Владимир Кршљанин

Протест је био. Озбиљан и чист. А 1500 људи по снегу који је стално вејао развејали су индуковану скепсу да Срби више нису у стању да се побуне против неправде. Али, ступило је на сцену главно оружје окупације људских душа – медијски спин. Веровали или не, на прорежимским Интернет медијима не можете да убаците ни коментар који аргументовано раскринкава њихов спин.

Данас сам послао „Бети“ и „Новостима“ следећа два писма. Оба имају наслов:

Примедба на извештавање о митингу „За слободан Космет у слободној Србији“

Београд, 18. фебруара 2012. године             Редакцији „Новости“

Даме и господо,

На митингу одржаном 17. фебруара није било никаквих инцидената, нарушавања јавног реда ни сукоба са полицијом. О овоме може да посведочи око 1500 учесника, као и бројни пролазници.

Податак о двојици повређених полицајаца и бацању камења, који је чак стављен у наслов извештаја објављеног у „Новостима“ (а који су пренели и неки други медији) не одговара истини, те од Вас тражимо да га демантујете.

У супротном, сматраћемо да је Ваше деловање усмерено на подршку разбијању Србије и прикривање у највећих злочина на европском тлу, који се још увек спроводе на Косову и Метохији.

У име Покрета за Србију,

Владимир Кршљанин, председник

Београд, 18. фебруара 2012. године             Редакцији Агенције „Бета“

Даме и господо,

На митингу одржаном 17. фебруара није било никаквих инцидената, нарушавања јавног реда ни сукоба са полицијом. О овоме може да посведочи око 1500 учесника, као и бројни пролазници. Све поруке говорника и захтеви митинга саопштени су достојанствено и пре свега у смислу подршке најмасовнијем демократском изјашњавању грађана у протеклих 20 година – референдуму спроведеном на Северу Косова и Метохије, као и у смислу протеста против свих оних у Београду и у западним земљама који супротно Уставу Србије дају легитимитет режиму у Приштини, најкриминалнијем режиму забележеном у савременој историји на Европском тлу.

Извештај Ваше агенције, који су пренели бројни медији, садржи констатацију да су учесници митинга током протестне шетње од Трга Републике до Храма Светог Саве, „успут УЗВИКИВАЛИ“ „Не знам шта ми је – пале ми се џамије“. Такво „узвикивање“ нико од присутних није чуо, а чак и ако је неко од укупљених у маси то специјално узвикнуо на уво Вашем новинару, навођење таквог податка у кратком агенцијском извештају је без сумње злонамерно и тенденциозно, са циљем да се произведе лош утисак о читавом протесту. Због тога тражимо од Вас да објавите одговарајућу исправку.

Print PDF

Већ месецима понављамо исправне ставове по питању Косова и Метохије. Контролисана јавна сцена нити тим ставовима даје јавни простор, нити их подржава. Да би се та погубна учмалост прекинула, есенција мора да шокира.

ПРЕГОВОРИ – НЕ!

Одмах обуставити све преговоре! Нипошто се и ни о чему не смеју наставити, ни дан, ни сат, ни минут! Наравно да држава може преговарати са својим грађанима када за то постоји потреба. Али преговоре са терористима, ратним злочинцима, нарко-босовима, трговцима људским органима – нико нормалан на свету не би водио. Уз све остале штете, овим преговорима се уништава и позиција нормалних људи међу припадницима албанске мањине на Космету, који такође подносе део злочина и терора, и понижени су као људи тиме што се злочинци промовишу у њихове „легитимне представнике“.

Нећу даље да аргументујем. Саветујем свима који су у дефициту политичких идеја или не знају више шта да мисле у овој моралној помрчини, да прочитају интервју Марка Гашића, у којем овај ванредно часни и талентовани човек показује свима како се, и кад си далеко од своје земље, и кад у догађајима не учествујеш, може јасно видети суштина, и онога што се дешава, и онога што би требало да се ради, само ако си заиста свим бићем мотивисан да помогнеш својој земљи:

http://www.vaseljenska.com/vesti/marko-gasic-sa-zapadom-sporazum-nije-moguc/

Print PDF

Термин из наслова „српско-руски“ односи је уобичајен за описивање односа два народа, односно две државе. У случају Срба и Руса, он није сасвим адекватан. Међусобна идентификација, како у свести оба народа, тако и у односу наших непријатеља према нама, много је дубља. Велики број Срба иселио се у 17. веку у Русију. Велики број Руса избегао је после Октобарске револуције у Србију. Ипак, нема ни у Русији српске националне мањине, ни у Србији руске. Природно и добровољно, Срби су у Русији постали Руси, а Руси у Србији су постали Срби. Презимена их и данас подсећају на порекло, а све остало је исто.

Ако је то тако, зашто никада нисмо живели у истој држави, или бар државној заједници? За то су се побринули наши непријатељи, а на томе раде и данас. Висок степен херојске интеракције Срба и Руса дешавао се у ратовима. У миру су покушавали, и бар делимично успевали, да нас раздвоје. Више година пишем и говорим о томе да је пред нама време спајања, да су се за то испунили многи историјски услови. Овде ћу изнети најважније аргументе за то. Али, гледајући на збивања у свету, морам да изразим наду да то спајање неће и овог пута бити у рату. У сваком случају, биће дефинитивно.

Владимиру Кршљанину је 27. октобра 2011. у Москви уручена диплома Почасног професора Руског државног трговинско-економског универзитета.
По добијању високог признања Владимир Кршљанин је иступио на међународној конференцији „Вредности и интереси савременог друштва“ са рефератом „Српско-руски односи и европска безбедност“.

1. У Средњем веку, двоимени народ, чији су образовани људи говорили и писали истим, црквенословенским језиком, размењивао је порције хришћанске духовности, које су формирале савремени идентитет Срба и Руса, који су постали глобални носилац хришћанске вере, цивилизације и културе.

2. У 19. веку, који су обележили руско-турски, а данас слободно можемо рећи руско-британски ратови на Кавказу и на Балкану, Русија је омогућила да се Србија, потопљена у отоманском мору, поново роди као држава.

3. Поново рођеној Србији западне силе су ускратиле право на већину територија. Тек после балканских и Првог светског рата, ценом губитка више од половине одраслог мушког становништва, Србија је ослободила практично све своје историјске територије. Међутим, и Србија и Русија су овим ратом ушле у период глобалног геноцида, остваривања олигархијске диктатуре путем истребљења највећег дела човечанства. Највеће планиране и највеће досадашње жртве су Срби и Руси – носиоци истинског хришћанства.

4. У оба светска рата, а и данас, напад на Русију почиње нападом на Србију.

5. Идеолошко лево-десно цепање нација, као један од метода олигархијске диктатуре, најстрашније је, кроз грађанске ратове, погодило Русе и Србе у 20. веку.

