА већ давна моја пјесма („Лубеница”) почиње стиховима:

„Све јест поезија

или то може бити.”

Нисам теоретичар књижевности па не знам колико се горњи (стиховни) исказ уклапа у књижевне каноне (у тзв. норму), али и данас држим да у умјетности пјесништва постоји оно изрециво и оно неизрециво, те да ни једно ни друго не може претендирати на апсолутну власт, па ни на супремацију. Овој тези иде у прилог с једне стране чињеница да се поетски језик кроз стољећа и миленије свакако мијењао, али с друге стране и да је кроз све то вријеме поезија (као отклон од стварности) п/остајала иста.

Шта ћемо, напокон, са тзв. визуалном поезијом, графичком, компјутерском, шта са сигнализмом, надреализмом, формализмом итд, шта са бројним и безбројним покушајима да се изнађе нови језик, који би замијенио све бивше? Зар само дилема око везаног и слободног стиха није потрајала малтене вијек и више? Шта са неартикулисаним говором, током свијести, такозваним аутоматским писмом, шта са УРЛИКОМ?!

Ово што сам претходно исписао увелике се тиче и књиге Владимира Кршљанина, мог старог знанца, који је под насловом „Река љубави” сабрао своје стихове и властите препјеве пјесама већег броја страних пјесника, од Неруде до Тарковског.

Одмах да укажем на занимљив парадокс. За разлику од већине аутора, који (премда по професији нису астрономи) своју пажњу и знатижељу усмјеравају звјезданом небу и његовим феноменима, Кршљанин (који јесте астроном) предмет свог пјесничког интереса налази на земљи, у реалности овог свијета, у његовим чудесима. Некоћ давно, у младости, писао је он и о далеким галаксијама (попратио сам прије коју деценију краћим пригодним текстом и његову сторију о Еридану), али сад кад смо оматорили (а из свемира нам ништа није пришло) његова се пажња усмјерила на ово што нас посредно или непосредно окружује.

Шта тражи, дакле, један астроном на Земљи? Судећи по пјесмама, њиховим темама и актерима, расположењу и атмосфери, овај зналац космичких релација у нашем мајушном простору првенствено тражи (и налази) љубав па је дотична именица стога приспјела и у наслов књиге.

Збирка поштује становити хронолошки ред те свој примарни интерес (дакле љубав) прати од младих дана, кад се она по природи ствари код сваког живог бића и јавља. Аутор данас додуше више није у првој младости, кад је писање / пјевање о љубавним темама (романтичари би рекли јадима) нешто нормално, али он воли да изненади свог читаоца, па као звјездознанац пише о профаним овоземаљским стварима, а као матор љубавник о младалачким заносима и треперењима душе и тијела.

Ранији (претходни) рецензенти Кршљаниновог пјесништва (редом Давичо, Ршумовић, Блечић, Маринковићева и Мирковић) бавили су се различитим аспектима појединих фрагмената ове књиге, дочим мене занима тек један, онај средишњи мотив – љубав као таква, која на многоструке начине прожима, рекао бих, готово сваки стих, од почетка до краја. Додуше, из различитих збирки се ипак не може са сигурношћу сазнати је ли овом трубадуру муза била једна једина женска душа, нека врста животне опсесије, као код Хелдерлина или Дон Кихота, али оно што јест непромјенљиво – јест љубав сама.

У стварном, у реалном животу Влада Кршљанин је биће револуције и он би да мијења овај несавршени и неправедни поредак на земљи, али у поезији он је биће љубави, божанства над божанствима. Говори ли из тога (можда несвјесно?) сам нагон за одржавањем живота, у људској врсти прикривен плаштом поезије, или пјесник намјерно отклања сваки обзир те у средиште (свог) свемира ставља љубав као врховно начело?

Било како било, пред собом имамо покушај да се расправља о битном, да се форма потисне у други план, а да у средиште читаочеве пажње допре оно суштинско, љубав која је у темељу сваког живота, једини начин да се живо супротстави мртвом.

Аутор је (кроз препјеве и властите стихове) мијењао језике, крајеве, предјеле и људе, показујући и на тај начин да је цивилизација једна и јединствена, од памтивијека до данас. У његовом преводилачком послу мијењају се континенти и времена, расположења, судбине и нагони, али кроз све провејава оно што је Шолохов сабрао у наслову своје чувене књиге – човјекова судбина. Она, наиме, једина одлучује у спору између форме и садржаја, а Кршљанинова поезија се досљедно држи љубави, дакле садржаја”.

The post Сабрана поезија и препеви Владимира Кршљанина appeared first on Покрет За Србију – до победе !.

У четвртак и петак, 19. и 20. октобра, биће обележено 73 године од ослобођења Београда у Другом светском рату.

У Скупштини Београда, 19. октобра од 10.00, одржаће се пријем делегације СУБНОР-а Београда. У Улици краља Милана, код Споменика обешеним родољубима у 11.00 почеће Меморијални марш „Кораком слободе“, а на Тргу републике од 11.45 биће одржан концерт „По шумама и горама“ оркестра Министарства одбране „Станислав Бинички“.

На дан ослобођења, 20. октобра, на здању Дому Војске у 9.00 биће откривена спомен-плоча Ристи Марјановићу, првом српском фото-репортеру који је мноштвом фотографија забележио ратне догађаје у Првом и Другом светском рату.

Истог дана у 10.00 биће положени венци на Споменик ослободиоцима Београда у Рузвелтовој улици, а у 11.15 на Споменик совјетским ветеранима на Авали.

На аеродрому у Батајници, уз присуство српског државног врха и министра одбране Русије Сергеја Шојгуа од 12.00 биће одржана војна парада, односно приказ дела оперативних способности Војске Србије «Слобода 2017», на којој ће бити представљени и нови „Мигови-29“ и савремена опрема војника по концепту 1500. У статичком делу приказа биће представљени нови производи Одбрамбене индустрије Србије. У летачком делу приказа учествоваће авијација Војске Србије, а завршетак програма обележиће наступ руске акро-групе „Стрижи“.

За грађане ће бити омогућен улаз на аеродром Батајница од 9 часова на капије које се налазе на путу Батајница-Нова Пазова. У петак, 20. октобра, линије градског превоза биће појачане из центра Батајнице и Нове Пазове. Грађанима се саветује да на аеродром Батајница дођу најкасније до 11 часова. Паркинг на аеродрому и испред аеродорма Батајница није обезбеђен за прихват приватних возила.

У 20.00 у Народном позоришту Дан ослобођења Београда биће обележен свечаном академијом под називом „Кавкаски орах“, коју ће преносити Радио-телевизија Србије.
Покажимо својим присуством и учешћем у свим манифестацијама, колико нам је важан братски савез са Русијом!

The post Обележимо ослобођење Београда и руско-српско бојево братство! appeared first on Покрет За Србију – до победе !.

МИТИНГ СОЛИДАРНОСТИ СА ВЕНЕЦУЕЛОМ ОДРЖАН НА БЕОГРАДСКОМ ТРГУ РЕПУБЛИКЕ

• Амбасадорка Венецуеле Диа Надер де Ел-АНДАРИ: Данас сам читала «Пут револуције» Џина Шарпа и видела све оно што се дешавало у Србији, а ми смо учили из вашег искуства. Најважније је да постоји јединство између народа, власти и оружаних снага. У Венецуели је данас 700.000 цивила спремно да се придружи оружаним снагама наше земље
• Владимир КРШЉАНИН: Светска олигархијска структура се храни људским животима. У своје банкарске пећи друштвене неправде, она «ложи» животе људи. Од обојене револуције 2000.г одине у Србији, у тим пећима је сагорело 500.000 наших живота. Али, Венецуела Боливара и Чавеза – коју предводи Мадуро – сигурно ће однети победу, као што ни у Србији народ није покорен. Срушили су бомбама Ирак и Либију, али су у Сирији заустављени и више се нигде неће усудити да интервенишу. Прете Венецуели, али се неће усудити, јер није сама
• Представник полицијског синдиката, Владица ЗДРАВКОВИЋ, кратко се обратио учесницима скупа солидарности поруком да се «змији империјализма мора згазити – на главу»!
• Из удружења „Симон Боливар”, на скупу је говорио Урош ТУРТУЛИЋ: У Венецуели вас лечење не кошта ништа. У Венецуели нема неписмених. У ЕУ и Србији плаћате своје лекове, а пола грађана је функционално неписмено. Зато су у ЕУи забранили да се на пописима становништва поставља питање које се на то односи. Сад неко хоће да Венецуела постане таква. Да настане сиротиња која живи у нехигијенским насељима. Али, то им неће успети

          МИТИНГ солидарности са Венецуелом, у оквиру Светског дана солидарности са том карипском земљом, одржан је данас окупљањем на београдском Тргу Републике и под паролом «Сви смо ми Венецуела».

          Амбасадор те земље у Србији Диа Надер де Ел-Андари захвалила се српским пријатељима за исказану подршку и оценила да ће Венецуела сигурно победити јер је „многи народи у свету подржавају, а међу њима и велики народ Србије”.

          Она је казала да се њена земља налази у последњој етапи вишегодишње агресије и то синергичне агресије на свим пољима – економском, медијском, финансијском – и да је то фашистичка агресија. „У рату смо четврте и пете генерације који се води путем друштвених мрежа, а владе се свргавају информационим технологијама”, казала је Ел-Андари.

          – Данас сам читала „Пут револуције» Џина Шарпа и видела све оно што се дешавало у Србији, а ми смо учили из вашег искуства. Најважније је да постоји јединство између народа, власти и оружаних снага. У Венецуели је данас 700.000 цивила спремно да се придружи оружаним снагама наше земље, истакла је она и додала:

          „У јуну ове године је осам милиона Венецуеланаца гласало за Уставотворну скупштину, иако су били јаки притисци опозиције, па императору Трампу не остаје ништа друго него да жели да нас казни, јер је народ гласао за Уставотворну скупштину и подржао Владу”.

