.
Владимир Кршљанин, председник Народног покрета Србије
У Србији која је изгубила самосталност и достојанство, у Србији у којој окупатори преко својих свесних и несвесних марионета примењују методе са геноцидним последицама, за преживљавање је неопходна супериорна национална, социјална и државотворна идеологија и надахнуће. Темељи за такву идеологију постоје у српској традицији и предању (колико је предање важан фактор српског опстанка, говори чињеница да је борбене, православне и национално свесне омладине у Србији све више, упркос потпуној деценијској доминацији западне пропаганде), формулисање такве идеологије је у току, а надахнуће је Србија увек налазила у Русији. Русија у замаху је неодољива покретачка снага за Србе. Најбољи пример је Други светски рат, када је комунистички покрет отпора постао доминатан над ројалистичким пре свега зато јер је Русија била комунистичка. Снажне руско-српске историјске интеракције су се у новијој историји углавном одвијале у ратовима, док су мирна раздобља у Србији доносила превагу утицаја западних сила, а током готово читавог 20. века судбину Србије кројила је највише најсрбофобскија од свих западних сила – Британија. Крвожедна британска магла која је од 2000. потпуно обавила Србију, ако Бог да, може бити последња велика магла у српској историји.
Србија је вековима на бедему одбране православља. Јеретички агресивни римски левијатан је вековима одгризао делове српства и православља. У последња два века водећу улогу у империјалном затирању српства и православља, али и слободе и живота у читавом свету преузима приватна британска империја, односно главни носилац антиљудске, дакле сатанске јереси – англоамеричка олигархија. Кроз цео 19. век Британија је била на страни Турске против Русије и Србије, све време градећи своју агентурну мрежу на Балкану, уз помоћ које је покушавала да се представи као пријатељ балканских народа.
На овом месту, уместо опширног препричавања следа бројних историјских чињеница, довољно је навести само два открића најугледнијих српских научника, која су се последњих месеци појавила у њиховим књигама. Историчар академик Драгољуб Живојиновић у својој књизи “Невољни ратници, велике силе и Солунски фронт”, доказује, на основу извора из британских архива, да је циљ Британије у првом светском рату био да Србије више нема. Проф. др Смиља Аврамов у својој књизи „Геноцид у Југославији 1941-1945, 1991…“, такође на основу докумената из британских архива, доказује да је Анте Павелић био британски агент још од времена пре убиства краља Александра.
Дакле, Југославија – англоамерички концепт, формирана је да би била брана руском утицају на Балкану. Била је то држава у којој је живела огромна већина Срба и донела је, док је постојала, стабилност Балкану. Али у њене темеље био је уграђен динамит, активиран два пута – 1941. и 1991, оба пута са геноцидним последицама по Србе. Њено коначно разбијање деведесетих година прошлог века, значило је и покушај отимања Србији и српском народу половине територије на које има сва историјска и уставна права. Суверена и уједињена, како би неки рекли „Велика Србија“ је наравно српски, али и руски концепт.
У Србији још има политичара, безбедњака, па и „националиста“ који мисле да Србија може постојати у пријатељству са Америком (у пријатељству са Британијом, то је ваљда доказано, она уопште не може постојати). Можда, али само ако би Британија престала да битно утиче на америчку политику, односно ако би англоамеричка олигархија, најодговорнија за највећа зла 20. и почетка 21. века била развлашћена и осуђена, а сама Америка се вратила својим интересима и својим прогресивним темељима. Није ни то немогуће да се ускоро деси, јер је та иста олигархија творац садашњег „либералистичко-глобалистичког фундаментализма“, као највећег и најубитачнијег зла у историји човечанства, чији је наци-фашизам био само један привремени регионални и готово бенигни појавни облик. Тај тотални фашизам приватне империје је и узрочник садашње светске финансијске кризе, која прети самом опстанку САД, па и Британије. Али то нису ствари на које Србија може битно да утиче, па су тиме и садашње приче о пријатељству са Америком само део непријатељске пропаганде.
Ево како изгледа Србија, у деветој години смртоносног англоамеричког загрљаја. Трендови су много гори него за време рата и санкција.
Према подацима Републичког статистичког завода, 1995. године у Србији је рођено 86 236 деце. Исте године је умрло 93 933 људи. Разлика је негативна – 7697. Године 2005. у Србији је рођено 70 997 деце, а умрло је 106 771 људи. Негативна разлика је – 35 774! Тај тренд из године у годину расте. Србија сада губи пола процента становништва годишње! Или 100 људи дневно! У периоду 2000-2005. разлика бројева рођених и умрлих је – 161 181! Много више него у свим ратовима 90-их.