6. Прикључењем јужних Словена – католика ослобођеној Србији, у Версају је после Првог светског рата створена Југословенска држава. Овако проширена Србија постала је подложна сталном западном утицају, због чега се није могла спојити са Русијом, а у њене државне темеље био је уграђен динамит, који су западне силе активирале два пута, 1941. и 1991, оба пута се геноцидним последицама по српски народ. Таква Југославија је била једна од последњих земаља у Европи које су признале и успоставиле односе са Совјетском Русијом. Она је примила у своје окриље и Врангелову армију и Заграничну цркву и много простих избеглица, али је примала и британску и америчку помоћ ради поновног слања Беле армије у рат са Црвеном (1).

7. У другом светском рату, у изнутра нехомогеној и страним утицајима изложеној Југославији, после муњевитог распарчавања земље од стране сила Осовине и њихових регионалних савезника, настају два покрета отпора – комунистички и националистички, оба са везама и у Лондону и у Москви. Комунистичком се прикључује много више Срба, јер су Русијом владали комунисти. Предност овом покрету даје и Лондон, што убрзо после садејства партизанске војске Црвеној армији у ослобођењу Југославије, доводи до раскида односа између социјалистичке Југославије и социјалистичке Русије. У том периоду, најистакнутији српски комунисти и пријатељи Русије бивају истребљени у Титовим логорима, а Југословенска војска заузима значајан део прве линије фронта НАТО према СССР и Варшавском уговору – поверење којим може да се похвали мало која чланица НАТО. Сарадња СССР и Југославије се обнавља 1955, али југословенска војска, са великим делом совјетског наоружања, држи свој део НАТО фронта све до часа када тај НАТО одлучује да Југославију и њену војску разбије и уништи јер су му, после нестанка Варшавског уговора и покоравања Источне Европе, постали не само непотребни, него, због своје снаге и релативне самосталности, и потенцијално опасни.

8. Чак ни у свим овим искушењима 20. века, никада и ни у којој форми, није дошло до оружаног сукоба између Срба и Руса, што се не може рећи ни за један други европски народ. Чак ни из Србије под Хитлеровом окупацијом, ни један Србин није отишао на Источни фронт, на коме су се против Руса бориле по једна дивизија Хрвата, босанских муслимана и косовских Албанаца.

9. У периоду Титове владавине, осим утицаја НАТО (читај САД и Велике Британије) на безбедносне структуре Југославије, а упркос веома великој економској, па и културној сарадњи са Русијом, темељна препрека спајању Срба и Руса, створена је на пропагандном плану. Југославија је, готово без ограничења, била отворена за западну пропаганду, док је антисовјетизам (мимикрични облик русофобије) био један од темељаца званичне Титове пропаганде.

10. Деведесете године 20. века донеле су и Србима и Русима велике драме. Совјетски Савез је демонтиран без великих сукоба, али су последице пенетрирања западног утицаја у Русију биле геноцидне. Југославија је разбијена ратом, јер је српски народ пружио отпор сопственом распарчавању и економском покоравању. Врхунац кризе за обе земље био је 1998-1999. Србија доживљава оружану агресију НАТО, а Русија са муком превазилази дефолт и непосредну претњу сопственог распарчавања. У исто време када је Русија тек отворила врата за сопствену консолидацију, Србија (тада још у заједничкој држави са Црном Гором), после 10 година ратова и ембарга, непоражена у рату са НАТО-ом, доживљава државни удар, односно прву успешну „обојену револуцију“, уз примену „меке силе“, односно „окупацију изнутра“.

11. Прву деценију 21. века можемо назвати деценијом по Србе трагичног раскорака у односима са Русијом. Режим успостављен у Београду после пуча, вредно спроводи све оно што су англоамериканци покушавали током 90-их, али због српског отпора нису успели. Уништење војске и индустрије, потпуна западна контрола над финансијама, медијима и државном безбедношћу. Крупне политичке странке, државна и локална управа су готово потпуно корумпирани. Јачају сепаратистичке тенденције у више делова Србије. Уништен је и систем социјалне сигурности, а пољопривреда доведена до стања у којем у Србији, први пут у њеној историји почиње да се умире од глади. Према првим резултатима управо одржаног пописа становништва, у протеклих 10 година становништво Србије се смањило за 300.000, или 4%. Оно се сада смањује за 100 људи дневно – последице „транзиције“ су геноцидне, и по броју жртава много веће од свих ратова током 90-их. Све ове деструктивне промене су од стране режимске пропаганде приказиване као позитивни реформски кораци на путу ка евроатлантским (израз који се ређе употребљава) односно европским интеграцијама, као једином могућем и просперитетном цивилизацијском обрасцу данас. Овакво стање у Србији генерисало је негативну климу за развој односа са Русијом.

12. У време најдраматичнијег англоамеричког ударца на опстанак Србије – проглашења „независности Косова“ од стране наркотерористичке марионетске банде у Приштини, Русија повлачи два велика потеза од кључног значаја за опстанак Србије – супротставља се англоамеричком диктату у вези Косова и доноси одлуку о проласку гасовода „Јужни ток“ кроз Србију и куповини и модернизацији српске државне нафтне компаније (ово је једини крупан развојни пројекат у данашњој Србији). Упркос доминантном западном утицају, власти у Београду са захвалношћу прихватају ове потезе Русије, иако у њиховом спровођењу и данас има унутрашњег отпора под англоамеричким утицајем. Због негативних реакција на Западу, власти се не усуђују на било који даљи значајан корак у развоју односа са Русијом. Односи се на речима високо уважавају, због дубоке свести народа о својој историји и објективно позитивно оцењују, уз размену посета на највишем нивоу и изражено очекивање да се потпише споразум о „стратешком партнерству“(2) . Србија је ипак, овакав споразум прво потписала са Француском, и то управо у време отпочињања агресије на Либију. У Москви се данас схвата да дијалог са садашњим режимом не може да да довољно резултата који би били у интересу Србије и Русије. Нова ситуација створена у односима са Русијом, међутим, подиже морал становништва и почиње да расте свест да је везивање за Запад погрешно и да има реалну алтернативу.

