.
ПРАВЦИ РАЗВОЈА ВОЈНОГ ОБРАЗОВНО-НАУЧНО И РАЗВОЈНО-ИНДУСТРИЈСКОГ КОМПЛЕКСА СРБИЈЕ
– Стање, перспективе, могућности –
.
Проф. др Ђорђе Благојевић, потпредседник Народног покрета Србије
Војна индустрија бивше Југославије (СФРЈ), била је сигурно једна од најпропулзивнијих грана индустрије, која је имала изузетан утицај на све остале гране индустрије, посебно у смислу освајања нових технологија али и у смислу освајања нових тржишта, посебно у пријатељским земљама (које смо данас заборавили, и у већини немамо ни дипломатских представништава). Примера ради, привредна сарадња с Ираком, током претпоследње деценије прошлог века, започела је продајом неких производа војне индустрије, наставила се изградњом серије војно-индустријских комплекса „КОЛ-1 до КОЛ-15“, затим се указала потреба за путевима, радничким насељима… Пошто су се наше фирме доказале на овим војно-индустријским пројектима, на ред су дошли хотели, ауто-путеви и многи други цивилни објекти. Тако је за десет година, СФРЈ остварила бруто-приход од преко 38 милијарди долара (мада се у јавности помиње цифра од 11 милијарди, она није тачна), само од једне земље, што скоро двоструко премашује тадашњи државни дуг. Дакле, слободно се може рећи да је главни разлог високог стандарда који се обично злурадо приписује „добром животу на рачун страних кредита које сада плаћамо“, био је управо огроман извоз роба и услуга, што треба захвалити пре свега високо-развијеном војно-индустријском комплексу. Треба напоменути, да је део тог новца на време „склоњен“, и да смо захваљујући делом и том, успели да преживимо тежак период санкција и ратова.
После разбијања СФРЈ, део војно-индустријског комплекса, који је био смештен у Босни, практично је уништен. Многи утицајни геополитичари сматрају да је то један од главних разлога зашто је запад изазвао распад Југославије, и зашто је за центар сукоба била управо Босна (у њој је било смештено око 50% укупног војно-индустријског потенцијала). Због комплементарности, тиме је тешко погођен и преостали део војне индустрије. Захваљујући разумевању руководства Републике Српске један али мањи део те вредне опреме пребачен је у Србију.
Кад све саберемо у Србији је данас остао мањи део, некада огромне југословенске војне индустрије (некада треће до пете у свету!). Ипак и даље постоје солидни ресурси бар у неким областима: „Црвена Застава“ – Крагујевац, „Први Партизан“ – Ужице, „Прва Петољетка“ – Трстеник, „Слобода“ – Чачак, „Крушик“ – Ваљево, „14 октобар“ Крушевац, „ДМБ“ – Београд, „Прва Искра“ – Барич, „Милан Благојевић“ Лучани, „Утва“ – Панчево и многе друге фабрике. Никако не треба заборавити и неколико приватних фирми: „Миле Драгић“, „ЕдеПро“, „Инфинити“ које су радиле и раде на веома озбиљним пројектима, нажалост (не својом вољом) много више на светском (углавном традиционално пријатељске земље) него на домаћем тржишту. Ове фирме су ангажовале добар број стручњака који су, не својом кривицом, остали без посла, и тиме су сачувале значајан део кадра, који би у супротном отишао „трбухом за крухом“. Нажалост, небригом претходних власти, сви ови капацитети (државни део комплекса) су, углавном незаслужено, доведени у незавидан положај губиташа, и многима од њих прети ликвидација. Социјалистичка власт Милошевића је бар одржавала ове фабрике, и оне су имале ограничен број послова, како у земљи тако и у иностранству (без обзира на санкције), мада их је стално држала на рубу егзистенције, јер је већи део зараде одлазио на одржавање социјалног мира, што је имајући у виду рат и санкције било разумљиво.