Ел-Андари је указала и да српски медији – као Блиц, Данас и Танјуг – греше када председника Мадура представљају као диктатора, јер је њена земља за 18 година имала 22 демократских избора. Поменуте медијске куће је ипак амнестирала, будући се „ослањају на извештаје светских агенција и телеканала какви су Си-Ен-Ен и Би-Би-Си”.

Окупљенима се потом обратио Владимир Кршљанин, књижевник, политичар и дипломата, председник Српског одељења Међународне словенске академије. Указао је да је данашња манифестација посвећена борби за суверенитет и истинску демократију, „свему ономе за шта је српски народ гинуо двеста година у својим устанцима и одупирању агресији”

– Светска олигархијска структура се храни људским животима. У своје банкарске пећи друштвене неправде, она «ложи» животе људи. Од обојене револуције 2000.г одине у Србији, у тим пећима је сагорело 500.000 наших живота -рекао је Кршљанин и оценио да ће Венецуела Боливара и Чавеза – коју предводи Мадуро – сигурно однети победу, као што ни у Србији народ није покорен.

Када народ није покорен, како је оценио, светским олигарсима остају само бомбе и лажи.

– Бомбе смо издржали, а лажи 2000. године – нисмо. Срећом, у међувремену су ојачале земље као Венецуела, Русија, Кина, које нису покорене и не признају светску олигархијску диктатуру. Срушили су бомбама Ирак и Либију, али су у Сирији заустављени и више се нигде неће усудити да интервенишу. Прете Венецуели, али се неће усудити, јер није сама – сви смо ми Венецуела и они немају никакве шансе, оценио је Кршљанин, изражавајући наду да ће и Србија ускоро кренути путем те земље и слободарске традиције.

За крај говора је оставио информацију: да је Венецуела истакла цене нафте у јуанима, што значи да нема више долара и да је то одговор на финансијске санкције које је наметнула Америка!

Скупу се обратио још један писац: песник и новинар Сабах Зубаиди, председник ирачке дијаспоре у Србији. Он је поручио да ће правда сигурно победити и у то име прочитао своју песму, писану на српском језик „Боже, чувај нас!”

Андрија Стојић, генерални секретар Комунистичке партије истакао је да је од Југославије наставила група колонија империјалних сила, а да цео процес још није завршен, јер се Србији отима Косово и Метохија. Он је посебно истакао да данас на Тргу Републике није било представника власти у Србији.

Александар Ђенић, први секретар СКОЈ-а, поручио је да народ Венецуеле и Мадура нападају „они који су нападали и нас», а то је «пета колона, која ради у интересу крупног капитала”.

ММФ и Светска банка и данас кроје политику у Србији, а та је судбина намењена и Венецуели, земљи у којој једну од главних улога игра Канвас, односно Отпор Срђе Поповића, рекао је Ђенић, али је оценио да „уједињени народ нико не може да победи”.

Уметник и англиста Љиљана Богојева истакла је да треба гајити наду да у самој Америци постоје снаге које ће променити Америку изнутра, „онако како та иста Америка мења свет”. Она је подсетила на велике уметнике као што су Харолд Пинтер и Оливер Стоун који храбро говоре о злочинима које су Американци починили у Латинској Америци.

Представник полицијског синдиката, Владица Здравковић, кратко се обратио поруком да се „змији империјализма мора згазити – на главу”!

Председник Народног радничког покрета Александар Рудић упозорио је да САД тајно шаљу одреде у Венецуелу који изнутра подстичи грађански рат.

„Трамп прети војним интервенцијама, односно да ће послати „помоћ” Венецуели. А знамо како је Америка помагала Кини и Северној Кореји, Грузији и Украјини. Нема где „добри” Американци нису помогли да деца буду убијана, и то у мајчином наручју, или где нису помогли да се права хомосексуалаца цене више него природна богатства и ресурси земље, рекао је Рудић.

Из удружења „Симон Боливар”, на скупу је говорио Урош Туртулић указујући на драстичну разлику између Венецуеле и земаља Европске Уније, али и Србије.

– У Венецуели вас лечење не кошта ништа. У Венецуели нема неписмених. У ЕУ и Србији плаћате своје лекове, а пола грађана је функционално неписмено. Зато су у ЕУи забранили да се на пописима становништва поставља питање које се на то односи. Сад неко хоће да Венецуела постане таква. Да настане сиротиња која живи у нехигијенским насељима. Али, то им неће успети. За Венецуелу нема повратка уназад, рекао је Туртулић.

Манифестација је пропраћена културно-уметничким наступима музичара и плесача из Венецуеле, а амбасадор Диа Ел-Андари и сама је два пута узела учешће у традиционалним плесовима Латинске Америке.

Куриозитет је био и то што је из Палестине стигла чувена песникиња Адела, која је Ел-Андари уручила своје збирке радова.

Владимир Кршљанин је на скупу прочитао „Песму наде” Даиси Заморе из Накарагве коју је превео на српски:

Извештај: Диана Милошевић

http://fakti.org/serbian-point/diktatoru-trampu-nije-preostalo-nista-drugo-nego-da-pokusava-da-kazni-venecuelu

The post СВИ СМО МИ ВЕНЕЦУЕЛА appeared first on Покрет За Србију – до победе !.

Познати руски политичар и јавни делатник, лидер Руског општенародног савеза, председник Међународне словенске академије Сергеј Бабурин налази се на балканској турнеји, у оквиру које је посетио Македонију и Србију. Имао је и сусрете на највишем нивоу у којима је балканским лидерима изложио геополитичку позицију Русије.

У Београду је разговарао са председником Покрета за Србију и председником Српског одељења Међународне словенске академије Владимиром Кршљанином.
Сам господин Бабурин је изјавио: „После значајних сусрета у Македонији, допутовао сам у Београд, ради разговора са српским пријатељима, како званично, тако и мимо протокола. Званични пријем 14. јуна у руској амбасади, довео је многе од њих „на територију Руске Федерације“.

Срео сам се са Војиславом Шешељем и његовим сином, супругом и сином Борислава Милошевића, неуморним Драгомиром Карићем, Владимиром Кршљанином, Иваном Жигон и многима другима. Коначно сам се упознао и са Патријархом Српским Иринејем. Били су ту и наши: амбасадор у пензији Јегошкин, трговински представник Андреј Хрипунов и нови «стари» (био је већ на том положају крајем 90-их) амбасадор Белорусије Валериј Бриљов.

Са новоизабраним Председником Републике Србије Александром Вучићем, коме сам најпре честитао рођење сина, мало смо се препирали да ли се познајемо од 1994. или 1995. Александар се интересовао за Међународну словенску академију, па сам му испричао о њеном Српском одељењу, али и о посебним надама у Русији, везаним за његов избор за председника Србије. Амбасадор Чепурин је предложио да изаберемо председника за члана Академије, на шта сам одговорио да такву препоруку Министарства спољних послова морамо прихватити.

Према очекивању, није било ни Николића ни Дачића. Сви су овде у очекивању кога ће Вучић предложити за премијера. Битка која се око тога води није нимало наивна. Американци не бирају средства. Ипак, ни по питању Црне Горе, а ни Македоније није све завршено. Много ће зависити од тога да ли ће Русија моћи да јужним Словенима понуди убедљиву и привлачну алтернативу.“

Ректор Европског универзитета ЈУСТО и познати политиколог Дмитриј Соин је подвукао: „Тамо где се појављује Сергеј Бабурин – тамо Русија води битку за своје интересе и штити пријатеље и све који са надом упиру поглед ка Москви. Бабурин је био на свим „врућим тачкама“ од Придњестровља до Србије, од Србије до Абхазије и Јужне Осетије – тај списак је веома дуг. Ако је он данас на Балкану, то значи да се борба наставља и да ће Русија бранити своје позиције.“

(Агенција «Тирас» и Инфо-служба Покрета за Србију)

The post БАБУРИН У БЕОГРАДУ: РУСИЈА ЋЕ БРАНИТИ СВОЈЕ ПРИЈАТЕЉЕ И СВОЈЕ ИНТЕРЕСЕ НА БАЛКАНУ appeared first on Покрет За Србију – до победе !.

Излагање на промоцији књиге «Србија и Евроазијски Савез» 21. децембра 2016. године у хотелу «Москва» у Београду

У најтеже време, али и време поновног рађања и Русије и Србије, почетком 90-их, уз надахнуће великог Вјачеслава Кликова и борбе српског народа, основана је Међународна словенска академија. Већ тада, у њу су, уз велики број научних, уметничких и моралних великана из Русије и других братских земаља, ушли и блаженопочивши патријарси руски Алексиј II и српски Павле. Од тада, у њеном српском одељењу нашли су се и Милић од Мачве, и наши научни корифеји Смиља Аврамов и Василије Крестић, и велики друштвено-политички делатници Војислав Шешељ и Живадин Јовановић, и научници највећег ауторитета, попут Радмила Маројевића и Зорана Милошевића, творца зборника који данас представљамо.

Пошто су и Србија и Русија последњих година ушле у потпуно нове, нажалост, са различитим предзнаком, периоде своје историје, делатност Међународне словенске академије је неко време била готово замрла, све док јој прошле године није дошао на чело Сергеј Бабурин, човек највеће и најсветлије стваралачке, моралне и политичке енергије. За моју маленкост је огромна част и огроман задатак његово поверење да водим Српско одељење МСА трагом новог живота, који је Академија на челу са Бабурином задобила у Москви и на другим евроазијским меридијанима.

Зборник „Србија и Евроазијски Савез“, чији је састављач наш врли колега и најплоднији стручњак за Русију међу српским политиколозима, проф. др Зоран Милошевић, први је мултидисциплинарни и међународни зборник научних радова на ову за нас животно важну тему на српском језику. Пошто тема надраста и ову одличну књигу и све нас, обавезни смо да, пред овом дивном публиком, говоримо пре свега о теми.

У заједничком пројекту, Међународни институт за примењену системску анализу из ЕУ (International Institute for Applied Systems Analysis, IIASA) и Евроазијска развојна банка (ЕАБР) — разматрају сарадњу на линији ЕУ-ЕАЕС у дугорочној перспективи. Они закључују да је реализација концепције заједничког економског простора «од Лисабона до Владивостока» корисна свим инволвираним странама. Они такође процењују да би Споразум о продубљавању економске сарадње и интеграцији између ЕУ и ЕАЕС могао постати реалност средином 2020-их година.