13. Избори у Русији и Србији окончаће се приближно у исто време – почетком следеће године. Претња САД, НАТО и приштинских терориста да великом војном акцијом заузму северни део покрајине Косово и Метохија, који је увек био настањен искључиво Србима и чије становништво одбија да прихвати наметање институција из Приштине, довела је Србију и власти у Београду пред нова велика искушења. Војна офанзива са драматичним последицама засад је избегнута само захваљујући високом моралу становништва у тој области и одлучности Русије у Савету безбедности УН, која се овога пута базира управо на директној подршци угроженом становништву северног Косова и Метохије, а не као у ранијим приликама, на подршци позицији званичног Београда. Међутим, постојећа претња и неадекватно благо реаговање власти у Београду, учиниле су да политика владе сажета у слогану „ЕУ нема алтернативу“ буде од стране огромне већине грађана потпуно одбачена. Убедљива већина грађана дели три битна спољнополитичка става: 1. потпуно противљење НАТО-у; 2. опредељеност за савезништво и стратешко ослањање на Русију; и 3. одбацивање ЕУ (овај став је постао већински тек у последњих годину-две). Засад ови битни ставови нису адекватно артикулисани на српској политичкој сцени. Они делови паламентарне опозиције који их, бар у одређеној мери заступају и нове политичке снаге из редова ванпарламентарне опозиције које их заступају у потпуности, због тоталне контроле медија и финансија од стране режима и западних тајних служби, засад не могу да добију довољан замах у свом деловању.

14. Недавно изложени, од стране Владимира Путина, концепт Евроазијске Уније (3), као и први кораци на његовом остваривању, сведоче не само о даљем јачању Русије, већ и о томе да је она носилац цивилизацијског потенцијала од значаја за цео свет. Утемељење Евроазијске Уније и њени уређени односи са западноевропским земљама биће од кључног значаја за европску безбедност у осетљивом периоду системског краха англоамеричке осовине. Једино тако могу бити избегнути нови драматични потреси на европском тлу, укључујући на његовом најнестабилнијем подручју, Балкану. Овај регион, који је од свих у Европи, платио најскупљу цену агресивног и безочног англоамеричког експанзионизма, може добити нову стабилност једино у евроазијском окриљу. Први природан корак свакако мора бити историјско спајање Србије и Русије. То је за обе земље пожељно, али је и могуће, и чак лако оствариво. Убрзању тог процеса је допринео и сам Запад, који је количином деструктивног понашања и злочина на тлу бивше Југославије, а посебно на Косову и Метохији, и количином неправде према Србији и Србима, практично учинио немогућим сопствену доминантну улогу у овом региону на дужи рок. Активни кораци у овом правцу, неопходни су и од стране Србије и од стране Русије. Природно је да онај ко је већи може да чини и веће кораке. Очекујемо да ће они врло брзо уследити, јер их намећу и драматична ситуација у свету, и интереси Русије и Србије, за коју је ово питање опстанка.

—————
(1) М. Кршљанин: Контрареволуционарна акција краљевских влада у Београду против СССР-а (1918-29), Преглед (Сарајево), Год. VIII (1956), Књ. 2, Број 10, стр. 647-656
(2) Еремич В. : Россия и Сербия – восемь веков истории, Международная жизнь (Москва) №4 – 2011
(3) Путин В.: Новый интеграционный проект для Евразии — будущее, которое рождается сегодня, Известия, 3 октября 2011

Print PDF

ВРХУНАЦ МОРАЛНЕ ДИХОТОМИЈЕ САВРЕМЕНОГ СВЕТА

Ако упоредимо ратове НАТО против Србије и против Либије, видећемо већ на први поглед огромне разлике у понашању англоамеричке империје и светске олигархије током 90-их и у првој деценији 21. века. Први рат је припреман 10 година уз ангажовање огромних политичких, дипломатских, економских и пропагандних ресурса. Други је припреман неколико недеља и оправдаван свима очигледним пропагандним лажима. Бруталан, пљачкашки, дубоко неморалан.

Каква је деценија између ова два рата? Деценија која формално започиње 11. септембра 2001? Свет је прихватио „борбу против тероризма“, највећу обману у историји човечанства. Обману је лансирала светска олигархија преко влада САД и Велике Британије. Кроз ратове у Авганистану, Ираку и садашњи покушај овладавања Медитераном и распиривања пожара на читавом Блиском Истоку, као и колонизације читавог света распиривањем „контролисаног хаоса“, гангстерска олигархија са амбицијама које превазилазе Хитлерове, демонстрирала је спремност на све облике криминала и злочина. Примери авганистанског хероина и колонијалног рата у Либији су до сада најупечатљивији, али неће бити ни последњи ни најстрашнији, ако не уследи јавна реакција држава и јавности, која ће ову злочиначку политику адекватно оквалификовати и одузети сваки демократски и морални кредибилитет западним владама које је следе.

Хришћанство и већина великих светских религија, као и стваралачка људска цивилизација, прописују морални хуманистички императив, као основну карактеристику човека. Данашње понашање олигархије свима очигледно показује да она тај императив не следи, већ покушава да апсолутизује право јачег, односно закон џунгле, а тиме и негацију човека. Дакле, опстанак људске врсте је данас директно угрожен, а већина човечанства (која представља већину и у смислу реалне економије) нема на то артикулисан политички одговор. Верујемо да ће човечанство добити битку за свој опстанак, али исто тако верујемо да ће жртава бити мање, ако тај одговор буде раније формулисан.

У данашњем свету сагледавамо два противречна тренда:

1. Финансијска дерегулација која ствара светску олигархијску диктатуру и нарушава историјски кредибилитет земаља које је подржавају. Мир у свету и живот на Земљи су угрожени овим трендом. Акције које се предузимају излазе из оквира демократије, права и морала и добијају дивљачки и геноцидни карактер. Наведимо само примере – од агресије на Либију, преко покушаја успоравања светског развоја, стицања профита и увођења светске владе путем манипулације еколошким питањима, све до, рецимо, судбине Доминика Строс Кана.

2. Хуманистичка регулација кроз различите форме управљања државом и привредом у интересу човека, која се може описати појмом суверена демократија. Овај тренд је довео до стварања нових локомотива светског развоја, оличених пре свега у Русији, Кини и Индији.

Могућности превазилажења противречних глобалних трендова могу бити конфронтационе и неконфронтационе. У понашању великих земаља: САД, Француске и Русије, чији ће политички курс бити на проби избора 2012. године, јасно сагледавамо кораке у оба правца. Валидност тих корака наћи ће се на изборној проби.

Француска, а пре свега САД, нису пред дилемом између социјалног, односно либералног модела на једној, и конзервативног модела на другој страни. Стварна дилема је или повратак на двослојни банкарски систем (Глас-Стигалов акт) или даље повлађивање олигархији које продубљује кризу и увећава могућност конфронтационог развоја догађаја.

