Српски политичар, дипломата, књижевник и научни радник. Један од утемељивача српске независне политике краја XX-почетка XXI века. Почасни професор Руског државног трговинско-економског универзитета. Председник Покрета за Србију.
Породица
Отац Мирољуб (Крњево, 1924- Београд, 2000), публициста и научни радник, предратни скојевац, учесник НОБ од 1941, учесник у борбама за ослобођење Београда, официр ОЗНА-е, ратни војни инвалид, послератни привредни руководилац, завршио Новинарско-дипломатску школу, радио краће време у ССИП-у, а затим у Институту за међународну политику и привреду. Већ 1966, разочаран прозападном оријентацијом југословенске политике, пензионисао се и у последњим деценијама живота објавио три књиге поезије. Приступио НКПЈ. Мирољуб из првог брака има сина Зорана (1950), фоторепортера. Стриц Милан Кршљанин (1920), песник и један од организатора партизанског покрета у Крњеву и великоорашком срезу, погинуо је у борби са немачким трупама у селу Бобову код Свилајнца у децембру 1941. Владимирова мајка Душанка, рођена Лукић (село Стубла, општина Медвеђа, 1933), је наставник руског језика у пензији и ликовни уметник – аматер. Владимир је рођен 1960. у Београду. Његова супруга Валентина Симонова (1976) је преводилац. Са Валентином има кћери Милу (2005) и Светлану (2007). Из првог брака са Снежаном Марковић, има кћер Нину (1988), која је асистент на Правном факултету у Београду.
Школовање
Основну школу и Пету београдску гимназију завршио као ученик генерације. Учествовао на републичким и савезним такмичењима из математике и руског језика, а нарочито се истицао у писању. Већ као средњошколац, почео је да објављује поезију у листовима и часописима, и написао је прву књигу песама, која је објављена 1980. године. Дипломирао је (1983) и магистрирао (1986) астрофизику на Природно-математичком факултету у Београду. 1982. провео је месец дана на пракси у Опсерваторији Онджејов код Прага, а 1989. три месеца на специјализацији на Катедри за атомску физику University College-a у Лондону. 1987/88 завршио је Школу резервних официра техничке службе Копнене војске ЈНА у Загребу. Течно говори руски и енглески језик.
Кретање у служби
Од 1895-1992. запослен је као истраживач-сарадник на Астрономској опсерваторији у Београду. 1992-1996, као члан Извршног одбора Главног одбора Социјалистичке партије Србије је на сталном раду у партији. 1996-2000. је запослен у СМИП СРЈ, у почетку као опуномоћени министар, а од 1998. као амбасадор. У периоду 2001-2003. налази се на располагању у савезним органима. 2003-2007. је незапослен, а од 2007. је радио по годину дана као специјални саветник или консултант за више приватних компанија (Интерспид, Крушик-акумулатори, Милениум-груп, Омскнефтехимпроект).
Астрофизика
Радио је углавном у области астрономске спектроскопије и теорије сударног ширења спектралних линија, под руководством и у сарадњи са др Миланом С. Димитријевићем (на Астрономској опсерваторији у Београду) и др Џилијен Пич (на Јуниверзити колеџу у Лондону). Са М.С. Димитријевићем и Н. Коњевићем учествовао је у стварању и разради модификоване семиемпиријске теорије Штарковог ширења јонских линија. За монографију „Штарков помак јонских линија код топлих звезда“ (насталу на основу магистарског рада) добио је Теслину награду за стваралаштво младих (за 1986. годину). Дао је (са Џ. Пич) нови теоријски допринос изучавању ширења спектралних линија услед судара са атомима водоника. На основу изучавања профила спектралних линија NaI високе резолуције, у Сунчевом спектру, добијених на америчким опсерваторијама и решавања обрнутог задатка, разрадио је просту емпиријску формулу за израчунавање параметра ширења спектралних линија услед судара са атомима водоника. Комисија Београдског универитета прихватила је 1990. тему његове докторске дисертације „Ширење Фраунхоферових линија NaI услед судара са атомима водоника“. Резултати Кршљанинових истраживања налазе примену у дијагностици плазме звезданих атмосфера, изучавању хемијског састава звезда и дијагностици лабораторијске плазме (специјални извори светлости, термонуклеарна фузија).