Мора се приметити да се простор «од Лисабона до Владивостока» све ређе назива «Велика Европа», а све чешће «Велика Евроазија». «Велика Евроазија» је била и главна тема овогодишњег Економског форума у Санкт Петербургу и самита Г-20 у Кини.

А када се «Велика Евроазија» покуша дефинисати, онда се каже: то је ЕАЕС плус Економски појас Пута свиле. Путинов минхенски говор се неумољиво остварује: нови центри економског развоја, а пре свега Русија, Кина и Индија обликују данашњи свет, а своју већ доминантну економску моћ убрзано претварају у политички, па ако хоћете и војно-политички утицај.

Срећни смо да је данас посетом нашег председника Владе Москви, учињен нови конкретан корак у јачању билатералне војне сарадње, које до недавно, готово да није ни било.

Они који касне да разумеју неодољивост процеса јачања нових центара светског развоја, или праве грешке попут антируских санкција, мораће да плате веома високу цену.

САД и Велика Британија већ су кренуле у заокрет и прилагођавање, јер им је систем глобалне олигархијске диктатуре пропао, па се може десити да највећи губитник буде ЕУ у досадашњем облику и да буде одбачена као својевремено СФРЈ – као непотребно средство којим је Вашингтон некада парирао СССР-у, а данас «Великој Евроазији» није у стању.

Тема прикључења Евроазији и новој историји, није дакле тема само за Србију, већ је питање опстанка и за 28, пардон 27 земаља које чине ЕУ. Кључни играч нове историје, светски катехон, јесте Русија. Русија се данас све више руководи православним моралним начелима и правилима привређивања. Са таквом Русијом, Србија има најдубљу и најчвршћу духовну, цивилизацијску и историјску повезаност, а данас де факто и односе такве блискости и поверења на којим би нам могла завидети већина земаља у свету. То је огромни потенцијал који тек чека да буде искоришћен.

Евроазијски економски савез данас чине Русија, Белорусија, Казахстан, Јерменија и Киргизија. Ова интеграција је потписала споразум о зони слободне трговине са Вијетнамом. Србија може лако да буде друга земља са којом ће такав споразум бити потписан, што није од малог значаја, јер преговоре о таквом споразуму воде још и Египат, Тајланд, Иран и Монголија, док су интерес показали Сингапур, Пакистан, Израел, Индија, Кина, Тунис и низ других земаља.

ЕАЕС у овом часу има пет пута мање држава чланица него ЕУ, око пет пута мањи БДП, два ипо пута мање становника, пет пута већу територију и многоструко, неупоредиво веће природне ресурсе. БДП Србије (37 млрд $ у текућим ценама, односно 95 млрд $ по паритету куповне моћи) је на нивоу најсиромашнијих чланица ЕУ, међу којима су неке од ње знатно мање. Он чини једва 0,5% БДП-а ЕУ или 2% БДП-а ЕАЕС. Аргумент о снажној повезаности наше готово непостојеће привреде са ЕУ је готово ирелевантан, ако се узме у обзир већа флексибилност, већа окренутост узајамној помоћи и потпуно одсуство спољног наметања унутрашњих економских и политичких решења у оквиру ЕАЕС.

За нас је значајно и да су у ЕАЕС основни методи регулисања пољопривредне производње усмерени на унутрашњу подршку економске стабилности држава чланица и њихових произвођача, а такође на развој аграрног сектора са органским развојем укупне економске делатности, пре свега међу земљама чланицама, док су у ЕУ основне мере усмерене на ограничење конкуренције од стране произвођача нерезидената ЕУ, путем ограничења увоза пољопривредних производа, у облику пореза, квота и техничког регулисања које практично онемогућава промет, са истовременом подршком домаћим произвођачима у облику субсидија.

Најпаметнији тумач политике садашње Владе Србије за патриотску публику, Жељко Цвијановић, изјавио је ових дана да  „смисао евроинтеграција за Србију није у уласку у ЕУ, него да земљу држи унутар једног политичког поретка, који је далеко од доброг и праведног, али изван кога земље профила Србије бивају жртве.“

Такође ових дана, фамозна  агенција „Фактор Плус“, правилно је констатовала, кроз своја питања анкетираним грађанима, шта су главне алтернативе стратешког спољнополитичког курса Србије: приступање Европској унији и даље учвршћивање односа са Руском Федерацијом. Грађани су показали да мудро и непогрешиво сагледавају све финесе ових алтернатива.

За Србију је темељно њено историјско и стратешко партнерство са Русијом, које наш народ с правом доживљава као братство. ЕАЕС, Евроазијски савез и Велика Евроазија, па и ОДКБ, су само конкретне могућности које Србија, стојећи чврсто на тим темељима, може да бира.

Па када је све то већ тако, не могу, а да ово своје кратко иступање не завршим са два питања:

Када ћемо смоћи снаге да преокренемо дефиницију наше спољне политике која стоји наглавачке: „Наше стратешко опредељење је ЕУ, а желимо и што боље односе са Русијом“?

Када ћемо на основу Декларације о стратешком партнерству, са Русијом потписати обавезујући Споразум о војно-политичком савезништву?

Надам се, ускоро.

Владимир Кршљанин

The post Владимир Кршљанин: СРПСКО-РУСКО САВЕЗНИШТВО У ВЕЛИКОЈ ЕВРОАЗИЈИ appeared first on Покрет За Србију – до победе !.

https://youtu.be/7N18mdCtvHU

Синоћ је у великој сали «Балканика» у хотелу Москва у Београду одржана промоција збирке радова српских, руских и белоруских аналитичара «Србија и Евроазијски савез». Књига је објављена под патронатом Међународне словенске академије.

Након минута ћутања, којим је одата пошта убијеном руском амбасадору у Турској Андреју Карлову, о књизи су говорили заменик амбасадора Руске Федерације у Србији Денис Кузнедењев, председник српског одељења Академије Владимир Кршљанин, председник Академије, академик МСА Зоран Милошевић и господин Бабурин.

Сергеј Николајевич Бабурин је био депутат Думе I, II и IV сазива, потпредседник Државне Думе II и IV сазива, ректор државног Факултета за трговину и економију Русије, лидер политичког покрета «Руска национална унија», затим «Народна воља» и «Народни савез» и ректор је Међународне словенске академије.

Господин Бабурин је почео излагање питањима.

«Који је циљ овакве једне књиге? Куда желимо стићи? Сваком дејству је потребан смисао. У чему је вредност стратегије и тактике? Ако има стратегије, а нема тактике, пут до победе је крвав. Ако нема стратегије а има тактике, суочићемо се са поразом».

Цео говор Сергеја Николајевича Бабурина можете погледати на ексклузивном снимку дописника NewsFront Србија Борислава Станојевића

«Свима овде је јасан циљ нашег рада. Морамо достојно да проживимо живот зарад спасења своје душе. Морамо изградити државу у којој ће срећан бити сваки човек, свака породица, сваки народ. Само ако то схватимо, схватићемо и процесе који се сада одвијају у свету. Пре свега морамо схватити суштину европских и суштину евроазијских интеграција у XXI веку. Разлика је у духовним вредностима», рекао је Бабурин, подсећајући да је идеја о стварању Евроазијског савеза потекла још 1994 године, али да тада није наишла на одјек тадашње администрације. Та идеја је заживела тек пре две године. Суштина функционисања Евроазијског савеза је слобода кретања робе, услуга, радне снаге и капитала.

«Само по себи, издавање књиге је обична појава. Али, ако је књига друштвено значајна, то је кључни догађај у друштву. Размислите зашто су у ЕУ ушле бивше совјетске републике. Неко би помислио да је реч о страху од Русије. Али, није тако. Реч је о страху да се не изгуби власт. Зашто терају Србију у ЕУ? Зато да би легализовали статус Космета заувек», каже академик.

«Хајде да причамо о правди. Какву правду можете да очекујете од оних који су вас бомбардовали? Они никада неће признати да су бандити. Зашто су толико настојали да осуде Србе и да на њих пребаце сву кривицу због ратова?
«Руски експерти су неколико пута постављали питања током суђења Милошевићу, Шешељу и сада Караџићу о догађајима у Сарајеву. Никада нисмо добили никакав одговор. А ми знамо да је руски пуковник на сарајевској пијаци одмах рекао да граната није долетела са српских положаја, већ са крова на пијаци. До данас то није истражено. И у Сребреници се није догодила права истрага. То је имитација истраге».

«На чело САД је дошао Трамп. Не треба да имамо илузије о њему. Он ће бранити интересе САД. Неће мислити ни на Србију ни на Русију. Зашто су баш њега изабрали? Он је реални и ефикасни антикризни менаџер. А САД су у великој кризи и не могу из ње изаћи уобичајеним методама. Имају само годину дана до коначног финансијског слома, кажу наши експерти. Трамп мора да доведе до банкротства великих корпорација. Има задатак да смањи све трошкове. Није случајно покренуо питање финансирање НАТО. Њему је битан резултат. Није га брига за политички утисак», рекао је академик, одговарајући на питање о новоизабраном Председнику САД.

Он је изразио наду да ће однос између Председника Русије и новоизабраног Председника САД да се развија на обостраном поверењу, јер је лично сучељавање, које је постојало између Путина и Обаме, имало пуно негативних последица.

«Наш циљ није анализирање. Наш циљ је да гледамо у будућност, да пробамо да поправимо погрешке и да никада више не правимо сличне», закључио је Сергеј Николајевич.

Ката Буцик за NewsFront Србија

The post Бабурин: Духовне вредности чине суштинску разлику између европских и евроазијских интеграција appeared first on Покрет За Србију – до победе !.

ПРОМОЦИЈА другог, проширеног издања књиге „Вратити се Русији“, генерал-потпуковника др Леонида Петровича Решетњикова, директора Руског института за стратешка истраживања, одржана је у Привредној комори Србије, у организацији издавача Евро-бук и Наше Србије.

И то баш годишњицу крунисања руског императора Николаја Другог.