Трагично је да војно индустријском комплексу највећи део ових дугова ни до данас није измирен, а скоро сви послови су прекинути током ДОС-манлијске власти. Уместо да их скидање санкција препороди, послови су пали на нулу. Практично, ова индустрија изумире и пред гашењем је, без обзира што је и даље врло конкурентна у светским размерама и многим областима. Чак и приватне фирме, ван директне државне контроле, су тешко погођене, пре свега због тога што већина индустријских капацитета не функционише, али и разним административним „отежицама“. А тржиште постоји. То су углавном традиционално-пријатељске земље, као што су Либија, Египат, Сирија, Пакистан, Индија, Вијетнам, и друге, али и нови потенцијални партнери као што су Уједињени Арапски Емирати, Венецуела, Аргентина, Чиле, Бразил и друге. Нажалост, све ове земље показују неупоредиво више интересовања за евентуалну сарадњу него што то чини наша страна. Велики је проблем што је потпунио суспендована војна и војно-техничка сарадња са Русијом, и пред тога (или управо због тога?) што су наша и Руска индустрија веома компатибилне, а велики део сопственог развоја је базиран управо на Руским лиценцама. С друге стране, Русија је остала потпуно отворена за сарадњу са Србијом, која се као и Југославија раније налази „белој листи“, ослобођена скоро свих ограничења у овој области.
Преузимањем Југоимпорт-СДПР-а од стране полиције пре неколико година (у време кад војска још није била потпуно разорена и још увек је имала знатан патриотски потенцијал) потпуно је зауставио скоро све извозне послове. Посебно је била сулуда одлука да се од службеника америчке амбасаде тражи одобрење за извоз наоружања јер то не раде ни чланице НАТО-а! Тако се данас прича о „огромном“ послу са Ираком од пар десетина милиона, а тај посао је добијен тако што је Ираку опроштен дуг од пар милијарди. Интересантно је да тај дуг нисмо опростили ПРИЈАТЕЉСКОМ Ираку пре 10-15 година када је и сам био под санкцијама, али смо га опростили сада, ОКУПАЦИОНОЈ власти Ирака коју контролише управо држава која је нас бомбардовала и која покушава да нам отме Космет. Захваљујући ДОС-овој марионетској власти још 2002 заустављен је велики посао (ремонт тенкова Т-55) са Ираном од 230 милиона долара, иако је Иран већ уплатио аванс од 30 милиона долара који ни до данас НБ Србије није вратила Ирану. То је био посао који би три године ангажовао капацитете „14 октобар“ из Крушевца, где је пресељен добар део опреме тенковско-ремонтног завода из Хаџића. Сличан посао са Кувајтом, али двоструко веће вредности, је договорен пре пар година, али још тада сачињен уговор ни до данас није потписан. На интерес Пакистана у овој области никада није ни одговорено.
Ништа чудно кад се сетимо да и ми имамо окупациону власт.