Учествовао је на преко 20 међународних научних конференција и има преко 100 објављених радова у међународним и домаћим научним часописима и зборницима (укључујући часописе највишег ранга: Astronomy and Astrophysics, Journal of Physics B ) и једну монографију. Био је активан и у области популаризације науке, држећи предавања у Астрономском друштву „Руђер Бошковић“, на Коларчевом народном универзитету и објављујући текстове у часописима и књигама.
Књижевност
Објавио је три књиге песама: „Излаз за срце“ (1980), „Еридан, топла река“ (1990) и „Слободна љубав“ (2000). Песме су му уврштене у антологију поезије о Београду „Београде, мој бели лабуде“ Милорада Р. Блечића и антологију југословенске антиратне поезије „Људи без оружја“ Ђока Стојичића. Књига „Еридан, топла река“ објављена је у целини на италијанском језику у Барију 2000, у препеву Драгана Мраовића. Песме су му прeвођене и на украјински, руски и француски језик. Члан је Удружења књижевника Србије од 1990. године.
Преводио је Арсенија Тарковског, Неруду, старе латиноамеричке и савремене руске и британске песнике.
Кршљанинови поетски узори су Блок, Аполинер, Арагон, Елијар, Неруда, Матић, Миндеровић, Попа, Миљковић. У свом стваралаштву се кретао од заснивања романтике револуционарних кретања и свакодневног живота у XX веку, у првој књизи, преко високохерметичне и презасићене апокалиптичним симболима савремености поезије у другој, до „срећне љубавне (и еротске) поезије“ писане једноставним и свакоме читљивим језиком у трећој књизи. Његове стална тема је емотивни свет појединца у савременим великим историјским потресима, а његова крајња порука је увек хуманистичка и оптимистичка. О Кршљаниновој поезији су писали Љубивоје Ршумовић, Милорад Р. Блечић, Оскар Давичо, Нада Маринковић, Чедомир Мирковић, Горан Бабић. У преписци са аутором, своје високе оцене оставили су Десанка Максимовић, Изет Сарајлић и Стеван Раичковић.
Написао је предговор за књигу поезије Ђока Стојичића „Велики прасак“ Припремио је за штампу, у сарадњи са Србом Игњатовићем, избор из свог 35-годишњег песничког рада, укључујући препеве.
Политика и дипломатија
Кршљанин је постао члан СКЈ 1976. године. У ту партију је ушао са изграђеним критичким ставом према Титовој политици колаборације са Западом, али је разочаран немогућношћу борбе идеја у таквој масовној и идеолошки слабој организацији, годинама остао члан „на папиру“. Активирао се тек 1987, после појаве Слободана Милошевића на челу Градског комитета Београда, поставши члан Општинског комитета у београдској општини Звездара. Био је против покушаја претварања СКС у социјалдемократску партију, а искрено је прихватио формулу стварања Социјалистичке партије Србије, видевши у њеном стварању одраз општенародног родољубивог, демократски и социјално оријентисаног покрета, који је крајем осамдесетих година означио ново рађање Србије, а такође и брану претњама ратом и поништавањем самосталности земље и социјалистичких достигнућа. Овакво његово виђење карактера СПС, на коме је све време деловања у тој партији инсистирао, унето је, на његов предлог и у Програм СПС, усвојен на Другом конгресу 1992. године, а у чијем је стварању, у комисији на челу са академиком Михајлом Марковићем, активно учествовао. Блиске односе са академиком Марковићем, који су тада успостављени, гајио је до краја његовог живота.
По оснивању СПС 1990. године, Кршљанин постаје члан Извршног одбора Општинског одбора СПС Звездара, који га због његове велике активности предлаже за чланство у Главном одбору. Кршљанин је у Главни одбор СПС изабран 1991. године, када је највиши партијски орган допуњен групом млађих кадрова (међу којима су били и Ивица Дачић и Горан Перчевић). У то време избија споља подстакнути грађански рат у бившој Југославији, а Кршљанин од самог почетка заузима најодлучније ставове, како у погледу деловања армије и партије, тако и у погледу супротстављања западном диктату и уценама.