Поред аутора, о делу су говорили митрополит црногорско-приморски Амфилохије и митрополит тобољски и тјуменски Дмитриј, први заменик председника комитета руске Думе за Заједницу независних држава Олег Лебедев, старији научни саветник Института за европске студије Миша Ђурковић и главни уредник Нове српске политичке мисли Ђорђе Вукадиновић.

У бројној публици су, поред велике руске делегације и великодостојника СПЦ и РПЦ, били и председница ДСС Санда Рашковић Ивић, представник Покрета Двери Зоран Радојичић и председник Покрета за Србију Владимир Кршљанин.

Поговор књизи написао је управо митрополит Амфилохије, који је своје обраћање почео сећањем на познанство са старцем Тихоном, духовним оцем светитеља Пајсија познатог у целој Европи. Тихон се, како је рекао, бавио живописом тако да је целог живота сликао једну икону: „Скидање Христа са крста“, а написао је и молитву: По Голготи Христовој.

– Ту молитву и икону помињем јер је Голгота откривење божанске љубави која не тражи своје. Сведочанство је да је Бог дошао, не да му служе, него да свој живот положи за друге. Тај Бог је истински управо зато што је показао да је он – саможртвена љубав. Ми пред собом имамо ову књигу, „Вратити се Русији“ у којој је писац показао сазнање онога што је срж вере, бића и историје рускога народа, нарочито откривеног у двадесетом вијеку када је тај народ прикован на Голготу, на којој је открио себе самога и оно најдубље у њему. А то је да је једини пут сваког човека и народа, пут љубави која се жртвује за друге без остатка, а не да друге жртвује себи. Та Голгота је у бити свих православних народа, а код Срба се открила на Косову, код цара Лазара – истакао је Амфилохије.

Знамо, како је рекао, колико је у 19. и 20. веку било „западњака“ у руском народу који су га усмеравали према ономе што је западна цивилизација, духовност и социологија, односно поимање људског друштва.

„То је било опредељење за земаљско царство. Али, било је увијек и оних који су за узрастање појединца и друштва у мјеру која је безмјерна. Али, томе претходи – Голгота. Тако је и записано у Јеванђељу: да се Царство Божје задобија подвигом.

Плод усмерења према Западу је била бољшевичка револуција. То је био један радикалан сдвиг – хуманистички или како год да га назовемо – то је био сдвиг везан за земаљски напредак, сдвиг против Бога, јер је Бог био сметња том напретку. А знамо гдје је та револуција довела Русију.

Међутим, у књизи се говори и о Отаџбинском рату. Године 1941. руски народ се нашао пред пријетњом да буде уништен.

Шта се догодило?

Тај рат који је био рат комуниста , совјета, наједанпут се из својих дубина претворио у отаџбински. Чак је и Стаљин рекао: „Не боримо се за комунизам, него за матушку Русију“.

Захваљујући томе је то био отаџбински рат кроз који је проговорила зрела, хришћанска , царска Русија“, закључио је митрополит Амфилохије.

Он је потом испричао анегдоту о једном совјетском генералу који се током посете Београду распитивао за руску цркву и из џепа извадио икону Светог Серафима Саровског која му је спасила живот зауставивши метак. Иако комуниста, носио је дубље опредељење, указао је Амфилохије.

„О тој Русији говоримо, кроз коју су – кроз распеће и историју – проговорили Бог и изворна вјера. Народ који издржи Голготу је народ не само прошлости, него будућности и он није свједок само себе и своје величине, него носилац спаса читавог свијета. То говори ова књига.

И заиста, Русија треба да се врати таквој себи, јер је у њој спасење Русије, православних народа и – кристално јасно бих рекао: и читаве Европе и свијета. Из тог разлога смо благодарни Решетњикову на овој драгоцјеној књизи. Он је сазрио на том крсту и један је од свједока истинске Русије“, рекао је, на крају излагања, митрополит Амфилохије.

Владика Дмитриј га је потом одликовао Медаљом Светог Јована Тобољског. За заслуге за веру и залагање за повезивање православне Русије и Србије.

Руски владика је поручио да су интелигенција и друштво у Србији и Русији заборавили значај Светог писма, а морамо да се „замислимо да ли стварно идемо путем препорода, да ли ћемо само да се материјализујемо, или ћемо одржати победу пред ђаволом“.

„У Русији се, према његовим речима, током 19. и 20. века десила агресија на веру, убијен је цар, а отаџбина постала рањива. Многи синови Русије су напустили земљу, Србија је примила многе од њих, а они су јој верно служили. Међутим, догађаји 1917. су били лоши за цело православље. За само десет година је уништено православно уређење цркве и православни народ у Русији. Изгледа да је била Божја замисао да Русија буде жртва атеизма који цвета у свету.

Сви који данас изучавају и говоре истину, као Леонид Петрович и његов рад, доприносе препороду историје“, указао је владика Дмитриј.

Олег Лебедев је истакао да у Русији одувек постоји тројединство: вера, цар и отаџбина и да је оно основ Русије. Са тим Решетњиков не само да живи, него се са тим и родио – указао је Лебедев.

Он је оценио да кад год се то јединство реметило, за Русију је настајала трагедија, јер је она – православна. Наши непријатељи су – додао је – више пута покушавали да раздвоје православни свет и да нас духовно униште уништавајући нам веру. „И сада покушавају да униште наш православни свет, али – неће успети. Наша православна вера нам даје љубав према Богу, ближњем и земљи. За Решетњикова је тај однос према вери – бол његовог срца и душе! Само вером у Бога можемо да спасимо православни свет и животе наших људи. А свако ко прочита књигу, стаће уз нас за цватућу будућност наших земаља“, поручио је Лебедев.

Узевши реч, Миша Ђурковић је прво истакао да у Црној Гори, која је пред уласком у NATO, постоји нацрт закона према коме држава преузима храмове и онда их она додељује на коришћење верским заједницама. „Молим нашу браћу из Русије да се упознају са овом трагичном чињеницом и да сви заједо помогнемо да се томе супротставимо. Црпећи снагу и знање из ове дивне књиге о којој говоримо, дужни смо да практично деламо борбом за оно што је наша традиција“, рекао је Ђурковић.

Он је објаснио да је промоција књиге „Вратити се Русији“ део манифестације, током које се обнавља сећање на присуство белогардејаца, односно империјалних Руса на нашим просторима. Захваљујући раду многих људи, Наше Србије, Српског кода, имамо задовољство и да поздравимо наше драге пријатеље и да обновимо дух онога о чему је Леонид Решетњиков причао у овој књизи, казао је Ђурковић.

За два дана ће, како је најавио, бити откривен споменик и обновљено гробље у Кикинди на коме лежи 12 генерала белогардејске армије. Потом ће се манифестација преселити у Сремске Карловце где је основана Руска загранична црква и где је био штаб војске генерала Врангела.

Према Ђурковићу, Решетњиков у књизи износи критику према руској елити и у поговору – који је додат у овом другом издању – пише о контроверзама савремене Русије“ која врлуда између једног дела људи, који заведени и даље обожавају наслеђе стаљинизма, и, са друге стране, онога што је неолиберална традиција која се враћа „фебруарском наслеђу“.

– Унутар руске елите трају борбе. Део ње је фасциниран западним хедонистичким просветитељским моделом: од Петра Великог, преко декабриста, кадета и свега онога што је сажето у фебруарској влади, за коју Решетњиков с правом тврди да је највећи пример трагедије и издаје Русије после које је бољшевизам логично уследио. Елита Русије 1917. је издала цара и традицију. Решетњиков ту говори и о војсци, буржоазији, али и свештенству чији се део врло негативно понео према цару. Део те приче је и однос према белогардејском миту. Ми смо навикли да их посматрамо као људе који су се подигли да бране част, историју и традицију и да се супротставе бољшевизму. Међутим, у књизи ћете наћи критику проблема који су тај покрет погађали. На пример, од пет кључних генерала, који су водили тај покрет, чак четири су учествовала у преврату 1914.године, а само је Врангел – који лежи у Београду- био неукаљани официр који је водио белогардејску армију, казао је Ђурковић и подвукао идеолошку проблематику белогардејског покрета у коме су „све до самог краја били прогањани монархистички елементи“.

Део пропасти белогардејског покрета се тако – истакао је – налази у фебруарској, а не традиционалној идеологији којом су они вођени. Решетњиков, према Ђурковићу, с правом говори да је „идеологија фебруара“, која се налази и у идеологији перестројке , па и у великом делу идеологије руских либерала данас, оно што је можда још већа трагедија од самог бољшевизма, а то је покушај да се на умерен начин превазиће оно што не може да се превазиће: духовна, монархијска, традиционална православна основа живота и империје.

Према њему, Решетњиков је дао још један теоријско-политички допринос заступајући идеју самодржавља, али не као тоталитарног приступа, већ се аутор враћа „најбољим изданцима традиције политичког мишљења“ и показује да је то самодржавље – православно, руско, традиционално утемељено – најзахтевнији облик државног уређења који захтева одуховљен народ, елиту и самога цара.

Коначно, када говори о савременим проблемима, истакао је Ђурковић, Решетњиков их илуструје сликом човека који данас клечи на гробу Стаљина и – крсти се!

„То је на неки начин сулудо. Али, говори да неки људи и данас Стаљина перципирају као наследника самодржавља. Решетњиков указује на суштину тог човека и идеологије која до дан данас не да Русији да се врати себи. Стаљинизам је зло јер је део бољшевичке јереси, а бољшевички покрет има буквално сатанистичке и окултистичке основе. Овде ћете наћи, рецимо, подак да је Троцки 1918. иницирао подизање спомеика Јуди Искариотском. Уосталом, и сама петокрака је симбол пентаграма. А све то заједно чини основу која спречава Русију да се врати себи“, закључио је Ђурковић.

Он је, међутим, истакао да неки догађаји, као што је Крим, Абхазија, Јужна Осетија, показују да је Русија спремна да у неким тренуцима поврати своју снагу, те да многи људи, не само у Русији, него и у Америци, виде у Русији и Путину једини цивилизацијски модел који се супротставља моделу настраности, демографске пропасти и цивилизацијском хедонизму.