У Србији је остао и најзначајнији развојни центара, Војно-технички институт, као и неколико цивилних института (ИМТЕЛ, „Михајло Пупин“, „Институт за примењену физику“, „ИХТМ“, итд.), као и одговарајућа образовно-научна база (Машински,факултет, Електротехнички факултет, Технолошки факултет и Војно-техничка академија). ВТИ је био огроман научно-технички комплекс, смештен углавном у Жаркову и Кумодражу, са огромном експерименталном базом, какву сигурно не поседује ниједна земља у свету сличне величине, па ни већа. Неки су га својевремено називали „Југословенска НАСА“, што имајући у виду величину земље није ни најмање претерано. То је био, и у претходној и садашњој држави највећи научни и развојни центар уопште, али не само у овој области. На неки начин, ВТИ је био „локомотива“ научно-техничког развоја у нашој земљи. Држава је у овај комплекс уложила милијарде долара, и уместо да се тај новац сада враћа кроз пројекте на међународном тржишту, инжењери (оно мало што је остало после неколико „транзиција“) седе беспослени, не својом жељом, и живе на рубу егзистенције. Од огромног потенцијала који је имао крајем 80-их, преко 3.000 запослених (ВТИ КоВ и Ваздухопловно-технички институт, заједно, у то време са буџетом око 85-90 милиона долара годишње), институт је после распада СФРЈ падао, преко рационализације на око 2.500, лаганим осипањем, током десет година санкција и ратова, на 1.200 крајем 90-их, да би коначно, Масовним отпуштањем половине запослених пре две године, дошао на садашњих мање од 600 запослених. Када се има у виду колика је цена школовања једног инжењера у овој области, која не укључује само званичне студије, већ и „сазревање“ у овој установи, радом на веома скупој опреми и производима, јасно је колико цела држава губи. Умеђувремену, некада најсавременија опрема, право богатство се не одржава и полако пропада. Тужно је видети огромни трисонични аеродинамички тунел (један од највећих у Европи), који је коштао стотине милиона долара, који још увек ради пуним капацитетом, захваљујући искључиво надљудском залагању особља, покривен најлонским фолијама јер „нема новца“ за поправку крова који прокишњава! Посебно треба имати на уму да ако се ова ситуација брзо не промени, изгубиће се тешко стечена знања, а иста се касније неће моћи обновити, јер нове генерације инжењера неће имати ко да обучи (просечна старост војних инжењера у ВТИ-у је 47-48 година, и врло скоро ће бити пензионисани), и тиме ће оно што је било наша вековна традиција неповратно изгубити.
Садашња власт, као и претходна (ако се уопште може говорити о више опција, јер све време се ради о разним верзијама „изворног“ ДОС-а), наставља уништавање ове гране, сигурно најјаче индустријске гране коју смо икада имали. Претходни министар војни (Тадић) је не само хладно уништио 1.200 противавионских пројектила, „застарелих“, али којима се ова земља ипак доста успешно бранила од злочиначке агресије, током које је наша ПВО имала стотине погодака, и преко сто званично уништених непријатељских авиона (процењује се да је стваран број неколико пута већи, јер већина авиона после „хаваријског слетања“ више никада не полети), затим стотине тенкова, хиљаде артиљеријских оруђа… него је дотични министар (а садашњи Председник Србије!) и зацртао пут потпуног уништења војне индустрије и војно-техничких научно истраживачких центара, ВТИ-а пре свега. Вероватно му је то била најбоља „препорука“ као председничком кандидату. Садашњи министар као и претходни само наставља започети посао.
Војна индустрија стоји, ВТИ који је и за време санкција имао успешне послове с иностранством је паралисан, с једне стране непостојањем домаћих развојних пројекта и наруџбина Војске Србије, са друге одлуком да сваки посао са иностранством мора да одобри влада, која „мора“ да тражи сагласност амбасаде САД, тако да се не одобрава скоро ниједан. Међутим, ово је још увек „златно доба“ према ономе што нас тек очекује. Према новој „стратегији“ која је усвојена пре неколико година, ова држава нема непријатеља осим светског тероризма (???!!!), и није јој потребна озбиљна армија, већ тек неколико снажних анти-терористичких јединица!? Узгред, једна од најбољих јединица је расформирана током акције „Сабља“, а друге две „обједињене“ у једну уз знатно смањење људства и потенцијала! Сразмерно томе, смањиће се (вероватно на нулу!) војно-индустријски комплекс (антитерористичким јединицама не требају авиони, тенкови, топови, ракете…), а наравно и војна научно-развојна база. Планира се свођење индустријских капацитета на „разумну меру“ („… онолико колико нова, реформисана армија може да апсорбује“, нико не помишља о извозним пословима), као и поступно затварање ВТИ-а, с тим што ће најпре бити затворени они најатрактивнији одсеци (ваздухопловни, ракетни, итд.). Паралелно са овим процесом иде уништавање образовне базе, „реформом“ образовног система, али то је посебна тема. Где ми то срљамо? Уништавамо, област у којој смо били најјачи (поред грађевинарства), од које смо живели. Не треба заборавити ни пропулзивност војне индустрије, јер она је та која рађа и осваја нове технологије, које се после примењују у другим областима. Наши данашњи „државници“ ваљда мисле да држава живи и развија се од извоза малина и купина.