У случају Русије, ситуација је нешто другачија. Не постоји активна конфронтациона алтернатива. Дилема коју треба да разреше избори је дилема између курса прилагођавања Западу, који је донео успоравање темпа развоја последњих година, али и потхранио конфронтационе потенцијале светске (у првом реду англоамеричке) олигархије, и курса јасног остваривања суверене демократије. Осим унутрашњим и системским тешкоћама, предизборни период ће бити окарактерисан и претњама избијања нових ратних пожара у окружењу Русије: Сирија, Иран, Косово…

Степен разумевања поменутих трендова и протовречности у грађанским и интелектуалним круговима у свету је велики, али је и у великом раскораку са јавном политиком. Било би лековито да се тај раскорак смањи. То би смањило шансу за конфронтациони развој догађаја, који би угрозио опстанак човечанства. Ако се државе у томе и не ангажују одмах, то ће у сваком случају бити главна тема свих аутентичних грађанских покрета у непосредној будућности.

И данас, Србија је лакмус светских процеса. У том смислу, и исход српских избора показаће куда иде свет. Земља која је највећа жртва најнегативнијих аспеката светске диктатуре, за свој опстанак мора поново изабрати пут суверене демократије, а као свој међународни приоритет – евроазијску компоненту стабилизације света. Да би се то опредметило на следећим изборима, таква политика се пре српских избора мора адекватно артикулисати, за шта постоје и историјски и социјално-економски предуслови.

Print PDF

Савремена светска драма – батргање смртно рањене звери, носиоца светске диктатуре, добија и свој одраз у Србији. Тај одраз овог часа представља директну војну претњу опстанку Србије.

Са истом зликовачком хладнокрвношћу као у „Олуји“ 1995, а на годишњицу те исте „Олује“, или на годишњицу Сакашвилијевог напада на Јужну Осетију, по истом сценарију и са готово истим актерима, Србима на Косову и Метохији се прети истребљењем.

Англоамериканци и њихова НАТО машинерија покушавају да наметну власт касапа и терориста и последњем делу Косова и Метохије који се томе супротставља. Њихови дипломати, шпијуни и контролори у Београду засад успевају да спрече било какву акцију власти или етаблиране политике. И више од тога, успевају да та власт сваки отпор или протест проглашава за екстремизам.

Србија ће умрети ако јој се ишчупа Срце. Као што су умрли њени синови и кћери којима су Тачи и његови, по англоамеричким мерилима демократски сарадници, ишчупали срца и друге органе.

У вековима иза нас, много пута су покушавали да Србију убију. Једна од најстаријих европских држава је ипак опстала, преживљавала и васкрсавала. Највећа светска диктатура у историји би данас да је затре, да не буде живи споменик жртвама њених злодела и браниоцима слободе. Али баш зато ће Србија опстати и овог пута – то је ствар Божје правде.

Како се бране своји грађани и своја земља, ми Срби добро знамо. Свету је најновији пример показала Русија 2008. у Осетији и Абхазији. И у своју војну доктрину прошле године уписала обавезу одбране и својих грађана у иностранству, и својих савезника. Понашање наших власти нас може довести и до апсурдног питања: да ли је Србија савезник Русије или је савезник својих непријатеља?

По члану 97 Устава, држава Србија обезбеђује сувереност, независност, територијалну целовитост, одбрану и безбедност себи и својим грађанима. Она зато има Војску, полицију и службе безбедности. Држава, њен Председник и Војска ово морају извршити, то је основни смисао њиховог постојања – иначе можемо сматрати да не постоје. Одбрана државе и њених грађана је изван политике – то је најсветија дужност. А ако Држава, Председник и Војска не постоје, народ ће да их створи.

Не – терору и наметању власти злочинаца и терориста од стране НАТО!

Одбранићемо своју браћу и сестре и своју свету земљу. Остаћемо на српском путу славе.

Наша је борба праведна и зато ће победа бити наша!

Тако нам Бог помогао!

Print PDF

Уз Повељу УН и Статут Међународног суда правде, нирнбершка пресуда представља један од главних темељаца међународног права, али и светског мира. Она је злочин против мира, дакле вођење агресивног рата, означила као „злочин над злочинима“, који субсумира све остале.

Нацистима је у Нирнбергу судио међународни војни трибунал, који је на основи победе савезника у највећем и најстрашнијем рату у историји човечанства, створио у историји највећи глобални консензус – у осуди фашизма, и преточио га у правну норму. Агресивна фашистичка, односно корпоративна политика је силом савезника, консензусом човечанства и судском пресудом, пресечена. Све ове три димензије су од кључног значаја у превенцији ратова уопште, а посебно новог светског рата, имајући у виду да корпоративна агресивна политика данас метастазира и поново прети светском миру. На облик савременог међународног права, па и нирнбершке пресуде кључно су утицали Рузвелт и Стаљин. Данас више нема ни Рузвелтове Америке, ни Стаљинове Русије, али има корпоративне олигархије, оличене у Ситију и Вол-Стриту, дакле приватне империје, која прети да угрози опстанак човечанства. Због тога је од животног значаја за човечанство да се не угрозе темељи међународног права и не прекраја историја Другог светског рата.

Нажалост, Савет безбедности УН је 1993. себи дозволио да формира два сурогат-трибунала за „судско гоњење особа одговорних за озбиљна нарушавања међународног хуманитарног права“ (у која спадају: кршења Женевских конвенција из 1949, нарушавања закона и обичаја ратовања, геноцид и злочини против човечности) . Ни у Статуту ових трибунала, ни у статуту Међународног кривичног суда, није предвиђено гоњење за злочин против мира. Тиме је омогућено да у пракси ови трибунали постану политички инструмент САД и НАТО, а да се не остави чак ни теоретска могућност да њихово покретање агресивних ратова на Балкану и у другим деловима света буде судски гоњено. Ово је истовремено и темељна одредница која повезује праксу ad hoc трибунала и Међународног кривичног суда, иако су настали на сасвим различите начине (трибунали – узурпацијом права од стране Савета безбедности, а МКС – легалним међународним уговором). Наиме, и трубунали и МКС за сада суде само онима које је САД, односно НАТО изабрао за своје противнике и против којих је неретко сам извршио агресију. Тиме је МКС у ствари постао „универзални ad hoc трибунал“, спасавајући САД, односно НАТО од потребе да за сваки од ратова који покрене, оснива нови трибунал, што је постало прескупо са становишта потребних материјалних и људских ресурса, посебно имајући у виду несразмерно мали ефекат, а постало је и политички немогуће, због критичког става које данас сталне чланице Савета безбедности Русија и Кина имају о ad hoc трибуналима.

Међутим, кључна претња правним темељима међународног мира (која је и отворила врата за могућност прекрајања историје), лежи управо у чињеници да  читаво тзв. „међународно кривично право“ заобилази одговорност за злочин против мира. Такво „међународно кривично право“ је постало инструмент у рукама оних који воде и планирају нове агресивне ратове.

