Људско стваралаштво је колективни чин. Ипак, од Старог Рима до данас, западне силе су биле узрочник небројених ратова и патњи највећег дела човечанства. Односно, одлазећа доминација Запада није била заснована на стваралаштву, него на разарању и пљачки.
Срби и Руси су носиоци високих православних духовно-моралних вредности. Слично је и са Кинезима и њиховом конфучијанском традицијом. За све нас је доминантан принцип у међуљудским односима САРАДЊА (“cooperation”), а не НАДМЕТАЊЕ и СУКОБ (“competition”) као у случају Запада.
На наше очи, подстакнут српским отпором агресији западног „униполаризма“, као последњег трзаја вишевековне западне доминације, почиње нова епоха и рађа се квалитативно бољи Нови свет, који предводе Русија и Кина.
За разлику од старог, западног, заснованог на злоупотреби људских недостатака, Нови свет се заснива на коришћењу људских врлина. Зато су у њему духовно-моралне вредности кључне.
Поредак који се рађа, Руси засад зову „праведни мултиполарни систем“, а Кинези „заједница заједничке будућности човечанства“. Тај Нови свет је чврсто утемељен на међународном праву насталом као резултат Велике победе над фашизмом у Другом светском рату.
За само неколико деценија, без пљачке, агресије и ратова, Русија – на војнополитичком пољу, а Кина – на економском, постале су водеће светске силе. Тиме се доказује супериорност стваралаштва над деструкцијом, што је и дефинитивни крах злочиначке доминације Запада.
Западни свет се лажно представља као прогресиван и демократски, а у ствари представља међународну диктатуру неизабраних појединаца и група, одговорних за патњу, понижење и смрт многих милиона људи, која за „демократске“ признаје само земље спремне да им се подреде.
У очајничком покушају да бар одложи и ублажи свој дефинитивни историјски пораз, западни капиталистички систем је у битку убацио свој последњи, дуго припремани адут. Изазвао је велики оружани сукоб на простору Историјске Русије – бившег СССР, по моделу испробаном 90-их, у такође од Запада изазваном, и такође уз коришћење фашистичких елемената, оружаном сукобу на простору Историјске Србије, односно бивше Југославије.
Осим што изазива огромне жртве и разарања, овај нови сукоб не оставља Западу никакве шансе на успех. Не само због огромне војне и моралне снаге опорављене Русије, већ и зато што су лекцију из 90-их добро научили и Срби, и Руси, и Кинези.
Стратешко партнерство са Русијом и Кином у многоме је ојачало позицију Србије и у значајној мери обновило њен суверенитет привремено изгубљен 5. октобра 2000.
Данас Србија напредује и
одолева искушењима, али ипак не можемо рећи да је у потпуности спремно дочекала рађање Новог света, а поготову не актуелну међународну кризу изазвану агонијом Запада.
У Србији још увек постоји огромна и недирнута мрежа западних НВО, медијских и обавештајних структура, које се несметано финасирају из иностранства, а њихово дејство није фатално само захваљујући дубини кризе у којој се Запад налази. Сарадња јесте наш основни принцип, али овде се не ради о сарадњи, већ о недопустивој субверзији.
Ипак, највећа контроверза и „кост у грлу“ Србије је Европска унија. Ако не дође до револуционарних промена у њој самој, наше пуноправно чланство је незамисливо без признања независности „Косова“ и погоршања односа са Русијом. Од даљег „приближавања“ имамо више штете него користи јер се повећава наша зависност од Запада и његов уцењивачки потенцијал. А ми никако нисмо ти који нешто дугују Западу, него обрнуто. Запад нама дугује бар 100 милијарди долара ратних репарација. Поред тога, ЕУ убрзано постаје нерешив проблем и самој себи, а последње земље које су од придруживања имале неке користи биле су Грчка и Португалија. ЕУ на своју штету остаје подређена губитничком англоамеричком блоку. Србија и Русија баштине највеће европске вредности и то нам је значајан залог боље будућности.
Треба хитно окупити економске стручњаке и дати им реални задатак да направе план супституције невеликих средстава из европских фондова и могућег смањења инвестиционе активности из ЕУ у случају да одлучимо да се задржимо на придуженом чланству. Поред тога, веома је битно да се „сарадња са НАТО“ сведе са садашње широке, на неопходни минимум.
Било би природно, а више је него неопходно, даље јачање или укључивање у интеграционе процесе са Русијом и Белорусијом, ЕАЕС, ШОС и БРИКС, а које окупљају већину човечанства, у чему Србија неоправдано стратешки касни. Притом, чињеница „да се не граничимо“ са Русијом уопште није пресудна, јер је у сличној ситуацији, на пример, Јерменија.
Одржавати у сопственом интересу сарадњу и са Истоком и са Западом, важно је, али у данашњим околностима није лако. Прилике су нас натерале да научимо и то да се са великим пријатељима на Истоку може и мора разговарати искрено, а са непријатељима на Западу се (бар до његовог краха) мора разговарати неискрено, јер они не умеју другачије. Ипак, прикључивање западном пропагандном наративу о „руској агресији“ је лоше за Србију. Посебно су непотребне дневнополитичке поштапалице да се не подређујемо „утицају великих сила“, да „српски интерес“ значи „ни Исток ни Запад“ и друга слична реторска изједначавања браће и непријатеља, посебно с обзиром на њихове цивилизацијске разлике, које смо јако добро осетили на својој кожи. Довољно је рећи: ми водимо независну политику.
Интензивирање братске хуманитарне сарадње Русије и Србије, стратешки је важно, а неоправдано касни, посебно имајући у виду прекиде 1948-1988. и 2000-2012. То је одговорност обе земље, а с обзиром на њихову величину, већа је на руској страни. Очекујемо да се и то промени.
Ми смо жртва западне агресије. Отргнути су нам значајни делови територије и становништва. Једини начин да вратимо бар део отетог је савезништво са Русијом. А економски моћна Кина ће, као и досад, просуђивати колико поверења да нам поклони, на основу тога колико смо блиски са својим духовно и историјски најближим савезником – Русијом.
Велики део свог поштовања према нама, Русија и Кина заснивају на нашем отпору НАТО агресији 90-их. На томе се заснива и сав наш међународни углед. Да бисмо сачували то поштовање и тај углед, морамо сами гајити успомену на руководиоце и хероје тог отпора.
Веома је важно да се повећа јавно деловање и утицај српско-руског братства, усусрет очекиваној руској победи у садашњем резидуалном светском сукобу, која ће широм отворити врата за епоху мира, стваралаштва, људског достојанства, економског напретка и социјалне правде – за Нови свет!
Владимир Кршљанин
Излагање Владимира Кршљанина на округлом столу “Србија, Русија и рађање Новог света” одржаном 10. новембра 2022, у организацији Српско-руског братства. Текст је објављен у листу Политика 1. децембра 2022.