Шта даље? Тешко питање са лаким одговором. Наравно, ако постоји добра воља, чега досада није било. Транзиција војне индустрије у цивилну о којој се толико прича и преквалификација ових кадрова је бесмислица. Јер ово су врхунски производни радници, инжењери и научни радници, неупоредиви по свом знању, искуству и способностима са онима из већине других области, и њихова преквалификација би економски претстављала исто што и прављење ексера од златних наруквица. С друге стране, ма шта причали разни „аналитичари“, земља се налази у изразито непријатељском окружењу, војна техника је застарела, а наоружање добрим делом расходовано. Неопходан је радикални рез. Једини начин да се овим институцијама и људима помогне, а самим тим и држави, тј. свима нама, је да им држава обезбеди послове, како индустрији тако и ВТИ-у и другим развојно-научним организацијама.
Знање, технологију и производе војне индустрије треба понудити, пре свега нашој армији (која ће надамо се бити враћена на прави пут), а затим пријатељским земљама (а што да не и земљама НАТО-а, ако постоји интерес?), што ће држави донети огромне приходе који се ни на једном другом пољу не могу остварити. Или, ако желите да постанемо зависници од увоза војне технике и земља без војске, онда пустите људе да се сами сналазе. Постоји и могућност делимичне приватизације (50% државних акција, 50% приватних) како дела капацитета војне индустрије, тако и дела ВТИ-а, али не по принципима ДОС-манлијске «буразерске» приватизације, већ на један радикално различит начин. То би морала да буде приватизација на основу акција «поклоњених» запосленима. Наводнице су зато што су запослени с дужим стажом уложили у тај институт део свог живота и огромно знање, па им по томе један део истог припада, бар онолико колико су носиоцима станарског права припадали, када су приватизовани друштвени станови. Други део припада свим осталим грађанима који су из пореза и доприноса деценијама финансирали тај комплекс, па је једино праведно решење да остане у државном власништву. Ова приватизација не би била делотворна ако се одмах са приватизацијом не спроведе и обавезна докапитализација. Будући власници дела војно индустријско-научног комплекса треба да буду превасходно наши држављани који ће својом знањем, стручношћу и својим пословним контактима, широм света, а посебно у традиционално пријатељским земљама, гарантовати реалне нове-старе послове и добре пословне везе у овој области. Ту НИКАКО не би требало заборавити и оне још увек младе присилно пензионисане стручњаке. Никако не белосветским «гигантима» за које би оваква приватизација претстављала само прилику за јефтино уклањање конкуренције и черечење инструменталне и производне базе. Тако би могле да се приватизују скоро све војне фабрике, као и део ВТИ-а (вероватно поделом на неколико мањих института за различите области), са сасвим реалном перспективном прогреса.