На Другом конгресу СПС 1992. године, Кршљанин је изабран за члана Извршног одбора Главног одбора СПС, дакле најужег руководства партије. У руководству добија задужење за међународну партијску сарадњу, која у првим годинама постојања партије, како због дисконтинуитета са СК, тако и због оптерећености руководства узаврелом ситуацијом у земљи, практично није ни била успостављена. Свестан значаја ове сарадње, као незаменљивог оруђа за афирмисање политике отпора агресији и паралелне дипломатије у земљи под ембаргом и дипломатским санкцијама, Кршљанин успоставља нове принципе међународне партијске сарадње и упорним радом постиже значајне резултате. Основни принцип, који је, после провере у пракси, прихваћен и у тадашњим партијским документима – био је да СПС, у свету који се, после пада СССР, нашао у идеолошкој конфузији, сарађује са свим левичарским и прогресивним патриотским партијама које су успеле да се докажу пред својим народима, као политички релевантне снаге у својим земљама. За само 4 године, од 1992-96, успостављена је квалитетна сарадња са великим бројем партија, тако да су на Трећем конгресу СПС 1996, присуствовале делегације 76 иностраних партија, од немачких социјалдемократа до кинеских комуниста. Посебна је пажња посвећена сарадњи са партијама у Русији, како због стратешког значаја ове земље за Србију, тако и због сличности историјских искустава које су две земље у то време пролазиле, тако да су Трећем конгресу СПС присуствовале практично све леве и патриотске снаге ове земље. У току те четири године, Кршљанин је као представник СПС или члан партијских делегација, посетио готово све европске и већи број ваневропских земаља, водећи разговоре, учествујући на конгресима или конференцијама, држећи бројна предавања и дајући небројено много интервјуа и изјава за јавност. Био је члан или руководилац више партијских радних тела, комисија и савета. У редовној партијској активности и у предизборним кампањама, обишао је готово све општине у Србији, иступао на трибинама, у централним и локалним медијима. Био је три пута кандидат за посланика Народне скупштине Републике Сербије и једном за савезног посланика у Већу грађана Савезне скупштине СРЈ.
У СПС, који је у то време програмски себе дефинисао као партију демократског социјализма, постојале су снаге које су инсистирале да се међународна сарадња усмери искључиво на партије чланице Социјалистичке интернационале, а да се сарадња са комунистичким партијама, прихвата само као изузетак, и то само када су у питању земље где су те партије на власти. Међутим, свестан значаја антиимперијалистичке солидарности за земљу са растућом међународном изолацијом и растућим западним претњама, Кршљанин је направио одлучујуће продоре у сарадњи са грчким, португалским, италијанским, руским, чешким, кипарским, индијским комунистима, дакле са партијама са којима је од 1948. године постојао недостатак поверења због прозападне оријентације Титове Југославије. Формално је успостављена сарадња и са КП Кине, посетом делегације СПС, у чијем саставу је био Кршљанин, 1994. године. Подршка ових партија била је од немерљивог значаја у тешким искушењима са којима се земља суочавала деведесетих.
У периоду 1996-2000, када је Кршљанин, уз низ других руководилаца од интегритета, одстрањен из руководства СПС и када је опортунистички начин деловања партије олакшао посао спољној субверзији, дошло је и до застоја у међународној сарадњи СПС. Такође, у том периоду, Социјалистичка интернационала је постајала све отвореније оруђе глобалистичке хегемоније и забранила је својим чланицама (осим грчком ПАСОК-у и ЕДЕК-у са Кипра) сваку сарадњу са СПС. Уочи Четвртог конгреса СПС, који је одржан фебруара 2000. године, председник СРЈ и СПС Слободан Милошевић је замолио Кршљанина да одложи своје планирано ступање на дужност амбасадора у једној афричкој земљи и да помогне да се, у тренутку када су после неуспеле агресије 1999, субверзивни притисци на земљу достизали врхунац, постигне што већи међународни успех планираног конгреса. Резултат те активности, коју је осмислио и којом је руководио Кршљанин, био је долазак 102 делегације (уз повећани број партија из земаља у развоју) и одржавање великог међународног форума под геслом „За свет равноправних“. На самом форуму, начелно је договорено да одржавање таквих форума постане традиционално, сваке године у другој земљи, а увек под називом „Београдски форум за свет равноправних“. Нажалост, реализацију те идеје онемогућио је пуч 5. октобра 2000. године, јер други могући домаћини нису имали онакав међународни углед ни искуство, какво је у то време имао СПС као владајућа партија у земљи која је 10 година пружала отпор глобалистичкој агресији. Кршљанин је стога 2001. године иницирао стварање организације под истим именом, која је у десетогодишњем периоду, организујући округле столове и конференције и објављујући књиге, била једини извор организоване критичке интелектуалне продукције у земљи која је изгубила самосталност.
