ОКУПИРАНИ СМО ОД ОКУПИРАНИХ – ОД ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ КОЈА ЈЕ ПОД ВЛАШЋУ АНГЛОСАКСОНСКОГ ФАКТОРА
ДАТУМ (24. новембар 2013) који је исхитрено одређен као почетак изградње Јужног тока у Србији јесте нека врста „прања“ српских власти због опструкције руског гасовода и правдање кривице за нарушавање претходног договора. Њиме никако нису отклоњени фактори који коче овај грандиозни посао, чији почетак значи и почетак ослобађања окупиране Србије и окупиране Европе. За разлику од метода запада, Русија овај посао ради на принципу добровољности, еконимске и трговинске логике, а не на принципу отимања и приморавања. Зато свако у Србији ко и даље буде гурао клипове у точкове Јужног тока, биће историјска штеточина и српског државноправног простора и српске нације, рекао је за «Печат» на почетку разговора о Јужном току потпредседник Покрета за Србију адвокат Горан Петронијевић.
- Почетак изградње Јужног тока за Србију значи превасходно почетак ослобађања Србије од окупације под којом нас Запад држи већ дуже време, а то подразумева и ослобађање заробљених српских умова који тој окупацији служе
- У државноправном смислу Јужни ток предстаља једну врсту арматуре за Србију, која неће дозволити да се она даље теритиријално и политички распада. Изградња Јужног тока значиће и заустављање економског зарушавања и заустављање распада српског простора
- Русија није имала коректног партнера у Србији, не зато што сарадњу са Русијом српске власти или један њихов део неће, већ зато што не смеју. Кад кажем да не смеју у то сам потпуно сигуран, јер од 5. октобра па надаље увек је у српској власти постојао јак лоби чији су људи плаћани са првенственим задатком да руше пројекте економске сарадње са Русијом
- Нас на Западу, ма шта ми радили, посматрају искључиво као мале Русе, и како Русија расте нас посматрају као све веће мале Русе, а Србију као све јачу руску провинцију. Тако је садашња окупација Србије за Запад, заправо окупација руске провинције, и стајати на српском тлу значи бити ближи руском грлу које је њихов циљ
- Србија је марионетска држава, и на власт у њој се може доћи једино уз благослов Запада. Зато, ко год да дође на власт, он је нешто обећао Западу и у најмању руку прихватио да ради за његов интерес, а против интереса Србије
Свему упркос, у Србији започиње изградња Јужног тока. Шта руски гасовод значи за Србију?
– Јужни ток је за Србију посао прошлог, садашњег и будућег века. Изградња јужног тока и за Србију и за Европу је значајна са аспекта економије, енергетике и међународних односа. Почетак изградње Јужног тока померан је већ неколико пута, а да је поштован договор он би већ до пола био изграђем. Нажалост, руска страна није имала коректног партнера у Србији, не зато што сарадњу са Русијом српске власти или један њихо део неће, већ зато што не смеју. Кад кажем да не смеју у то сам потпуно сигуран, јер од 5. октобра па надаље увек је у српској власти постојао јак лоби чији су људи плаћани са првенственим задатком да руше пројекте економске сарадње са Русијом.
Нас на Западу, ма шта ми радили, посматрају искључиво као мале Русе, и како Русија расте нас посматрају као све већи мале Русе, а Србију као све јачу руску провинцију. Тако је садашња окупација Србије за Запад, заправо окупација руске провинције, и стајати на српском тлу значи бити ближи руском грлу које је њихов циљ. И ту је крај! Све приче и дипломатске заврзламе, огољено значе само наступање према Русији и остваривање њихове последње, веома морбидне идеје која може изазвати светски сукоб, а то је идеја о неприкосновености природних богатстава у односу на суверенитет државе.
Сматрате, дакле, да је са почетком изградње гасовода ипак победила идеја о потреби ослобађања заробљених умова у Србији?
– Почетак изградње Јужног тока за Србију значи превасходно почетак ослобађања Србије од окупације под којом нас Запад држи већ дуже време, а то подразумева и ослобађање заробљених српских умова који тој окупацији служе.