Русија мора бити или православна империја или ништа, цитирао је на крају Ђурковић Решетњикова и подвукао да је „Вратити се Русији“ изузетно историјско штиво писано у маниру највећих руских писаца која недвосмислено показује да је највећи проблем Русије у 20. веку био тај што је 1917. године изгубила своју „духовну основу“.

„Једини начин – да се Русија и Србија данас одупру оном што им се намеће – јесте да се врате изворним хришћанским вредностима. Стаљинизам и оно што је донео замало су уништили Русију, која може да буде или православна империја или ништа“.

Скупу се затим обратио Ђорђе Вукадиновић и указао на слојевитост књиге, написане у најбољој традицији руске проза, која се чита у даху, као узбудљиво историјско штиво. Истовремено, она је озбиљно научно дело које открива много тога до сада непознатог. Она је одлична политичка и геополитичка анализа савременог света и Русије и њихове будућности. Решетњиков нимало не скрива идеолошку, духовну и политичку позицију са које пише.

„Издвојио бих детаљ о познанству са америчким колегом обавештајцем који има разумевање за Совјетски Савез, али нема никакво разумевање за Русију. Ту пада завеса и престаје чак и она дипломатско-обавештајна мимикрија и избија чак и нека мржња која се дешава када се помене царска империјална Русије. То је детаљ који је битан за разумевањње савремене Русије, онакве каквом је види Решетњиков, а и ја. На то се надовезује прича о готово сатанистичком радовању дела интелектуалаца поводом смрти цара Николаја. Рекао бих да је тако и сада: све може да буде амнестирано и да се нађе разумевања и према Стаљину и Берији и Лењину, али се Николају не прашта. Решетњиков онда наводи и шта се Николају спочитава, а то је практично ништа. Али, та мржња према традицији, цару и вери је нешто што се вековима провлачи кроз ону идеолошку визуру која ништа добро не мисли Русији, иако се представља као пријатељ руског народа.

Решетњиков наводи три пута – идеологије пред данашњом Русијом – а која имају везе и са Србијом – неолиберализам, неостаљинизам, односно неокомунизам и ксенофобни национализам. Онај алтернативни пут – православни се мало помиње. Решетњиков нарочито упозорава на проблематичност покушаја да се направи некакав амалгам – православни стаљинизам“, истакао је Вукадиновић.

Он је посебно указао да у Србији постоје русофили који верују у њену свемоћ и који се љуте на Русију – као млађи брат на старијег – када она нешто не уради у Црној Гори, Бугарској или Србији, а не схватају да и она има велике проблеме, да се тек враћа себи и да мора имати подршку и разумевање за ту борбу, за повратак који се дешава данас како у Русији тако и у Србији и Црној Гори.

„Цео свет с правом упире очи у Русију, надајући се да ће она, вративши се себи помоћи целом слободољубиом делу планете. Да ли она има снаге за први устанак – враћање себи – то ћемо да видимо, али не треба само да то гледамо, него свако треба да помогне себи – па ће помоћи и Бог и Русија“, закључио је Вукадиновић.

Посебно је нагласио је да је „Вратити се Русији“ путоказ „да излаза има и за Србију“:

„У књизи је јасно поручено да Русија не може бити ни Белгија, ни Француска, ни Швајцарска већ може да буде само руска православна цивилизација. То је порука и за Србију“

Сам аутор је указао да се идеја да напише књигу родила баш у Београду. Скупу се обратио овим речима:

„Велико ми је задовољство што ће у парламенту бити невелика група људи који деле идеологију ове књиге. Желим да поздравим Санду Рашковић Ивић, Зорана Радојичића и господина Вукадиновића. Велико хвала и Млађану Ђорђевићу из Наше Србије.

Радује ме да су људи из Србије схватили да треба да се врате Србији.

Она још није оно што би требало да буде.

Када сам читао речи цара Лазара, ноћима нисам могао да спавам. То су такве речи! Српски светац се обраћа свим православцима, и Русима и Србима.

Зашто га читамо као књижевност? То је за нас завет и путоказ како да живимо даље – да не смемо да издамо Србију. То је завет и нама Русима да не смемо да издамо Русију. А колико пута смо у историји предали Русију? Издали смо Русију. И Србију. Да ли наше државе сада цветају, да ли нам је због тога боље? Колико још треба да лутамо по шуми? Да, залутали смо.

Ми сада у Русији много говоримо о Великом отаџбинском рату. Била је победа. Али, ко је победио. Руски народ је изгубио 27 милиона људи! Победиле су САД – оне су постале газде целог света. Ми изгубили 27 милиона, а они 300.000 и постали су господари света.

А која је била просечна старост наших победника који су стигли до Берлина? У совјетским филмовима су то младићи од 19-20 година. Међутим, ми смо проучавали податке и сазнали да је просечна старост војника-редова била 39 година, што значи да су они рођени и васпитавани у руској империји. Такви су стигли до Берлина.

Када је био попис 1936, Стаљин је сакрио резултате јер је, после двадесет година уништавања православља, више од 60 одсто становника рекло да су православни хришћани и то је био велики ударац за његову владавину.

Милиони војника још нису сахрањени. Трагамо за њиховим остацима. На сваке две недеље се прикупе канте са њиховим крстићима. Схватате ли шта су носили поред срца? У Русији још нема таквог схватања. Сви говоре да смо победили захваљујући другу Стаљину и совјетском народу.

Држим у руци књигу „Велики отаџбински рат – победа духа и традиције“. На омоту су представљени војници из рата. Поред совјетског ордења на њима су Георгијевски ордени из Првог светског рата. Од девет маршала победничке војске у Другом светском рату, четворица су били царски официри. Двојица подофицири. Двојица редови. Само један није служио у царској војсци. Да ли је некоме то познато? Не. Сви кажу да је победио друг Стаљин.

Црвена армија је била потпуно уништена 1941. године. Фашисти су се приближили Москви. Мотористи Немачке су дошли до Москве. Даље нису кренули јер су се уплашили, био је празан град и решили су: победа је већ ту, Црвена армија не постоји, три милиона је заробљеника. Али, тада су се из Сибира појавили пукови, дивизије, тенкови. То нису били дечаци него мушкарци који су разбили немачку војску.

Ми смо се у том тренутку вратили Русији.

Добро је Амфилохије цитирао Стаљина у обраћању америчком посланику када је рекао: „Да ли ви мислите да се они боре за нас? Не. Боре се за мајчицу Русију.

У Институту имамо сарадника који има 77 година и каже да су његовом оцу 1936. одузели имовину, отишао је иза Урала па му се десило исто, а онда побегао далеко у Сибир. Када је требало да иде на фронт, рекао је жени да такву власт неће да штити и да ће да се преда. После неколико месеци је са фронта писао жени да „они хоће да униште Русију и наш народ“. Није се предао. Две године касније је погинуо код Лењинграда бранећи Русију и руски народ.

У томе је смисао наше победе и нашег препорода.

Често кажем: браћо Срби, Бугари, Руси, хиљаду година смо се развијали по једној традицији. Зашто смо решили да смо паметнији од цара Лазара и цара Душана, Александра Првог, Александра Невског , Светог Саве? Зашто морамо да бирамо парламент и обмањујемо једни друге? Постоји педесет генерација Рашковића и Решетњикова, а сада дође неко ново покољење и каже да то ништа није ваљало. А шта ваља? Шта смо тако добили? То да 25 милиона Руса живи ван Русије, а украјински нацисти их убијају и иживљавају се. Где живе Срби и где је Косово – ви то најбоље знате. То је све зато што смо се одрекли наше традиције и вере.

Био сам у Полоцку, у музеју где су нам рекли да су Белоруси народ који се од средњег века бори за независност, а онда нам покажу новине у којима је одлука ЦК БСС из 1926. године о формирању белоруског језика. Поделили су нас: Украјина, Белорусија, Србија, Црна Гора. Стално се сужавају границе. Остаћемо на Београду и Москви.

Чим смо се окренули од језгра – православне вере – нас су раздвојили.

Постоји виц: У совјетској школи учитељица каже деци да се зна да Бог не постоји и зато хајде да сви песницом припрете небу. Сва деца дигну песнице. Сва сем малог Мише. Учитељица га пита зашто не диже руку. А он одговара: ако тамо нема ништа, који је смисао да претимо, а ако ипак има, нема смисла да се свађамо са њим!“, испричао је Решетњиков.

Генерал Решетњиков је потом уручио Медаљу сећања на Први светски рат владици никшићко-будимљанском Јоаникију, владици славонском Јовану Ћулибрку и владици тимочком Илариону. Промоција је окончана уз културно-уметнички программ – руске народне песме.

http://fakti.org/serbian-point/vreme-je-da-se-i-srbi-vrate-srbiji-i-shvate-da-nisu-pametniji-od-sv-save-i-cara-lazara

The post Промоција књиге „Вратити се Русији“ Леонида Решетњикова appeared first on Покрет За Србију – до победе !.

У Београду одржана манифестација „Бесмртни пук“ — шетња потомака оних који су се борили за спас Србије током ратова у 20. веку — од првог светског рата до НАТО агресије против Југославије 1999. године

Скуп је почео на Меморијалном комплексу погинулих за ослобођење Србије у Другом светском рату (Гробљу ослободилаца Београда) одакле је настављена почасна поворка до споменика Вуку Караџићу.

Београдски „Бесмртни пук“ са око две хиљаде учесника кренуо је потом Булеваром Краља Александра ка Тргу Николе Пашића где их је дочекао руски амбасадор Александар Чепурин. Свечана поворка потом се упутила ка Теразијама, а одатле до Руског дома где се амбасадор обратио окупљенима.

Амбасадор Русије Александар Чепурин захвалио је свима који су учествовали у акцији истаквши „да без сећања на нашу славну историју никада нећемо имати бољу будућност“.

„Акција има антифашистички и патриотски карактер како би свако од нас, али и сви заједно на Дан победе против фашизма могли да се сетимо наших славних предака и рођака“, рекао је Чепурин обраћајући се окупљенима испред зграде Руског дома.