У ситуацији када у свету делују ad hoc трибунали који су: 1) нелегални јер их је основао Савет безбедности који нема судску власт; 2) нелегитимни јер заобилазе злочин против мира и 3) неправни јер суде на основу лажних доказа и сведока, а тако створеном систему Уједињене нације дају привид легалности, нирнбершка пресуда се деградира и у формалном и у моралном смислу, па се онда и она и сви резултати Другог светског рата могу доводити у питање, што се у земљама којима доминира корпоративна олигархија, увелико и чини.

Морамо се вратити Нирнбергу, док не буде касно.

Као завршну опомену, цитирајмо речи Волтера Роклера (1920-2002), једног од ретких нирнбершких тужилаца који су доживели НАТО агресију на Југославију 1999. и јединог који је на њу реаговао:

„За САД, алијас „НАТО“, планирање и покретање овог рата од стране председника представља злоупотребу и кршење Устава у питањима рата и мира (изгледа да постаје прихватљиво да председник пошаље своју личну армију у напад на коју год земљу он пожели). Овај бомбардерски рат такође нарушава и гази основне одредбе Повеље Уједињених нација и међународне конвенције и споразуме; напад на Југославију је најеклатантнија међународна агресија откад су нацисти напали Пољску како би онемогућили „пољска зверства“ над Немцима. САД су одлучиле да одбаце и сваки привид међународне легалности и пристојности и кренуле путем сировог империјализма који убија и уништава све пред собом.“

Print PDF

Ирци против убиства нације путем храњења банака људском крвљу * Интер-Алфа група контролише 70% светских финансија и умире * Кореја или Иран или ништа? * Русија и НАТО * Опијумски ратови * Рат против паразита * А шта ћемо са Србијом?

1. Ирска – преломни тренутак?

Данас је у Даблину, у организацији синдиката, преко 100.000 људи протестовало против плана да грађани плате за губитке банака. Од стране светских финансијских центара ирска влада је приморана да прихвати „пакет помоћи“ у износу од 85 милијарди евра, да би њиме покрила губитке банака које делују у Ирској, а да ту помоћ у наредне четири године отплати становништво, кроз смањење плата и својих социјалних права. Становништво, које нико није питао за одобрење да банке, углавном из Ротшилдове групације Интер-Алфа, буду играчи у финансијском казину. Стављање државе у службу не сопственог народа, већ шпекулативног капитала, и то страног, доживљено је у Ирској као покушај убиства нације. 100.000 људи на демонстрацијама у земљи са 3,5 милиона становника, исто је као 250.000 на улицама Београда. Као своју алтернативу, ирски синдикати предлажу политику запошљавања и развоја. Траже да се новац из пензионог фонда уложи у изградњу инфраструктуре. Сваки уложени милион, отворио би 12 радних места, процењују они. Да ли ће одлучност протеста у Ирској, зауставити сулуду политику спасавања финансијских монструма, започету у САД и настављену у ЕУ, и довођењем долара и евра на ивицу понора, натерати владе ових земаља да забране финансијски казино, а виртуелне трилионе, које ни изумирање целог човечанства не би могло да надокнади, да пошаљу – у банкрот, знаћемо за неколико дана.

2. Интер-Алфа

Оно што је била Источно-индијска компанија за прву глобалну и прву приватну империју у историји човечанства, то је за данашњу, назовимо је нео-британску империју, Интер-Алфа група банака, на чијем је челу барон Јакоб Ротшилд. Интер-Алфа група контролише 70% светских финансија. Чини је 11 великих банака или група: AIB Group (Ирска), BANCO ESPIRITO SANTO SA (Португал), Santander (Шпанија), Soc Gen (Француска), ING Bank (Холандија), Intesa Sanpaolo (Италија), KBC Bank (Белгија), Nordea (Данска, Финска и Шведска), National Bank of Greece (Грчка), Commerzbank (Немачка) и The Royal Bank of Scotland Group (Велика Британија). Група је настала оне исте 1971. године када су финансијски моћници принудили Никсонову администрацију да отвори казино, односно укине основе Бретон-Вудског система међународних финансија, одустајањем од златне и робне подлоге, као и од фиксних паритета валута. Казино болест је ушла у леталну фазу 1998. године, када је у САД укинут тзв. Глас-Стигалов акт, закон из доба Рузвелта, који је банкама забрањивао да се баве финансијским шпекулацијама, а инвестиционим фондовима да се баве банкарством. Све је то учињено у име „слободног тржишта“. Све друге сфере људске делатности, укључујући привреду, биле су и после тога регулисане законима, а једино у финансијској сфери је све постало дозвољено. Тако је створен виртуелни „капитал“ који хиљадама пута премашује вредност свих добара на планети, а његови малобројни номинални власници су богатији него што је ико икада био, па су почели себе да сматрају не само господарима већ и власницима укупног живота и смрти, а о државама да и не говоримо. Неки њихови представници нам непрестано понављају приче о тероризму, екологији, светској влади и о томе да није ни добро, ни економски, ни хигијенски да на свету буде више од две милијарде људи. Геноцид је дакле, њихова декларисана намера. А ако им околности и моћне државе запрете банкротом? Па наравно, изазваће нуклеарни рат.

3. Ратна претња

Огромни војни ефективи су већ у Персијском заливу. Шеф америчког генералштаба је отворено признао да су планови војног напада на Иран одавно разрађени. Наравно, ови планови укључују употребу тактичког нуклеарног оружја (то су бомбе величине оне која је бачена на Хирошиму), јер у свету постоје лудаци који мисле да нуклеарни рат може бити ограничен. Израелу су ових дана испоручени амерички бомбардери великог домета, јер је једна од варијанти за почетак рата још увек израелски напад на иранска нуклеарна постројења. У Жутом мору је у току врхунац тензије. Испровоцирана су већ два инцидента, довољна да буду „казус бели“, а у спорне територијалне воде између две Кореје, припрема се да уплови јака америчка и јужнокорејска флота, ради маневара. Кинеска дипломатија је у грозничавој активности са циљем да се отклони могућност избијања рата, такође, наравно, нуклеарног. Иран и Северна Кореја имају развијену војну сарадњу, нарочито на пољу ракетне технике.

4. Русија и НАТО

Нико разуман не жели погибију милијарди, ни рат који би или уништио живот на Земљи или би је вратио, ако не у камено доба, оно бар у средњи век. Приближавање Русије и НАТО-а треба управо тако разумети. Са становишта Русије, сваки споразум са САД и НАТО, који смањује могућност рата је добродошао, а желели бисмо да верујемо да је и за америчку администрацију укидање могућности нуклеарног рата са Русијом, само предуслов да се крене путем зауздавања моћи Вол Стрита и Ситија, кроз неку нову варијанту Глас-Стигаловог акта. Јер, у супротном, (нео-британска) Империја ће, да би то спречила, гурнути свет у нуклеарни рат, а саму Америку у пропаст. По овом питању, перспективе су нејасне. Ако амерички Сенат не ратификује споразум Обама-Медведев о смањењу стратешког нуклеарног наоружања, сав труд на зближавању (што је и сам Медведев рекао новинарима у Лисабону), пашће у воду. Сем тога, није јасно да ли ће Обама имати смелости да удари на Вол Стрит, који је финансирао његову предизборну кампању.