Осим међународне афирмације политике националног суверенитета и социјалне правде, коју је деведесетих водила Србија, један од највећих конкретних доприноса које је Кршљанин у то време дао, било је иницирање јачања балканске сарадње. Руководећи се принципима Балканске конфедерације, коју је почетком XX века заговарао Димитрије Туцовић, као пута за јачање суверенитета свих балканских народа, идеја је почела да се афирмише у бројним контактима између балканских партија. И као што је почетком века, та идеја имала најјаче носиоце међу српским и бугарским социјалистима, тако је и сада, Кршљанин главног партнера нашао у тадашњем члану риководства БСП, а данашњем председнику Бугарске Георги Парванову. Када су бугарски социјалисти дошли на власт, идеја је почела да се остварује и у оквирима државне политике, најпре кроз министарски састанак балканских земаља у Софији 1996, а онда и кроз први у историји самит балканских земаља на Криту 1997. Осим саме чињенице одржавања, највећи домет тог самита био је билатерални сусрет Слободана Милошевића и албанског премијера Фатоса Наноа (иначе лидера СПА), на којем су договорени принципи мирног решавања проблема на Косову и Метохији. Том састанку су претходили вишегодишњи напори Кршљанина да се кроз контакте са албанским партијама изгради клима за такво решење. Нажалост, чињеница да су се балкански лидери почели да окупљају иза затворених врата и да сами решавају проблеме региона, никако није одговарала Западу, који је кренуо у сурову противофанзиву. Уследила је ескалација тероризма на Косову и Метохији и НАТО агресија на СРЈ. После пуча у Београду и увлачења низа балканских земаља у НАТО, самити балканских земаља су почели да се поново одржавају, али никад више иза затворених врата, односно увек уз присуство представника САД, ЕУ и НАТО.
После пуча 2000. године, многи латентно прозападни кадрови напуштају СПС, а најквалитетнији кадрови бивају изложени бруталној репресији новог режима. У првим месецима после 5. октобра, око 40.000 руководилаца свих нивоа бива отпуштено. Нови талас репресије дешава се 2003. године, када је после убиства премијера Ђинђића у земљи уведено ванредно стање, суспендована сва грађанска права и без суда притворено или привођено на саслушање преко 10.000 људи, међу којима и Владимир Кршљанин. У тим околностима, СПС је изгубио снагу и карактер какав је имао деведесетих година.
Због практично фашистичких метода примењених у ванредном стању, Кршљанин путује у Москву и Атину, подстиче низ иностраних реакција, демарша и протестних писама упућених властима у Београду. Подаци о масовним злоупотребама власти током ванредног стања бивају изнети на међународним форумима, укључујући Парламентарну скупштину Савета Европе, што све доприноси окончању ванредног стања.
После хапшења, а затим и изручења Хагу Слободана Милошевића, долази до све већег политичког разлаза између онога што је остало од СПС и њеног оснивача и лидера. Кршљанин и други кадрови способни и спремни да наставе политичку борбу, на иницијативу самог Милошевића, оснивају удружење „Слобода“, које све до смрти Слободана Милошевића, организује у готово илегалним условима, гигантски волонтерски рад на прикупљању материјала за његову одбрану, на међународној подршци тој одбрани и на политичкој афирмацији истине о општенародном отпору западној агресији током деведесетих.