По подацима удружења „Опстанак“ (о томе не постоје званичне статистике), у Србији се годишње изврши 200 000 абортуса! А то је 50 на 1000 жена у репродуктивном узрасту, што је једна од највиших стопа на свету.
По проценама Светске банке, око 11% становништва Србије живи у апсолутној беди, док је још око 33% у сиромаштву или на ивици сиромаштва. 40% радно способног становништва је сасвим незапослено, а око 20% је запослено у „неформалном сектору“, што укупно чини око 60%.
Са стопом раста која још није достигла ону из 1998, бруто домаћи производ земље је тек на 70% оног из 1989. Чак и толики производ не би требало да кореспондира са толиким сиромаштвом, али превезивање привреде и финансија земље на вампирски евроатлантски крвоток, извршено октобра 2000, исисава из земље сваке године шест милијарди евра! Значи већ су однели преко 50 милијарди! Враћају нам помало, тек толико да преживимо. Њихови чиновници, којих се Београд напунио (а ту треба прибројати и већину наших министара и њихових партијских другова запослених у паразитским „агенцијама“) – богато, а ми остали тек да не умремо од глади.
Према подацима Народне банке Србије, спољни дуг Србије у фебруару 2009. износио је више од 28 милијарди долара, што нас такође сврстава у најзадуженије земље на свету. А уз то, готово сваки запослени у Србији је појединачно дужан некој од страних зеленашких банака (јер домаћих готово да нема).
Грађани Србије изумиру. Од немаштине, лоших услова живота, глади, немогућности лечења. И од последица бомбардовања. Наркоманија, проституција, рад „на црно“ су у порасту. Што смо ближи евроатлантским интеграцијама, они све брже изумиру. Не само да нам кола иду низбрдо, већ их неко тамо вуче. Шта да радимо? Да испрегнемо те који нас вуку низбрдо, зауставимо и окренемо кола у супротном правцу. Па да их одсад сами возимо (у њима су наша деца), уместо да их возе англоамерички кочијаши, или, још горе, њихови приучени шегрти.
Успех једне власти мери се врло једноставно – да нас буде више и да живимо боље. А кад се наш број сваке године све више смањује, онда то није неуспех власти, то је злочин, који у случају Србије има размере геноцида. То није чудно, ако знамо да Србијом управљају тајне службе земаља које су десет година водиле против нас рат. Довеле су у Србији на власт људе који су признали да смо криви за све злочине које су они извршили, па им ни то није било довољно. Владе тих земаља се данас тресу од бројних проблема које су створиле широм света. Њихове људе у Србији више нема ко да штити.
Оно што Србија данас може и мора јесте да се ослободи окупације од стране својих смртних непријатеља, да уђе у државни и војни савез са Русијом и да се уједини са својим отргнутим деловима. Што пре то уради, више ће смањити последице самртног ропца англоамеричке приватне империје и пре кренути у сопствени опоравак повезана са једним од нових и динамичних центара светског развоја и први пут у историји реално повезана са православном Русијом.
Ко год покушава да сагледа данашњу Србију кроз њену званичну политичку сцену, у опасној је заблуди. Српски медији, као део медијских монопола окупатора, приказују виртуелну стварност и виртуелну политичку сцену. Данашње српске државне институције су Потемкинова села. Сви људи од интегритета у Србији су лишени политичког утицаја и новца. Стварна Србија проговара, све једногласније и јасније, преко бројних формалних и неформалних удружења. Пример напора да се ти гласови стварне Србије доведу у резонанцију јесу Народни покрет Србије и велики општенародни митинг који је Народни покрет Србије организовао у Београду пре месец дана, поводом десетогодишњице НАТО агресије, а на којем су иступиле најистакнутије српске цивилне и војне личности и представници патриотских организација и најистакнутији пријатељи Србије из Русије и више земаља света. То је био митинг панике за оне који су Србију осудили на уништење. Нико у Србији не памти нешто слично начину на који је овај велики догађај прећутан у медијима.
Србија може да преживи.
Излагање на пленарном заседању међународне научно-практичне конференције „Економика, држава и друштво у 21. веку“ у организацији Руског државног трговинско-економског универзитета, Москва, 27. априла 2009. године.