5. Опијумски ратови

Кини је требало скоро сто година (то се десило око 1950) да достигне број становника који је имала пре него што јој је Британска империја донела (слободна трговина, чак су се два рата водила због тога!) опијумску пошаст. То што је тада Британска империја донела Кини, то данас нео-британска империја доноси Русији, кроз експлозију производње хероина у Авганистану. Када је 2008. избила финансијска криза, према подацима Агенције УН за борбу против наркотика, око 200 милијарди долара нарко новца је уложено у спасавање банака. Дакле, трговина дрогом је једна од карактерних одлика приватних империја. Русија је производњу хероина у Авганистану прогласила за претњу светском миру и безбедности и за сада јој успева да принуди НАТО, који се бори за опстанак, да крене у заједничку борбу против те пошасти. Сем тога, пре два месеца је руски представник дошао на чело Агенције УН за борбу против наркотика. Треба ли подсећати да је Косово саставни део хероинског пројекта Авганистан и да је један од главних мотива за вођење ратова и на Косову и у Авганистану, била управо дрога (која је не само, после оружја и нафте, најуноснији извор профита Империје, већ и средство геноцида и ломљења духа омладине, што је Империја први пут организовано демонстрирала на примеру америчке омладине у време вијетнамског рата).

6. Рат против паразита

Недела светске закулисе, а у најновије доба и приватних власника приватних империја, који већ вековима пливају у крви, а у прошлом и овом веку изазивају и светске ратове, никада нису била тако у детаље позната, као данас. У време експлозивног развоја информатичких технологија, нестају све тајне, и државне тајне и тајне тајних организација. Зашто онда, намеће се логично питање, нема светске кампање и мобилизације за рат против паразита, против болести која прети да усмрти човечанство? Из два разлога. Први је, да су у већини земаља средства јавног информисања и средства пропаганде у њиховом власништву. А други је, јер глобални рат против паразита већ увелико траје. Да, од много паразита у телу, од тешке болести се може умрети. Али се применом правих лекова, или јачањем одбрамбених механизама организма, болест може савладати. Свет је данас у грозници. Али, као што ни запаљење плућа нећемо лечити њиховом операцијом, тако ни механизме приватне империје не можемо савладати затварањем банака ни хапшењем банкара. Терапија је комплексна, али је у току. И земље БРИК растом реалне економије, и инсистирање малих и средњих независних земаља на свом суверенитету, упркос притисцима и уценама, и масе часних људи и патриота у Ирској, и широм Европе и Америке који се супротстављају, и сви ми који знамо истину, то је снага која ће савладати паразите и обезбедити будућност свету.

7. А Србија?

Све је ту просто. Бар би требало да буде, јер ми смо видели својим очима и осетили на својој кожи много више него многи у свету. И све што је употребљено и још се употребљава против Србије, од унутрашње дестабилизације и рата, преко колонијалног уништења економије, државног апарата и националне свести, до наркомафије која влада Косовом и Хашког трибунала, спада у арсенал најеклатантнијих злочина приватне империје. Паразитска империја је на издисају, одвежимо се што пре, од мртваца. Имајмо коначно поносну, развијену, уједињену и демократску српску државу.

Print PDF

Или – зашто Тадић није примио Макарова?

Време је да се пробудимо из хипнотичког сна

Срби и Руси су ноћна мора за своје непријатеље. Посебно за жилу куцавицу вампирског геноцидног глобалистичког Молоха – обавештајне службе МИ6 и ЦИА. Непредвидивост и „ирационалност“ Срба и Руса их доводи до беса. Ваљда зато што је њихов сатански пантеон вековима заснован на „рационалним“ неискреним и антиљудским принципима похлепе, а наш, и у вери и у свакодневном животу – на чистом хуманизму. Супротност „човекобога“ и Богочовека.

Организатори свих савремених злочина на кугли земаљској, па наравно и свих злочина на овом тлу током 90-их и у овој јадној деценији која се завршава, добро знају кога су све са ових простора и којим методама употребили као починиоце. То њихово логично и очекивано знање потпуно је паралисало и претворило у зомбиране марионете, готово све октроисане актере јавног политичког живота у окупираној Србији. Према тим зомбијима је тешко осећати непријатељство или мржњу, они изазивају сажаљење. Посебно сажаљење изазива њихова мисао водиља да то што чине раде у интересу, ако не баш и директно Србије, а оно бар својих партија (!), јер ће ваљда, без тих партија, у Србији умрети и појмови демократије и социјализма, па тиме ни Србија неће имати будућност. Препустимо их њиховим дирљивим личним драмама, они су безначајни у поређењу са драмом опстанка саме Србије, која је остала без државе, као механизма сопственог опстанка, Србије у клиничкој смрти, Србије која данас постоји само у душама. У душама Срба, али и свих хуманистички опредељених људи на свету.

Организатори злочина и њихови зомбирани послушници се, видимо, не могу припитомити. Чак и када су у паничној, системској кризи, када се њихов поредак руши, када све више и великих и средњих и малих земаља тај поредак одричу, када у највећим западним земљама милиони излазе на улице, јер се живот у њима претвара у онај, какав смо деценијама гледали у Латинској Америци и Африци, они не могу чак ни корак да се удаље од своје злочиначке природе, они су еманација зла. А злу се мора супротставити силом, нема другог начина. При чему, сила не мора да подразумева насиље, али обавезно мора да подразумева снагу.

Не треба бити много паметан, па схватити да су пребацивање провокације са београдских улица на улице Ђенове, у овом часу кадри да спроведу само поменути организатори. Исто тако је лако сетити се свих досадашњих неуспелих шестих октобара. Зашто су неуспели? Па зато што још никада и нигде (не само у Србији), окупатори и квислинзи нису успели да истребе све родољубе.

Колико год је очигледно шта оличавају амерички и европски амбасадор који подруку са српским министром и холандским педофилом шетају у београдској геј паради, ипак то треба понављати, јер су неки у Србији ипак у хипнотичком сну еуро шарене лаже, па није искључено да и трећи, фарсични покушај шестог октобра однесе неке српске главе. Кандидатура, Младић, гладни радници, геј парада, омладина, „хулигани“ и хулигани, Клинтонова, опстанак на власти, „језиви“ одговори и још много тога, за организаторе су делови забавне игре, а за зомбиране послушнике делови ноћне море и ропца.