Он је истакао и да манифестација нема политички карактер изразивши задовољство што су међу окупљенима и српски политичари (Александар Вулин, Бошко Обрадовић, Братислав Гашић…) као и „пријатељи из бивших совјетских република из Белорусије, Азербејџана и Казахстана“.

Чепурин је навео и да је манифестација „Бесмртни пук“ почела 2012. у Томску у Сибиру, са свега неколико стотина учесника, а да је прошле године Црвеним тргом у Москви прошетало 100.000 људи међу којима је био и руски председник Владимир Путин.

На манифестацији у Београду су се окупили људи са портретима предака који су се борили за спас Србије током ратова у 20. веку — од првог светског рата до НАТО агресије против Југославије 1999. године

Грађани, међу којима су били и српски и руски ветерани, носили су и руске и српске заставе, а неки од њих мајице са ликом руског председника Владимир Путина.

Поворка у којој су били и припадници српског мото клуба „Ноћни вукови“ кретала се уз звуке руских песма.

„Бесмртни пук“ се традиционално одржава у целој Русији на дан обележавања годишњице победе у Другом светску рату, а само прошле године на манифестацији се окупило десетине хиљада Московљана, међу којима је био и руски председник Владимир Путин, који је носио портрет свог оца.

Србија, како наводе организатори, као одани савезник Русије и као земља чија је историја тесно везана за Русију, а посебно њена борба у последњим ратовима који су потресали Европу у 20. веку, од ове године такође има свој сопствени „Бесмртни пук“.

ФОТОГАЛЕРИЈА

„Бесмртни пук“ је још једна прекретница у нашој заједничкој историји. Шетња улицама Београда само је још једна потврда да смо исти историјски простор. Ако Срби изађу са портретима својих хероја, бораца за слободу и независност њихове земље — свет ће поново видети да смо били и остајемо заједно — Срби и Руси“, наводе организатори догађаја, Медија центар „Руски експрес“, Српски огранак Међународне друштвене фондације за јединство православних народа и Координациони савет руских сународника у Србији.

Према најавама организатора у 15 часова је одржана пројекција филма о Великом отаџбинском рату „А зоре су овде тихе“.

The post У Београду одржана манифестација „Бесмртни пук“ appeared first on Покрет За Србију – до победе !.

Међународни комитет „Слободан Милошевић“ подстакао је и организовао протестне акције у више земаља поводом 10-годишњице убиства Слободана Милошевића.

Испред здања трибунала у Хагу, одржан је у петак трочасовни протестни пикет, на којем су учесници носили огроман транспарент са натписом: „НАТО УБИЈА БОМБАРДОВАЊЕМ, А ЊЕГОВ ТРИБУНАЛ УБИЈА УСКРАЋИВАЊЕМ ЛЕЧЕЊА“. На другом транспаренту писало је „МИЛОШЕВИЋ ЈЕ УБИЈЕН ОД СТРАНЕ ТРИБУНАЛА 11. МАРТА 2006.“. Било је и других транспарената, цвећа пред Милошевићевим портретом, а вићена је и застава СФРЈ.

У Франкфурту су активисти поставили постер са Милошевићевим ликом на ограду Генералног конзулата Србије и испред њега положили цвеће и запалили свеће.

Очекује се да ће вечерас постери са ликом Слободана Милошевића бити ношени на протесту против подршке САД нацистима у Украјини испред седишта УН у Њујорку.

Факти

The post Протести сећања на Милошевића у Европи: пикет у Хагу, цвеће у Франкфурту… appeared first on Покрет За Србију – до победе !.

Амбасадор САД Мајкл Кирби већ два дана изјављује: „Рекао сам премијеру да не желим да рушим владу коју води. Нисам заинтересован за то.“

Да ли то значи да један страни амбасадор има право да руши Владу Србије и утиче на њен састав, и да одлука да ли ће то чинити или не то зависи од његове процене, или евентуално од процене његове Владе?

Наравно да он то право нема, али то се у Србији дешава већ 15 година, и то не само без адекватне реакције власти – најоштријег дипломатског протеста, бојкота амбасадора или чак отказивања гостопримства, него и без адекватне реакције политичке јавности.

Покрет за Србију сматра да се овакав снисходљив однос према амбасадору САД и неких других западних држава и организација, мора одмах прекинути, јер наноси директну штету Србији и њеним грађанима.

Позивамо све политичке странке и све грађане Србије да подигну свој глас како би у Србији поново била успостављена и одбрањена демократија.

Једна од великих лажи на којима почива разарање Србије и свега вредног у њој је лаж да се на штетне потезе западних влада не сме никако одговарати и да се према њима мора испољавати снисходљивост и глумити пријатељство.

Ни држава ни народ ни појединац ако су понижени и без достојанства не могу ни у чему напредовати. Сувереност, достојанство и демократија у Србији се морају бранити, у складу са Уставом и међународним правом. Такво понашање Србије имаће, то је доказано на примерима Србренице и УНЕСКА, подршку данас најмоћнијих земаља – нових центара светског равоја: Русије, Кине, Индије, Бразила и многих других.
Покрет за Србију позива на окупљање свих који хоће да окончамо претварање Србије у колонију и који хоће добро ЗА СРБИЈУ!

The post ДЕМОКРАТИЈА ИЛИ КИРБИ? appeared first on Покрет За Србију – до победе !.

Антифашистичка порука из Србије Округлом столу у Доњецку

Поводом 9. новембра – Међународног дана против фашизма, расизма и антисемитизма, данас је у Доњецку одржан Округли сто, који је организовало Министарство иностраних послова Доњецке Народне Републике.
Округли сто је имао 10 непосредних учесника – високих функционера ДНР, политолога, представника јеврејске и јерменске заједнице и сведока данашњих фашистичких злочина, а модератор је био копредседник Народног фронта Новоросије Константин Долгов.
Путем видео-обраћања, на Округлом столу су учествовали и Владимир Кршљанин из Србије, Димитриос Пателис из Грчке и Глеб Симанов из Финске.
Учесници Округлог стола су усвојили и посебну Резолуцију, којом се обраћају свим земљама чланицама УН са апелом да изразе јасан став у односу на јачање нацизма, ксенофобије и антисемитизма у данашњој Украјини и да удруже своје напоре ради уништења те претње, која доводи у сумњу саму суштину постојања савремене цивилизације.
Овде доносимо превод целог обраћања Округлом столу Владимира Кршљанина, председника Покрета за Србију.

Фашизам као компонента савремених агресивних ратова Запада: пример Југославије

Владимир Кршљанин, председник Покрета за Србију, бивши амбасадор СРЈ и помоћник Слободана Милошевића
Поштовани учесници округлог стола, браћо и сестре, другови,

Огромна ми је част што могу да се обратим вама који данас чврсто стојите на првој линији и да вам кажем неколико речи о томе, како је код нас све почело.

После Другог светског рата, остаци фашистичких банди Хрвата-католика, њима блиских муслимана, а такође и Албанаца (тзв. усташе и балисти), заједно са колаборационистима, побегли су на Запад. Не треба заборавити да су ти вештачки створени антисрби, у Другом светском рату, не само извршили геноцид без преседана по размерама и суровости против православних Срба, Јевреја и антифашиста, већ су и упутили три СС дивизије на Источни фронт и Стаљинград. Њихови остаци су нашли уточиште у земљама НАТО. Њих су тамо гајили под изговором да могу да послуже у борби против комунизма, а употребили су их за борбу против српског света и православља. Они су 90-их били ударна песница прозападних «демократских снага», које су крвавим путем разбијале Југославију, створену од стране српске православне војске у време Првог светског рата, и сачувану од стране српског антифашистичког устанка за време Другог.

Обнова српске идеје на православним основама, заједно са очувањем социјалних достигнућа и независне економије 90-их у време Милошевића, дали су нам могућност да читавих 10 година заустављамо агресивни талас Запада, који је кренуо на Исток. То је довело до тога да смо 1999. били једина земља у историји, против које је ратовао цео НАТО (са изузетком мале православне Грчке, којој су натовци дозволили да не учествује директно у ратним дејствима). Ни у том рату нисмо поражени, већ су нам наметнули колонијалну управу тек октобра 2000, обојеном револуцијом, када је исцрпљена санкцијама, свим облицима субверзије и ратом, државна структура мале земље потрошила залихе унутрашње чврстине.

Али, дух народа није сломљен, иако су се Милошевић и Путин мимоишли у историји. Без обзира на све облике западне контроле наше земље, Србија је још увек најнезависнија земља у вашингтонско-лондонско-бриселској Европи. Народ зна да нама у таквој Европи није место, а наш српски православни свет на Балкану је поцепан у неколико државоликих НАТО протектората, као последица рата против Југославије, Европе и међународног права, који је вођен 90-их.

Свет 90-их није јасно видео да ми ратујемо против фашизма, било оног старог, браон и црне боје, било новог, вахабитско-идиловског, који се рађао у Босни, јер је у то време био засут свемогућом америчком пропагандом. Али сада свет види са ким ви ратујете, јер је иза вас моћна православна суперсила. Они су чак успели да по неког убеде у своја поређења Милошевића са Хитлером, и да га убију у хашком казамату. Али сви покушаји да се на исти начин поставе према Путину, изгледају смешно и осуђени су на пропаст.

«Ми пут свој знамо – пут Богочовека», рекао је српски песник. Отпочео је светски расплет – ослободилачка фаза рата. И Сирија и бивша Југославија и бивша Украјина – делови су истог региона, преко којег по други пут, користећи фашизам и друге нагомилане антихришћанске и антиљудске методе, исти скривени узурпатори покушавају да наметну свету своју прљаву владавину. Али сада су пред поразом заувек. Слободни свет на челу са Русијом, први пут је од њих убедљиво јачи и економски и војно и морално.
А ми и ви треба да, са радошћу у срцу – издржимо, да одиграмо своју улогу у ослобођењу, у уклањању последица њихове крваве оргије и да узидамо себе у темеље правог света.

The post Антифашистичка порука из Србије Округлом столу у Доњецку appeared first on Покрет За Србију – до победе !.

