Србија је поново доказала да је верни савезник својих огорчених непријатеља. Постизањем договора о регионалном представљању Косова, Србија је остала без срца. Споразум ће омогућити Косову да учествује на свим регионалним скуповима, говори у своје име и потписује нове споразуме. Са фуснотом или без ње, небитно је. Ко још чита и фусноте. А како каже госпођа Едита Тахири – звездица ће се сама отопити кад прође зима. И у праву је.
Овим договором Србија није добила ништа, а Косово све. Јер, статус кандидата за пријем у ред ВАЗАЛА Европске Уније је само папир, којим ће странке сада владајуће коалиције славодобитно махати у долазећим месецима изборне кампање.
Задовољство постигнутим споразумом изразили су, поред српског председника и утицајни представници међународне заједнице, а међу првима Ангела Меркел и Хилари Клинтон. А искуство показује: када су Немци и Американци задовољни- Србија сигурно губи.
Да би коначно постигла свој циљ и Србију начинила вазалом ЕУ, владајућа политичка гарнитура ће морати да испуни још много понижавајућих услова. Ако буду успели, Србија ће поред ограничавања свог суверенитета, имати право и дужност да економски помаже посрнуле чланице ЕУ и учествује у саставу коалиционих оружаних снага у ратовома против многих “непослушних земаља“. То је за почетак, а остала “права и дужности“ одредиће Брисел.
Пре десетак година један кинески дипломата је у разговору са тадашњим амбасадором Србије у Риму добронамерно нагласио, да за наше државне интересе никако не би било добро да неко од државних званичника потпише било какав документ који би значио признавање независности Косова. Да би био уверљив навео је кинеско искуство рекавши: “ Ми Кинези смо 400 година чекали да нам се врати Макао и враћен нам је. Чекали смо 150 година да нам се врати Хонг Конг и враћен нам је. Сада чекамо да нам се врати Тајван и дочекаћемо.
Да су политичари који сада воде Србију игнорисали савет кинеског пријатеља, потврда је потпис озареног и срећног Борка Стефановића, којим практично саучествује у стварању независног Косова.
Председник Владе Краљевине Југославије Драгиша Цветковић је 25. марта 1941 године, такође под притиском Немачке, потписао један судбоносни документ. Српски народ је одлучио да тај документ важи само два дана.
Сасвим случајно, садашњи председник Владе Србије се исто презива Цветковић. Има ли српски народ довољно снаге да данашњи споразум учини безвредним?
Покрет за Србију