Време је да се сви Срби пробуде из хипнотичког сна и схвате да ти елементи нису довољни за промену и да се делатност организатора у Србији мора прекратити. Србија ће васкрснути када је из својих душа, свесним чином вратимо у живот, када организовано покажемо силу и снагу.

У току ове ружне, ко зна које по реду, организоване игре људским судбинама и животима, усмерене на остваривање њихових интереса на нашем тлу и костима, зомбиране послушнике је вероватно подишла језа од чињенице да се у Београду, изненада, са намером да разговара о сарадњи и да положи венац на гробље Ослободилаца Београда, појавио начелник генералштаба Оружаних снага Руске Федерације генерал армије Николај Макаров. Дан уочи његове посете, руски медији су најавили да ће се у Београду срести са својим српским колегом, министром одбране и председником Тадићем.

Не знамо да ли је генерал Макаров, поред својих натофилских домаћина успео да чује крике репресираних и умирућих (од глади и рака) Срба, али смо сигурни да је добро осетио да у Србију мора доћи и поред ризика да га наш зомбирани председник не прими (треба ли уопште са мучнином и горчином замишљати како би Београд изгледао да су га посетили његов амерички или британски колега).

Србија није сама. Али да би наша деца доживела хумани свет и уживала у њему, Србија мора прво да васкрсне.

Print PDF

Изазова је много. Не само за Републику Српску, што је очигледно од њеног настанка, већ и за опстанак Србије. Било је тешко борити се свим легитимним средствима током 90-их. Али, последице су још горе током последње деценије, кад се од оваквог начина борбе одустало.

Погледајмо негативне аспекте данашњег стања, има их много:

- подељеност нације,
- војна окупација Републике Српске и Космета,
- латентна окупација Србије,
- губитак економске, а посебно финансијске самосталности,
- социјална пропаст, глад, изумирање становништва геноцидних размера,
- морална деградација друштва која се преувеличава кроз контролисане медије,
- одсуство развојног концепта, па и самог развоја,
- одбрамбена моћ декоративних размера,
- доминација лажних елита и колонијалне, рајетинске свести у јавном животу,
- итд. итд.

Позитивних аспеката је мање, али су снажни:

- очување и кристализација националне идеје,
- иако маргинализован, стручни професионални кадар постоји, у свим сферама – од духовне, преко пословне и научне, до сфере одбране и безбедности,
- природни ресурси нису до краја девастирани ни распродати,
- родољубиве омладине је много више него што је окупатор планирао,
- и најзад, концепт униполарног света је доживео крах; англоамеричка империја је у агонији, сам концепт њене монетаристичке диктатуре се руши; она више нема довољно ресурса да се Србијом и Балканом бави онако као што је то чинила последњих деценија. Са друге стране, Русија, која нам због своје кризе 90-их није могла бити ослонац, данас је најактивнији чинилац у групи великих земаља које су постале носиоци светског развоја, и које већ сада доминирају светом на пољу реалне економије, уз одбрамбену моћ довољну да одврати сваког противника.

Србија је вековима на бедему одбране хришћанства. Јеретички агресивни римски левијатан је вековима одгризао делове српства и православља. У последња два века водећу улогу у империјалном затирању српства и православља, али и слободе и живота у читавом свету преузима приватна британска империја, односно главни носилац антиљудске, дакле сатанске јереси – англоамеричка олигархија. Кроз цео 19. век Британија је била на страни Турске против Русије и Србије, све време градећи своју агентурну мрежу на Балкану, уз помоћ које је покушавала да се представи као пријатељ балканских народа.

На овом месту, уместо опширног препричавања следа бројних историјских чињеница, довољно је навести само два открића најугледнијих српских научника, која су се последњих месеци појавила у њиховим књигама. Историчар академик Драгољуб Живојиновић у својој књизи “Невољни ратници, велике силе и Солунски фронт”, доказује, на основу извора из британских архива, да је циљ Британије у првом светском рату био да Србије више нема. Проф. др Смиља Аврамов у својој књизи „Геноцид у Југославији 1941-1945, 1991…“, такође на основу докумената из британских архива, доказује да је Анте Павелић био британски агент још од времена пре убиства краља Александра.

Дакле, Југославија – англоамерички концепт, формирана је да би била брана руском утицају на Балкану. Била је то држава у којој је живела огромна већина Срба и донела је, док је постојала, стабилност Балкану. Али у њене темеље био је уграђен динамит, активиран два пута – 1941. и 1991, оба пута са геноцидним последицама по Србе.

Рецепти правих светских злочинаца и диктатора, сада су, после Авганистана и Ирака, веома прозирни. Њихове тајне службе организују злочин, ангажују локалне извршиоце, затим њихови светски медији тај злочин многоструко преувеличају, оптуже за злочин неког слободарског локалног вођу или неухватљивог борца – и ето повода за рат, уцене и пљачку. И све то у лажној нади да њихови прави злочини никад неће бити ни разоткривени, а камоли да ће организатори и починиоци за њих одговарати.

А што и да не гаје лажне наде, кад постоји покорност Молоху. И кад жртве усвајају резолуције којима осуђују сами себе. Молоху је у Хаг послато преко 90 Срба, од којих су 16 већ мртви, а остали робијају. Међу њима је седам шефова државе, један председник парламента, три потпредседника владе, три министра одбране и унутрашњих послова, шест начелника генералштаба, један шеф државне безбедности, осамнаест генерала и пет градоначелника! А притом Срби на Балкану, подељени у неколико резервата, као у концентрационим логорима, одушевљени поретком у англоамеричком европском рајху, својом крвљу и знојем хране Молоха и – умиру – од сиромаштва, болести и глади. Свакога дана у Србији нас је 100 мање. Свакога дана, свакога дана…

Специјални представник – амбасадор Русије при НАТО-у Дмитриј Рогозин изјавио је 21. фебруара 2008. да је спонзор „независности Косова“ – наркомафија. „Имамо информације“, рекао је он, „да је Косово постало не само база за пребацивање тешких наркотика даље у Европу, већ и једна велика колективна нарколабораторија“. Он је додао да Русија поседује податке да је одлука неких земаља да признају независност Косова „повезана са тиме, да су лобистичке услуге неких политичара плаћене прљавим новцем наркомафије“.

Председник Руске Федерације Дмитриј Медведев је у време проглашења „независности Косова“  био председнички кандидат на врхунцу предизборне кампање. Једино његово путовање у иностранство тих недеља, била је посета Србији, само недељу дана пре председничких избора у Русији. Непосредно по повратку, 27. фебруара 2008, на предизборном скупу у Нижњем Новгороду, Медведев је изјавио да подршка Србији у решавању косовског проблема мора бити „не само морална, него и практична“. У свом до данас најисцрпнијем јавном излагању о односима са Србијом, које се због своје свеобухватности мора сматрати и програмским, Медведев је обећао: „подржаваћемо Србију у захтеву да се анулирају незаконите одлуке о Косову, и то не само са говорнице УН“. Он је изразио уверење да ће учешће Србије у пројекту „Јужни ток“ и другим великим пројектима Србију ојачати и помоћи „нашој српској браћи да изађу на крај са проблемом који се на њих сручио“.