Наравно, ВТИ треба од буџетског да постане самофинансирајући институт, и да самостално располаже зарађеним новцем. Треба успоставити доходовни однос између Војске Србије (државе) и како ВТУИ-а тако и војне индустрије. Не сумњам да ће на таквим основама, он не само опстати, него се даље развијати и просперирати и (поново) доносити додатне приходе не само акционарима и запосленима, него (кроз порезе и доприносе) и целом друштво. Наравно, део ВТИ-а, и војне индустрије, МОРА остати државни. Јер када је реч о дугорочном научно-технолошком развоју, ту приватни бизнис никада неће видети озбиљан интерес (интерес бизниса је увек краткорочни) а ни неке друге аспекте везане директно с безбедношћу земље. У овако комплетној реорганизацији, и неколико успешних приватних фирми које су се доказале у овој области мора да нађе своје место уз значајну помоћ државе (уместо досадашњег сталног административног компликовања и ограничења делатности). Приватизацију и реорганизацију мора да прати и побољшање законске регулативе за овакав рад, нарочито у домену извоза. Јер ако нека сила не жели да се нешто извезе појединим земљама, она ту обуставу извоза приватним фирмама мора и да компензира. Давањем послова тим фирмама или директним новчаним обештећењем што је у свету сасвим нормално. А када се ради о пројектима националног значаја, које финансира ова држава (то јест сви ми, грађани те државе), нико не сме да се пита! Пре неколико година је цео војно-индустријски комплекс поново централизован, потпуно затварајући тек остварену делимичну отвореност према свету у смислу склапања послова, и то свакако треба променити. Тиме је државни део комплекса, а посебно оно мало приватних фирми, тешко оштећен. Практично је спречена свака међународна сарадња, а имајући у виду осиромашење Војске Србије и непостојање икаквих озбиљних наруџби, онемогућен да остварије доходак. Сарадњу са традиционалним пријатељима (Русијом и несврстаним светом) треба обновити и проширити за шта постоји озбиљна обострана заинтересованост. На скоро одржаном „Првом Српско-Руском пословном форуму“ Претставници Русије су показали изузетну заинтересованост за овакву сарадњу, а интересовање несврстаних земаља никада није ни престајало. Војно-технички образовно-научно-развојно-индустријски комплекс никако не треба да се финансира из буџета, већ му треба отворити врата света, а он ће сам поново постати један од најзначајнијих финансијских извора тог буџета.
Поред тога, било би неопходно иницирати пар радикално нових националних пројеката, као почетни импулс за поновно оживљавање и покретање капацитета. Већ постоји неколико предлога, на том пољу, али се на томе за сада ради само на нивоу идејних пројеката, без финансирања и само захваљујући ентузијазму појединаца са универзитета и из приватних фирми. Један од таквих пројеката је развој мале ракете носача сателита, на комерцијалној бази (данас већ неколико приватних компанија у свету ради на томе), који би финансирао приватни домаћи и страни капитал. У овом делу сасвим је реално очекивати интерес јер су профити у овој области огромни. О пропагандном значају за целу земљу једног оваквог пројекта не треба ни говорити. Можда ово звучи мегаломански, али је то врло реално. У овој земљи постоје неопходна знања и технологије за један такав пројект, који ни по чему не би заостајао за сличним пројектима у свету, само их треба реактивирати. А цена оваквог пројекта би у нашим условима била више пута нижа од цене једног моста у ДОС-манлијској верзији. Наравно, не треба заборавити ни могућност сарадње са неком пријатељском земљом на овом пољу, између осталог и због непогодног географског положаја Србије за лансирање сателитских ракета. Неке земље су већ показале интерес за један овакав пројект, али нажалост, државе тешко улазе у посао овакве врсте са страним приватним фирмама. На овом нивоу, неопходно је да то буде национални пројект.
Други пројект би могао бити директно одбрамбени – развој офанзивног оружја већег домета (500 до 1000 км) јер познато је да је напад најбоља одбрана. Ја бих рекао и једина, кад је у питању вишеструко јачи противник. Највећа грешка претходне државе је што се из политичких разлога одрекла развоја оружја за одвраћање. Да смо имали „нешто“ што може да досегне барем до Авијана ако не до Париза и Лондона, нико се не би усудио да нас бомбардује. Овакав пројект је у потпуности остварив на бази искључиво домаћих пројектних и производних капацитета, и то што много раније није остварен треба да захвалимо искључиво непостојању политичке воље. Слободан сам да такав однос политике према оваквим идејама, који се вуче већ ајмање 20 година назвати саботажом. За очекивати је да ће нова, патриотска власт имати више слуха за једну овакву идеју.