Делујући као помоћник Слободана Милошевића за међународне односе, Кршљанин се нарочито ангажује на стварању и јачању Међународног комитета за одбрану Слободана Милошевића, стварању националних комитета у више земаља (Русија, Немачка, Италија, Француска, Велика Британија, САД, Канада, Холандија, Грчка, Бугарска, Ирска итд), организовању и координирању свих аспеката њихових активности, као и на налажењу и припреми иностраних сведока одбране Слободана Милошевића. Кршљанин и данас делује као секретар Међународног комитета „Слободан Милошевић“, који под мало промењеним именом и под геслом „национални суверенитет и социјална правда“ наставља са радом. На челу комитета су три копредседника: Велко Влканов (Бугарска), Ремзи Кларк (САД) и Сергеј Бабурин (Русија). Међу око 150 чланова из више земаља, налазили су се или се налазе и Харолд Пинтер, Александар Зиновјев, Димитри Аналис, Вјачеслав Кликов, Мајкл Паренти, Вилијам Блум, Ролф Бекер, Мишел Колон, Војћех Филип, Жан Мари Галоа, Борис Олијник, Жак Вержес, Валентин Варењиков и многи други.
У периоду свог рада у СМИП СРЈ 1996-2000, Кршљанин је две године на челу Дирекције за Африку и Блиски Исток, а затим, у рангу амбасадора, на челу Дирекције за суседне земље. У више наврата, укључујући током конференције у Рамбујеу и током агресије 1999, замењивао је шефа Сектора билатерале и заменика министра. Учествовао је у изради више значајних платформи за Савезну владу и давао значајне иницијативе усмерене на обнову и јачање односа са земљама у развоју (афричка турнеја председника СРЈ Зорана Лилића), а посебно са арапским земљама и Ираном (прва посета на нивоу минитра спољне трговине, одржавање Мешовитог комитета). Радећи у Дирекцији за суседне земље дао је значајан допринос нормализацији односа са Хрватском и Босном и Херцеговином, као и развоју балканске сарадње (министарски састанак у Истамбулу и самит у Анталији 1998). Више пута је самостално водио консултације или учествовао на регионалним састанцима политичких директора МИП-ова. У лето 2000. налази се на челу радне групе за стране посматраче Савезне изборне комисије поводом избора одржаних 25. септембра 2000. године. Изборе је пратило преко 200 објективних посматрача из целог света, међу којима преко 100 парламентараца, а избегнуто је присуство делегација ОЕБС и СЕ, због њихове очекиване пристрасности. Био је ово једини сегмент државне организације који је функционисао беспрекорно уочи петооктобарског пуча.
После убиства Слободана Милошевића у Хашком трибуналу 2006. године, Кршљанин се посвећује стварању нове политичке снаге, односно покрета у Србији (у правном континуитету: покрет Слободна Србија, Народни покрет Србије и Покрет за Србију) који би био способан да позивајући се на темељну националну традицију, суверену политику, реалну и развојну економију, одбрану способну на одвраћање и највиши ниво личних слобода и социјалних права, мобилише најквалитетније кадрове у Србији и ширу јавност на прегнуће неопходно за обнову суверенитета Србије, промену међународних савезништава и ефикасну будућу борбу за ослобођење Косова и Метохије и поновно уједињење свих државотворних делова српског народа. Нови покрет је организовао масовни међународни митинг на Тргу Републике у Београду поводом обележавања десетогодишњице НАТО агресије, Међународну конференцију поводом десетогодишњице петооктобарског пуча, масовну међународну петицију притив одржавања НАТО конференције у Београду и присуства западних контролора у свим српским државним институцијама и структурама и бројне друге акције.
Владимир Кршљанин је своје актуелне политичке погледе, анализе и прогнозе међународних процеса, савремене историје и унутрашњих прилика у Србији изложио у својој књизи „Слободна Србија – приручник за ослобођење“ (2008), као и у бројним научним, стручним и аналитичким радовима, објављеним у зборницима и домаћим и иностраним научним и стручним часописима.
У октобру 2011, Кршљанину је додељено звање почасног професора Руског државног трговинско-економског универзитета „за велике заслуге у научном раду, координацији делатности Међународног комитета „Слободан Милошевић“ и значајан допринос јачању пријатељства и сарадње народа Руске Федерације и Републике Србије“.