Данас је у испред амбасаде Руске Федерације у Београду организацији сиријских студената у Београду, одржан

СКУП ЗАХВАЛНОСТИ РУСКОЈ ФЕДЕРАЦИЈИ ЗБОГ ПОДРШКЕ СИРИЈСКОЈ АРАПСКОЈ РЕПУБЛИЦИ.

Сличне акције у организацији грађана Сирије одржане су данас истовремено и у Немачкој, Румунији, Словачкој, Белорусији, Ирану, Либану и Индији.

На скупу у Београду, на којем су учествовали и председник Покрета за Србију Владимир Кршљанин, више чланова руководства и неколико десетина чланова Покрета за Србију и других родољубивих организација, интониране су химне Сирије и Русије, а говоре су на српском и арапском одржали млади Сиријци.

„Окупили смо се да изразимо подршку Русији у борби против тероризма. Не можемо бити задовољни политиком САД и ЕУ на Блиском Истоку, јер они, делујући у свом себичном интересу, вероватно ради доступа нафти и гасу, руше читав регион“ – нагласио је лидер сиријских студената Ламак Кудер.

Владимир Кршљанин је пренео сиријским организацијама и грађанима у Београду изразе безрезервне подршке Покрета за Србију праведној борби сиријског руководства и народа и истакао да је општи став грађана Србије да руско ангажовање ствара позитивну перспективу и народима Блиског Истока и народима Балкана који су суочени са истом врстом бруталне и разорне политике Запада.

The post ЗАХВАЛНОСТ РУСИЈИ У БЕОГРАДУ И ШИРОМ СВЕТА appeared first on Покрет За Србију – до победе !.

Српске родољубиве организације и научници траже народни савез у Србији и њено савезништво са Русијом

Свесрпска научна конференција „Историјско и духовно наслеђе Срба у односима нове светске равнотеже“ одржана је у петак, 9. октобра, у Руском дому у Београду. Учесници су говорили о проблемима српског народа у условима краха западног либерализма и експанзије БРИКС-а, као и о историјском и духовном наслеђу Срба и нашем заједништву са руским народом. Конференција је окончана усвајањем четири закључка:

1. Крах западног либерализма отвара пут за експанзију стварне демократије у свету, уз водећу улогу Русије и православне цивилизације, као и земаља БРИКС-а – нових центара светског развоја.
2. Јачање савезничке сарадње Србије и Русије у свим областима, а посебно убрзани развој веза у области науке, културе, образовања и духовног живота, неопходан је фактор стабилне будућности Србије, Балкана и Европе.
3. Политичко, војно и морално ангажовање Руске Федерације у Сирији и на свим другим тачкама где постоје озбиљне претње миру, људским животима, демократији и међународном праву, ужива нашу пуну подршку, али и најширу подршку српске и растућу подршку светске јавности.
4. Подржавамо стварање Народног савеза за спас Србије и спремни смо да допринесемо остваривању његових циљева.

Иницијатор конференције било је Удружење академика Београд у функцији Одељења Академије духовних наука из Симферопоља на Криму у Руској Федерацији, на чијем челу је академик Јован Гламочанин, а у организацији су учествовали и Одељење за Србију Петровске Академије наука и уметности из Санкт- Петербурга, Српско одељење Међународног јавној фонда јединства православних народа, Покрет за Србију (Београд), Друштво српско-руског јединства (Београд), Друштво српско-руског пријатељства (Београд), Удружење „Косовски завет“ (Гњилане), Друштво „Избор је наш“ (Бања Лука), Влада Републике Српске Крајине, Асоцијација војних ветерана Србије, Удружење „Источна алтернатива“ (Београд) и Удружење „Српски одговор“ (Београд).

Поздравни говор је одржао почасни гост конференције, директор Балканског центра за научну и привредну сарадњу из Москве Олег Дзиза, иначе академик Међународне словенске академије наука, образовања, уметности и културе из Москве.

Краћа поздравна иступања имали су и Дејан Јанковић – Удружење студената „Номоканон“ (Београд), генерал Миленко Каришик – Удружење „Завет отаџбини“, Зоран Контић – Удружење „Српски одговор“ и Рајко Лежаић, председник Скупштине Републике Српске Крајине у прогонству.

На конференцији су са рефератима наступили, у првом делу: академици Јован Гламочанин и Владимир Кршљанин, др Мића Живојиновић, др Станко Нишић, Милорад Буха, Дане Чанковић, Милош Гвозденовић и Драго Ступар, а у другом академици Слободан Јарчевић, др Драгољуб Антић и Милутин Јаћимовић, др Вукадин Шљукић, др Зорица Пелеш, др Слободан Филиповић, Славиша Миљковић и др Синиша Недељковић.

Конференција је организована – како је истакао др Олег Дзиза у правом тренутку – преломном тренутку за светску политику. САД су навикле да господаре светом и нису добро схватиле промене које се дешавају у њему.

„Русија би желела да се прво у Србији – јединственој држави на свету – схвате те долазеће промене. Свет већ сада није једнополарни. Поделио се на два дела: проамерички табор и – слободни свет. Буди се слободарска свест код људи широм света. Русија више неће да се креће путем „великог брата“, оценио је Дзиза и истакао да народи и државе треба да брину о својим интересима, а не да служе великим силама.

Представник „Номоканона“ Дејан Јанковић је упозорио да су овакви скупови нарочито потребни угњетеној српској омладини, која живи у земљи у којој влада медијска цензура.

Рајко Лежајић је оценио да су „међународне силеџије у име демократије рушиле сваку слободу у свету, а први који су то на својој кожи искусили су Крајишници“. Међутим, како је казао, свет се променио: на сцену је дошла Русија. „Она је историјски савезник Србије и ми морамо бити уз њу“, поручио је Лежајић.

Председник удружења „Завет отаџбини“, полицијски генерал у пензији Миленко Каришик апеловао је на српску слогу – која нам је преко потребна.

У свом уводном излагању, академик Јован Гламочанин је изнео прецизне податке о катастрофалном стању у српској економији. „У робној производњи Србије сада је једва 200 хиљада запослених, док је у време преузимања квислиншке власти из ДОС коалиције у тој грани привреде радило скоро милион људи. Индустријских система и успешних фабрика скоро и нема. Грађевинарство је упропаштено. Пољопривредна производња преполовљена. БДП Србије је пао на око 33 милијарде евра, док је нпр. БДП Словеније око 60 милијарди евра. Словенија је задржала БДП који је имала у Југославији, а Србија је свој БДП упропастила и то за око 5 пута“, навео је Гламочанин. Ово стање у Србији, како је оценио, изазвале су земље западне алијансе на челу са САД које су „подстакле и организовале распад СФРЈ, увеле нам санкције и извршиле бомбардовање СРЈ, отеле нам Косово и Метохију и довеле на власт коалицију странака и декадентних НВО чија руководства не чине ништа сем што служе западним господарима“.

Председник Покрета за Србију Владимир Кршљанин изнео је оценом да је у свету почео дефинитивни расплет дугогодишње кризе тако што је Русија предузела одлучну акцију на територији Сирије.

„Први пут у историји су друге силе, односно земље слободног света, које предводе Русија и БРИКС, у свему јаче од Америке и њених савезника. Међутим, политички врх Србије још увек сматра нормалним, или чак пожељним, присуство најнедемократскијих сила – САД и Велике Британије, као и организација под њиховом контролом у свим најосетљивијим сегментима државе и привреде и то чак уопште не доводи у питање, упркос штетним последицама какве је имала мало која земља на свету.

Уз све то, мора се истаћи и морална и цивилизацијска снага уједињеног народа. Управо она омогућава Русији да буде лидер слободног света, иако је она појединачно у многим економским елементима слабија од САД. Управо захваљујући таквој снази и Србија је 10 година одолевала притиску и агресији у којој су против ње наступили уједињени сви њени историјски непријатељи, од САД, Британије и Немачке, до Ватикана и Турске“, поручио је Кршљанин и оценио да је англоамерички Запад у системској кризи, чију финасијску дубиозу покушава да реши тако што проблеме пребацује на остатак света, а највише на Европу, против које се, у циљу њеног „омекшавања“ води вишедимензионални рат, који има финасијско-трговинску димензију, димензију сукобљавања са Русијом – кроз рат у Украјини, рат санкцијама и јачање војне напетости, као и димензију мигрантске кризе са терористичком претњом. Све те димензије су постале толико штетне за велики број земаља и толико опасне по светски мир, да је Русија морала да реагује и адекватном употребом супериорне војне силе започне расплет и тако преокрене све ове опасне процесе.“

Ми данас морамо јавно и отворено подржати Русију, а будућност Србије је једино могућа у хитном напуштању зависности од Запада и успостављању ефективног савезништва са Русијом, закључио је председник Покрета за Србију.

Пуковник у пензији др Мића Живојиновић је указао да смо земља под протекторатом. „У таквој Србији, медијска манипулација која нуди само западни систем вредности оставила је последице на психу нашег народа. Последице те манипулације се крећу од измишљања језика (као бошњачки и црногорски), па све до највеће срамоте српског парламентаризма: доношења срамне резолуције о Сребреници у Скупштини Србије“, оценио је Живојиновић.

Српски дух је непоколебљив упркос вишевековним нападима Запада, оценио је Милорад Буха, који управо овакве скупове види као „начин да се утре пут новој политици Србије“. Наш пут је ка Русији, која нас никада није издала, прецизирао је председник Владе РСК у прогонству.

Дане Чанковић, председник удружења „Избор је наш“ из Републике Српске указао је да се Русија успротивила западњачком девијантном систему. „Главну улогу у томе може да има Православље, које никада није имало империјалистичке побуде. А улога „малих“ народа је да буду уз Русију, јер ће то бити на добробит целог светског друштва“, рекао је Чанковић, додајући да су односи српског и руског народа увек почивали на пријатељству.

У име „Српског одговора“ говорио је Зоран Контић је истакао да је Србија од 2000. године изложена агресивном продору неоусташке идеологије, на коју Србија и српски народ морају да одговоре свим цивилизованим средствима, а не само оним која су допуштена. „У свету је на сцени општи сумрак идеологија, који би требало да замени „нови људски поредак““- истакао је он.