Сматрам да постоје два прстена, два нивоа окупације. Први је окупација Европе од англосаксонског фактора која је настала са окончањем Другог светског рата, а други је окупација трећих, транзиционих земаља насталих распадом бивше Југославије, посебно српског простора од стране Европе. Дакле, ми смо окупирани од окупираног. Окупирани од Европске уније која је под влашћу англосаксонског фактора, који Европу убацује као једну врсту филтера, као посредника у окупацији наших простора. И кад испод тог европског окупационог прстена ставите домаће окупационе снаге које му служе, видите да смо ми, српски народ, тек под трећим прстеном окупације, којих морамо што пре да се једног по једног ослободиимо.
Молим Вас, будите конкретни у дефинисању свега што Јужни ток доноси Србији, почев од изградње до пуштања у функцију!
– На изградњу Јужног тока пре свега гледам као на један фантастичан међународни пројекат који може да заустави економско пропадање Србије. Свесно избегавам да кажем да може да јој донесе благостање, да не бисмо били сувише велики оптимисти.
У државноправном смислу Јужни ток предстаља једну врсту арматуре за Србију, која неће дозволити да се она даље теритиријално и политички распада. Изградња јужног тока на првом месту је почетак ослобађања од окупације Србије, затим заустављање економског зарушавања и на крају заустављање распада српског простора. Јер, ко год мисли да је тај процес при крају, и да ће престати са окончавањем косовског проблема, тај или неће или не жели да призна да су на мапи Србије границе направљене са перформацијама по којима се после лако цепају и да је Србији предодређено да у оквиру окупације, исто као за време Другог светског рата када је била подељена Краљевина Југославија, буде распарчана уколико се не армира једним озбиљним уласком руског економског фактора на овај простор.
Да ли то значи да ће Србија трпети ударе који треба да раслабе поменуту арматуру, односно да ће се напади на Јужни ток наставити?
– То је сасвим извесно, јер Србији је пројектован распад до београдског пашалука и расцепканост већа од оне по окупационим зонама у Другом светском рату. Оне већ постоје, само још нису толико видљиве, али се пажљивом анализом и посматрањем по моделу сада организованих зона одговорности тзв. међународних снага на Косову и Метохији могу јасно видети.
У Србији се виде целине које се могу лако одвојити и којима ће се управљати преко разних администратора и битанги које ће на тај начин држати под управом целу Србију. И зато такозване српске власти уопште не одлучују о најважнијим питањима за Србију.
Србија је марионетска држава, и на власт у њој се може доћи једино уз благослов Запада. Зато, ко год да дође на власт, он је нешто обећао Западу и у најмању руку прихватио да ради за његов интерес, а против интереса Србије. То је, напросто, окупациона логика због које нисам склон да осуђујем те људе, али бих ставио прст на чело да сам на њиховом месту. У Србији, нажалост, такви људи увек могу да се нађу, и ниједна влада, укључујући и актуелну, није без таквих људи. Сада, видите, помињу минстарку енергетике Зорану Михајловић, а ја мислим да она није усамљена и да таквих „играча“ у власти и око ње има много више.
Има ли та чињеница, по Вашем мишљењу, везе са „немогућношћу“ руског министра енергетике да прими Зорану Михајловић у заказаном термину?
– Не морам ни да мислим, довољно је да следим просту логику. Наш суштински проблем је што не познајемо руске прилике, јер се наше власти тиме не баве. Њима је довољно да имају контакте са две или три амбасаде – америчком, енглеском и сада немачком. И ту се завршава читав њихов спољни свет.
Наши политичари не схватају колико Русија економски расте, и да је тај раст четири пута бржи него што Запад економски пада. Они не знају да је Русија близу равни са Америком и да ће веома брзо заједно са земљама БРИКС-а успоставити једну врсту економске надмоћи над Западом, чији ће се пројекат о неприкосновености природних богатстава заснован на отимању као превасходном принципу глобализације, на тај начин зарушути.
Конзервативна руска политика заснивала се на тези да је довољно бранити тај простор довођењем тенкова на границе, али Русија сада има нову одбрамбену доктрину која јој дозвољава да интервенише свугде у свету где су угрожени њени стратешки интереси. САД то раде 30 поседњих година, а за Русију је усвајање овакве доктрине био први корак у поновном успостављању биполарности у свету.