Објашњавајући суштину и међународне реперкусије признања независности Косова од стране „групе држава“, инспирисаног „преко океана“, Медведев је нагласио да је тиме „угрожена безбедност и стабилност читавог региона“, у којем је и шибица довољна да изазове европски пожар. „У Европи се ствара жариште нестабилности“, истакао је он, „и могућности ширења шверца дроге и других зала, и цела та зараза ће се ширити у Европи и код нас. Ето зашто проблем Косова и Србије директно утиче и на живот унутар наше земље.“

Ове изјаве највиших руских званичника српски политичари никада нису адекватно оценили. Ту није само реч о подршци Русије нашем одбијању независности Космета, већ о разјашњењу криминалне суштине Молоха. Молох се бави заштитом наркомафије, она је његова продужена рука, па док је то тако, ни један захтев Молоха не сме бити разматран као легитиман и демократски.

Данас владајућа српска политика, доживела је стварни крах и симболички крај усвајањем резолуције ГС ОУН о Косову. И они склони да верују у евроунијатску шарену лажу, надали су се да ћемо на том виртуелном путу ипак чувати своју целовитост и достојанство. Сада виде да за ову вештачку политичку гарнитуру не постоји уступак који нису спремни да направе.

Шта нам данас треба?

1) Консензус око општенационалног циља да територијална расцепканост нације мора бити превазиђена.

2) Морални национални ауторитет, данас одсутан из политичког живота – један компетентан Српски национални савет који ће прокламовати општенационални циљ и два битна темеља за његово остваривање:
- савезништво са Русијом и
- развој реалне економије.

3) Укључивање све национално свесне интелигенције у јавни политички живот, активно и бар једнократно – до поновног јачања државних институција и суверенитета земље, и то и појединачно и организовано, кроз један широки покрет, лишен идеолошких предрасуда и каријеризма.

Овде изречене дијагнозе и закључци односе се пре свега и посебно на матицу, без чијег уздизања није могуће решити ни један национални проблем. Република Српска има сва морална права да матицу у томе подстакне.

Print PDF

Јасну линију антисрпске и антируске политике сагледавамо овде на Балкану у понашању британског, односно англоамеричког фактора током читавог 19. и 20. века. Подршка аспирацијама Турске, Аустроугарске, Ватикана и Немачке, начин вођења Првог и Другог светског рата, подстицање међунационалних сукоба, подршка свим екстремистичким, а посебно усташким групама, распиривање и манипулисање грађанским ратовима… Ова политика је раније била прикривена иза поражених сила у светским ратовима; током 90-их година 20. века је постала отворена, а њене форме и методе најбруталније, повезане са најнеморалнијим и најкриминалнијим формама људског понашања – тероризмом, политичким убиствима, шверцом оружја и дроге, ратним злочинима. Утолико невероватније изгледа, данас и овде, одсуство било каквог, па чак и интелектуалног отпора таквој политици.

Програм подршке демократији у Централној и Источној Европи, финансиран од стране владе САД, односно USAID-a, и одобраван сваке године у америчком Конгресу, започео је 1994. године. Када је СРЈ, односно Србија у питању, првих година су издвајања била по неколико милиона, па затим неколико десетина милиона долара. Када војна агресија 1999. године није дала очекивани резултат, средства су повећана у 1999. години на преко 100, а у 2000. на близу 200 милиона долара. Средства су већином реализована преко NED, одакле су се гранала према IRI, („Отпор“ и сличне организације), односно NDI (медији и политичке партије). У мала места у Србији, новац су у ташнама разносили службеници приватне америчке компаније RONCO, која је обављала послове на разминирању у БиХ и на КиМ. Од приватних фондација, најактивнији је био Сорош, а овог пута ангажоване владе Србији пријатељских земаља биле су владе Норвешке и Грчке. У Србији се организују политичка убиства, како би се за њих оптужио режим, а после вођа опозиције, један по један, бивају купљени или уцењени и значајни представници власти, државних, па и војних структура. И тако се десио 5. октобар. Шести, планиран као вартоломејска ноћ, избегнут је два пута, 2000. и 2003, захваљујући нашим родољубима и страним пријатељима.

Разарање Србије има два кључна фокуса. Први, финансијско-економски, готово нетакнут, који у континуитету од 2000. године за рачун страних господара, контролише једина НВО (дакле агентура по дефиницији) која се претворила у политичку партију. Последице је, уместо вапијућим економским показатељима, најочигледније приказати демографским: 100 Срба мање свакога дана, што у деценији под страном влашћу даје укупну цифру много већу од укупног броја страдалих на свим странама у ратном вихору 90-их – још један прећутани геноцид.

Други фокус је Косово и Метохија. Највећи савремени криминални табу англоамеричког света. Русија је јавно ове године затражила да се производња дроге у Авганистану, умногостручена од како је НАТО у тој земљи, прогласи за претњу светском миру и безбедности. А шта ми чинимо по питању главне транзитне станице за ту дрогу на путу за европско тржиште, која је такође под контролом НАТО?

Када је српска Влада, са великим закашњењем, почела да пружа отпор по питању Косова и Метохије и да прихвата енергетске аранжмане са Русијом, усмерене на јачање суверенитета Србије, морала је пасти. Формирање нове скупштинске већине је спречио британски амбасадор. Исход председничких избора определили су странци, а незадовољавајући исход парламентарних, ти исти странци решавају формирањем Владе супротне изборној вољи бирача и цепањем највеће опозиционе странке. Влада недавно, прихватајући нове опасне уступке – на питању Резолуције ГС ОУН, дефинитивно губи кредибилитет.

Ето, то су страшне последице 5. октобра 2000.

А у бици која нам предстоји, морамо се наоружати истином. У томе је смисао и суштина овог скупа. И храброшћу да истину кажемо. Истину о томе да „нема срећног просјака ни богате колоније“. За истином не треба много трагати, јер је сви знамо. А храброст је потребна, јер је у земљи под латентном окупацијом, све – и политички живот и положај сваког човека – дакле све, засновано на лажи.

И морамо се наоружати саборношћу. Србију непрестано цепају – и физички, и политички, и духовно. Они нас вештачки деле, а ми бисмо да се природно спајамо. Да уложимо најбоље у нама у опстанак Србије.

Покрет за Србију има за циљ да уздигне истину и саборност и да допринесе опстанку Србије. Храбрости нам не мањка.

Print PDF