Др Зорица Пелеш је изнела више примера значајних хуманитарних и духовних догађаја у дугој историји српско-руских односа, који су мање познати или су намерно скривани од јавности, а детаљно су описани у њеној књизи „Српско-руски братски односи“, која покрива период од Светог Саве до данас. О значају Номоканона Светог Саве говорили су Слободан Јарчевић и др Вукадин Шљукић, док су Драгољуб Антић и Милутин Јаћимовић указали на континуитет разорног деловања Запада на православни свет, а посебно на Русију и Србију, што се одразило и на прекрајање историјске науке.

Представник Асоцијације војних ветерана Србије Драго Ступар је оценио да је Русија вратила свој национални понос и да представља бастион борбе против САД, које уместо вредности, свету намећу неморал. „Ако Русија издржи – свет ће бити бољи“ – нагласио је он и истакао: „Појавом Путина, српски народ није више сам у свету, а Србији је место уз Русију“.

У припреми и раду конференције су учествовали и представници Друштва руско-српског пријатељства из Новог Сада, Ниша, Врбаса, Велике Плане, Смедерева, Зрењанина, Крушевца, Бачке Паланке, Куле, Сремске Митровице, Темерина, Младеновца, Панчева, Јагодинеи Свилајнца, као и представници Удружења Срба са Косова и Метохије из Београда, Ниша и Крагујевца.

Одражавајући расположење организација и појединаца испољено током припрема и у току рада ове Свесрпске научне конференције, да се активно ангажују у овом преломном часу за Србију и свет, као и да у том ангажовању остану на окупу, на крају рада конференције, у име радног председништва, Владимир Кршљанин је предложио Закључке, цитиране на почетку овог извештаја, који су једногласно прихваћени. Сви научни радови презентирани на конференцији, биће објављени у посебном зборнику.

Диана Милошевић

The post СВЕСРПСКА КОНФЕРЕНЦИЈА У РУСКОМ ДОМУ appeared first on Покрет За Србију – до победе !.

Покрет за Србију изражава пуну подршку одлуци председника Путина и Руске Федерације да војно помогне Сирији у сламању тзв. „Исламске државе“.

Ова војна акција је неопходна, легална и легитимна. Она брани свет, људске животе и међународно право од ужасних терористичких нуспродуката зеленашке антицивилизације која је запретила читавом свету.

Погледајте шта се сада дешава са „Исламском државом“, па замислите шта би се дешавало са „ОВК“ да је Путин био на челу Русије 90-их.

Обама и Камерон данас лажу да је кривац за појаву „Исламске државе“ Башар ел Асад, исто онако као што су Клинтон и Блер лагали да је кривац за појаву „ОВК“ Слободан Милошевић.

Али у англоамеричке лажи више нико не верује.

Вредности за које смо последњи пут гинули 90-их поново тријумфују у свету.

Последњи је час да се Србија ослободи омче коју јој Блер-Вучићева влада стеже око врата, да тако обнови своју државност и просперитет, и да у заједници са својим историјским савезником – Русијом, поново буде међу онима који у свету предњаче моралном снагом и стваралаштвом.

The post ПОДРШКА ВОЈНОЈ АКЦИЈИ РУСИЈЕ appeared first on Покрет За Србију – до победе !.

Покрет за Србију и Руска хуманитарна мисија заједно у Нишу

Руководиоци Покрета за Србију Владимир Кршљанин, Горан Петронијевић, пуковник Љубинко Ђурковић и Саша Рудић говорили су у Нишу на трибини под називом „Мигранти, криза ЕУ и опстанак Србије“. На трибини је наступио и Бранимир Нешић, директор представништва Руске хуманитарне мисије у Србији.
Трибину, коју су заједнички организовали Покрет за Србију и Руска хуманитарна мисија, отворио је Бобан Раденковић, руководилац Иницијативног одбора Покрета за Србију у Нишу.
У иступањима учесника осветљене су правне, безбедносне, цивилизацијске и геополитичке димензије актуелне мигрантске кризе.

Истакнуто је да се ради о једном од аспеката покушаја пребацивања терета системске кризе англоамеричке империје на европске земље. Остали аспекти су финансијски – дужничка криза чије се последице засад најбоље виде на примеру Грчке, заоштравање односа и рат санкцијама са Русијом за које је повод био вештачки изазвана криза и рат у Украјини. Излаз из ове ситуације представљају одлучне и принципијелне активности Русије. Изложена бројним негативним последицама компликовања ситуације на Европском тлу, Србија мора хитно променити курс државне политике, прекинути „пут у ЕУ“ и све облике зависности од САД, НАТО и ММФ, који јој доносе повећане социјално-економске и развојне проблеме, као и претње сопственој безбедности и интегритету и успоствити односе војно-политичког савезништва са Русијом.

Представник Руске хуманитарне мисије упознао је слушаоце са започетим активностима, плановима и спремношћу ове организације на садејство са властима и сличним организацијама у Србији, ради решавања овог и других акутних хуманитарних проблема у Србији, пре свега у вези српског становништва Косова и Метохије.

Председник Покрета за Србију Владимир Кршљанин и заменик председника Горан Петронијевић гостовали су пре трибине уживо у поподневном програму нишке телевизије Белами, која је у вечерњим вестима објавила и извештај о боравку и активностима делегације Покрета за Србију и Руске хуманитарне мисије тог дана у Нишу.

На свечаности која је претходила трибини, највиши руководиоци Покрета за Србију и директор представништва Руске хуманитарне мисије су заједнички положили венац на споменик црвеноармејцима погинулим 7. новембра 1944. код логора Црвени крст у Нишу, у присуству представника Покрета за Србију из Ниша, Лесковца и Куршумлије, више грађана Ниша и представника медија.

Највиши руководиоци Покрета за Србију започели су иначе свој боравак у Нишу, по повратку из Пирота, одавањем поште Стевану Синђелићу и српским херојима и мученицима из 1809. испред меморијала на брду Чегар код Ниша, а затим посетом Ћеле-кули.

The post НИШ: МИГРАНТИ, КРИЗА ЕУ И ОПСТАНАК СРБИЈЕ appeared first on Покрет За Србију – до победе !.

Руководиоци Покрета за Србију Владимир Кршљанин, Горан Петронијевић, пук. Љубинко Ђурковић и Саша Рудић посетиће Пирот 28. септембра и Ниш 29. септембра 2015. године.
Предивиђени су сусрети и разговори са члановима, наступи у медијима и иступање на јавним трибинама под називом:
„Мигранти, криза ЕУ и опстанак Србије“
Позивамо све грађане Пиротског и Нишавског округа да нам се придруже.

The post ПОКРЕТ ЗА СРБИЈУ У ПИРОТУ И НИШУ appeared first on Покрет За Србију – до победе !.

Председник и потпредседник Покрета за Србију, Владимир Кршљанин и пуковник Љубинко Ђурковић положили су цвеће и поклонили се оцу слободне Србије и врховном команданту

Слободану Милошевићу, на Видовдан, на његовом гробу у Пожаревцу.

Највиши представници Покрета за Србију боравили су у Пожаревцу заједно са члановима руководства удружења „Слобода“ и већом групом родољуба.

The post ВИДОВДАН СА СЛОБОДАНОМ appeared first on Покрет За Србију – до победе !.

Председник Покрета за Србију Владимир Кршљанин боравио је 7-10. маја у Москви, на позив друштвене организације „Бесмртни пук“, ради учешћа у истоименој акцији и другим манифестацијама поводом 70-годишњице Победе над фашизмом.

У акцији „Бесмртни пук“, најмасовнијој народној манифестацији поводом Дана победе, коју је предводио председник Русије Владимир Путин, ове године су први пут учествовали и гости из више земаља, који су се кретали Црвеним тргом, на малом растојању од Председника Русије. Процењује се да је ове године, у овој поносној манифестацији спајања потомака са својим прецима, центром Москве и Црвеним тргом, промарширало око пола милиона људи свих узраста, носећи фотографије својих предака, који су ратовали или погинули у Другом светском рату. Овакве манифестације, као и војне параде, одржане су у много руских градова, али и у ослобођеном Донбасу. Кршљанин је био у поворци са сликама свог оца и стрица, али и са ознакама Србије и Војске која је 1999. бранила земљу од агресије НАТО.

Владимир Кршљанин је учествовао у одавању поште херојима Отаџбинског рата на централном меморијалу – Поклоној гори у Москви и у више других манифестација поводом Дана победе, а присуствовао је и свечаности којом је председник Републике Србије Томислав Николић отворио изложбу о ослобођењу Београда Историјског архива Београда у Дому руског зарубежја, који носи име Александра Солжењицина, заједно са Гораном Петронијевићем, који је учествовао у припремама ове изложбе, као и војној паради 9. маја.

Током боравка у Москви, Кршљанин и Петронијевић имали су више значајних сусрета са представницима руског јавног, научног и политичког живота.

У изјавама руским медијима, Кршљанин је нагласио наду да ће све интензивнија српско-руска сарадња, симболично крунисана ове године присуством председника Николића и првим у историји учешћем српске војске на војној паради у Москви, довести до успостављања војно-политичког савезништва између две земље, што је услов и за опстанак Србије, али и за успостављање трајног мира и стабилности на Балкану и у Европи.

The post 9. МАЈ У МОСКВИ: БЕСМРТНИ ПУК appeared first on Покрет За Србију – до победе !.

Председник Владимир Кршљанин и заменик председника Покрета за Србију Горан Петронијевић учествоваће 8. и 9. маја у Москви у манифестацијама посвећеним 70. годишњици победе над фашизмом.

The post Покрет за Србију 9. маја у Москви appeared first on Покрет За Србију – до победе !.

СЛАВА СЛОБОДАНУ МИЛОШЕВИЋУ, СЛАВА БРАНИОЦИМА ОТАЏБИНЕ!
или
СЛОБОДНА СРБИЈА СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА И ОКУПИРАНА СРБИЈА ИВИЦЕ ДАЧИЋА
(одговор Ивици Дачићу)