Мислите ли да је одласком председника Николића у Москву поражена опција која је на сваки начин хтела за заустави Јужни ток, за рачун Набука?
– Најпре, Набуко није реалност, Набуко је макета, а макете су намењене превари. Онај коме је пиштољ уперен у чело не зна да ли је он стваран, или макета. Натовци су мислили да су уништили на хиљаде тенкова на Косову и Метохији 1999. године, а онда су схватили да су од укупно осам сами уништили свега пет док су преослата три уништили Шиптари ручним бацачима, и били су потпуно шокирани. Ово су примери последица која изазива „веровање“ у макете.
Набуко је макета која је имала сврху да покаже постојање алтернативе Јужном току. Све трасе макете зване Набуко су морале ићи кроз Сирију, а у борби за Сирију, Запад је схватио да више нема заваравања да је ту потпуно немоћан, да је ударио у зид, а зна се чији. О овом чињеницама нашим политичарима који живе и раде у провинцијском окупационом синдрому није још стигла депеша.
Коначно би требало да схвате да треба почети са стварањем услова за предузимањем реалних политичких и економских потеза у корист Србије. Не знам да ли је председник Николић о томе разговарао са председником Русије Путином, али је сигурно да ми нисмо испоштовали све договоре које смо претходно постигли. Имајући то у виду, могуће је да из тих тазлога Русија према нама као партнеру у послу заузме и ригиднији став. Србија још није ушла ни у ЕУ ни у НАТО, и већ прави проблем, а шта ће тек бити када Запад од ње буде захтевао раскид сваке сарадње са Русијом зарад ових услова.
Имате ли утисак да су Руси, коначно, схватили све наше игре и замке?
– Однос Србије, Русије и Запада ми личи на однос једног малог детета које стоји између двојице одраслих људи, од којих га један стално вуче за уши и удара по глави, а други га мази и нуди чоколадом. Србија се понаша логиком застрашеног детета воли онога који му нуди чоколаду, а ради оно што му наређује онај који га бије.
Имам утисак да овај који стално нуди чоколаду и даје своје паре сада каже – доста је! Руси би да траса кроз Србију буде што дужа, и да сва чворишта буду у Србији, јер Србија на тај начин постаје енергетски лидер у региону. Неко међу нама и даље покушава да овакав статус Србије изминира. Осим изградње Јужног тока, Русија ће саградити и електране на гас које ће производити чисту енергију, а том енергијом опет ће се снабдевати све земље Балкана које са Србијом, нужно морају бити у добрим макар пословним односима, и мораће то да плате, јер вентили су на српској територији.
Шта то још Русија треба да уради за Србију? Изградња Јужног тока ће запослити више од сто хиљада људи, а изградња електрана и гасних складишта још толико. Русија ће своје економске интетресе штитити у том случају свим средствима и неће више дозволити било какво „залетање“ било кога на Србију. И то је та борба између Запада и Истока. Да Запад нема лоше намере, он би дозволио и помогао изградњу Јужног тока, не само због Србије, него пре свега због Европе.
Сигурно је да поред братске љубави Русија у овом послу има и свој интерес? У чему је он садржан?
– Љубав се огледа у томе што је гасовод из Русије преко Бугарске и Грчке могао да изађе на Јадран и морским путем дође до Италије. За Русију као произвођача гаса то је најефтинија траса.
Руски произвођачи гаса би снедбевање Европе гасом могли постићи и са још једном цеви преко Балтика. А гасовод иде кроз Србију, која свакако мора да буде енергетски зависна, па кад је већ тако, нека зависи од онога који енергију има, а не од оних који су нас економски потпуно окупирали и немају енергије и сировина ни за себе.
Окупација може да ослаби и нестане једино кроз сарадњу са земљама другог блока који се успоставља. Ми смо и у том случају само мала земља и не треба да гурамо прст у око онима чија је будућност извесна на овом простору и од којих ћемо имати озбиљне економске користи.
Наравно да ће Русија од пројекта Јужног тока имати велике и економске и геополитичке користи, али ми у Србији не треба да се осврћемо на интересе Русије и интересе Запада већ да првенствено водимо рачуна о нашим интересима.