Уз ове, само напоменуте, крупније пројекте, развиће се као, нус производи, читава лепеза других малих ракетних система ефикасног деловања, као и многе пратеће гране индустрије које сада немају никаквог посла. Морамо да знамо да је војна индустрија најпрофитабилнија индустрија на свету која покреће читаву привреду што смо се и сами кроз историју могли уверити. Хитлер је муњевито опоравио земљу после Првог светског рата управо покретањем војне индустрије, а Америка је и постала то што је данас, управо на бази војне индустрије као лиферанта оружја у два светска рата. А и даље америчка привреда функционише као ратна привреда, зато и имамо толико локалних ратова по свету.
Јасно је да би паралелно с овим процесом ишао и процес реалне реформе образовног система, али у потпуно супротном смеру од досадашњег. Болоњизација је већ у самом почетку довела до катастрофалних резултата, и тај бесмислени процес треба свакако вратити на прави пут. Ту се треба првенствено ослонити на Руски образовни систем, које као доказан, прошао све политичке промене у Русији, и остао неизмењен, наравно осавремен позитивним искуствима из других земаља. Ово посебно важи за образовање кадрова у доменима војне технике, јер такво образовање „Болоњом“ није ни предвиђено како би се остале земље ЕУ довеле у зависност од војних технологија развијених.
У оваквој геополитичкој ситуацији у свету веома значајан би био профит и утицај од школовања инжењера војне технике из пријатељских земаља ако на нашим факултетима имамо посебне студије из те области. Уосталом, та делатност, бар на Машинском и Елетротехничком факултету никада није ни престајала, без обзира на то што се држава није претргла да помогне у довођењу страних студената. Та знања си у свету љубоморно чувају па би ми могли да са безначајним улагањима постанемо центар у коме би студирали студенти из многих земаља, стичући посебна знања из ове осетљиве области. Касније би управо ти студенти у својим земљама, често на водећим војним положајима, били и најбољи промотери нашег војно-индустријског комплекса. Уосталом, то нам је скорашња историја више пута доказала. Био сам сведок, када је министар војне индустрије Ирака, др Амер Ал Сади, у време потписивања огромног уговора о изградњи фабрике хидраулике рекао: „Признајем, ја сам био против, али сам био немоћан против „југословенског лобија“. Тај лоби су представљале хиљаде ирачких инжењера школованих на Машинском, Електротехничком и Технолошком факултету, Ваздухопловно-техничкој академији Војно-техничкој академији, и другим образовним институцијама.
Нажалост, у досадашњој власти, као ни садашњој, нико не размишља на овим таласним дужинама, напротив, планира се потпуно уништење комплетног војно-привредног комплекса. А ми? Шта ће бити с нама? Где ћемо ми после тога живети? У некој Саудијској-Арабији без нафте, Еквадору без банана, Јужној Африци без дијаманата, Аустралији без оваца, у једној земљи која неће имати шта да понуди свету. А онда…, онда ће бити нелогично очекивати да се од тог света уопште нешто и добије.
Евентуална скора промена власти, можда ће отворити врата реформи у овој области. Наравно, ни тада се све ништа неће само од себе покренути и остварити. Потребна је пре свега власт, која ће озбиљно размислити о будућности ове земље и народа. Власт која ће узети ствар у своје руке и решити ситуацију, на један радикално нов начин, а у корист ове земље и овог народа. А не у корист, не више великих сила и њихових интереса, већ у корист крупног капитала, који је увек спреман да „одреши кесу“ и награди послушнике мрвицама. За очекивати је да ћемо врло скоро имати такву власт. Али власт сама по себи нема капацитете и знања да овај проблем реши. Потребно је да се сви најумнији људи у овој области окупе, без обзира на партијску припадност и симпатије, а у циљу да нам свима буде боље.
Проф. Ђорђе Благојевић
Катедра за за системе наоружања
Машински факултет, Београд