Остваривањем наших интереса решиће се проблем вечне дилеме односа Срба и Руса, која гласи „љубав или посао“. У овом случају изградња Јужног тока је и једно и друго. Русија у односу на Србију има и хипотеку из 1999. године да нам није помогла и сада то жели да исправи. Јер, Руси дуго памте и знају да смо им 1941. били временска брана од Хитлера, иако злоупотребљени од Енглеза у ту сврху, као и да смо 1999. поново овде зауставили оне који пошто пото хоће да стигну до Русије и њених богастава, а која сада може да каже – даље не можете!
После свега, може ли се 24. Новембар 2013. сматрати значајним датумом у новијој српској историји?
– Свакако да може, али Јужни ток има исти значај и за Србију и за Европу. Јер, уколико се гасовод не изгради за три до четири године, Европа ће запасти у енергетску кризу. За англосаксонски фактор изградња Јужног тока је неприхватљива, јер ће се Европа у том случају осамостаљивати од њега и све више повезивати за источни фактор, што је сасвим логично, јер 18 посто Русије се налази у Европи територијално, а по броју становника она је чак 80 посто у Европи.
И сад ви некога ко је у Европи хоћете да истиснете, прављењем вештачког пројекта Европске уније, а он је тако моћан и тако богат природним ресурсима. Одавно то схватају најмоћније европске земље – Немачка, Француска и Италија, али због владавине англосаксонског фактора над Европском унијом за зада ништа не предузимају.
Шредер је као један од мислећих Немаца знао да без енергетског повезивања Европе са Русијом нема будућности за Европу. Русија се сада повезује са својим истоком, па гради гасовод за Јапан и нафтовод за Кину, дакле своје артерије пружа од својих природних ресурса према остатку света, али на принципу добровољности, економије и трговине, а не на принципу отимања и приморавања. И зато Русија постаје веома озбиљан економски,политички и геостратешки фактор на глобалном нивоу. А свако у Србији ко и даље буде гурао клипове у точкове Јужног тока, биће историјска штеточина и српског државноправног простора и српске нације.
Врата на Запад са лакејима, врата ка Истоку – хајдучка, мала и једва одшкринута
– Међународни положај Србије је од стране политичара често метафорички приказиван. Знате оне „чувене“ теорије о четири стуба Србије, па о двоја врата.
У народу је познато шта се догађа врани када стоји на две тарабе а камо ли ако покуша да стане на четири. Такође је познато, да кад год су двоја врата на кући отворена кроз њу дува промаја. Проблем постоји и у величини и положају двоја врата. Она ка западу су двокрилна широм отворена са црвеним тепихом и лакејима спремним на рукољуб, а она ка истоку мала, хајдучка, једва одшкринута, и углавном служе за бежање ка истоку када на велика врата дуне јак ветар и када све на западу пропадне.
Када земље БРИКС-а у којима живи 40 одсто становништва земаљске кугле реализују пројекат заједничке инвестиционе банке и заједничког инвестиционог фонда, велики део човечанства ће се окренути њима, и ето поново биполарности света. Тада ће западне инвестиционе крвопије и њихово држање земаља под окупацијом путем каматног ропства, заснованом на папирном долару и електронском новцу, пропасти за неколико сати.
Нашој власти још није стигла „депеша“
– Од мале земље и моћног народа, постали смо и мали и немоћни, и зато је у међународним односима за нас најбоља ситуација биполарности. Нажалост, овим нашима још није стигла депеша о томе да ће се биполарност успоставити веома брзо, јер то је синдром провинције.
Сећате се оног италијанског филма у коме се Немци и Енглези туку до 1947. године јер не знају да је Други светски рат престао, а онда један бродоломник стиже и јавља им да је рат окончан пре две године. Проблем је, дакле, што нашима још није стигла депеша.
Делови српске власти окрећу се Русији више инстинктивно него рационално и на основу аналитике. Са друге стране се тумачи да је једино рационално гледати и ићи ка Западу. Али, Руси ће изградњом Јужног тока полако почети да ослобађају Србију од Европе, а Европу од англосаксонског фактора и сви заједно ће се све више повезивати са Евроазијском унијом. То је једини рационални пут за транформисање Европске уније у уједиљену Европу.
