БОЈАН СТРУЊАШ, ПОСЛАНИК У СКУПШТИНИ ЦРНЕ ГОРЕ, О ПРАВИМА СРБА И МИЛОВОМ...

БОЈАН СТРУЊАШ, ПОСЛАНИК У СКУПШТИНИ ЦРНЕ ГОРЕ, О ПРАВИМА СРБА И МИЛОВОМ ПРИЗНАЊУ КОСОВА

PODELI

Бојан Струњаш
Странка српских радикала

ЉУДСКА ПРАВА И СРБИ У ЦРНОЈ ГОРИ

Јошт идеја људска тепа у колијевци нерјечијем ђетињскијем.
Петар II Петровић Његош: Из Биљежнице

Свако инсистирање на питању решавања права Срба у држави која је створена на антисрпству је, само по себи, дискутабилно. Наиме, како говорити о правима нашег народа у држави која нас не признаје као народ и коју ми као народ не сматрамо својом државом, јер је створена на покраденом референдуму 21. маја 2006. године, и како тражити права од оних који су нам та права одузели. Ова и многа друга питања сусрешће свакога ко се озбиљно позабави подређеним положајем Срба у вјештачкој држави Црној Гори.


Српски народ у Црној Гори осјећа да је угрожен, да су му одузета нека од основних људских права, али не зна на који начин да поврати одузета права и како да постане равноправан грађанин у „грађанској” Црној Гори. Зато Срби данас гледају у своје политичке представнике „као озебао сунце” јер у нама виде људе који ће им повратити оно што им је одузето у новој држави.
Будући да су Срби изложени вишедеценијској асимилацији и сегрегацији, српски народ се временом и навикао на подређени положај у Црној Гори јер, како је давно речено, „на боље нисмо научили”. Генерације и генерације нашег народа одрастају и живе у подређеном положају, изложене најгрубљим видовима националне, вјерске, политичке и културне дискриминације и асимилације од стране марионетског црногорског режима који у континуитету влада од 1941. године до данас. Људи су се мијењали, а политика коју воде црногорске власти остала је непромијењена до дана данашњег.

Деценијама је нашем народу, у циљу асимилације, говорено да су Срби и Црногорци једно те исто и да је бити Србин исто што и бити Црногорац и обратно, да бисмо данас дошли до те границе када јасно видимо да Срби и Црногорци више нису исто. Док су Срби народ који марљиво његује своју традицију, свој национални и културни идентитет, Црногорци су народ који „има” илирско, а не словенско поријекло. Црногорском народу Срби нису браћа, него „окупатори”. Црногорци сада имају свој „језик” који је створен крађом и прекрајањем српског језика и низ других примјера који потврђују да се ради о два народа. Подсјетимо, прије много година су се и данашњи Хрвати и Бошњаци изјашњавали као Срби, па данас више нема ни говора о томе.

Несрећа је и то што нам је годинама од стране наших политичких првака говорено – Срби и Црногорци су исто, док су се исти ти политичари јавно изјашњавали као Црногорци. Поставља се логично питање – па  зашто онда ти људи нису Срби кад је исто бити  Србин и Црногорац? Када би се поставило овакво питање, онда су нам се нудили одговори засновани на теоријама тзв. двојне свијести, или дуалитета, које нигдје у свијету нису познате осим у Црној Гори послије Другог свјетског рата, када је уз помоћ ових теорија створена вјештачка црногорска нација. Као што човјек не може имати двије мајке, не може имати ни двије отаџбине, нити бити истовремено припадник два народа. Наравно, иза свих ових, наочиглед безначајних и бесмислених, теорија крио се опасни пројекат ватиканизације Црне Горе који није нимало наиван, него су га неки намјерно наивно схватали, неки ненамјерно, а неки га никада нису ни схватили. „Српски полиитички предводници деветнаестог века сувише су се комотно односили према нагло набујалим историјским могућностима сопственог народа, а потцењивали су степен злонамерности и подмуклости опасног римокатоличког непријатеља који је вековима Србима раздирао национално биће и разарао колективну свест.”

И заиста, све што се данас дешава Србима у Црној Гори кренуло је још из средњег вијека као резултат католичких претензија на Црну Гору. Зар није и стварање тзв. црногорске цркве, која је настала у полицијској станици на Цетињу, само једна од етапа у покушају покатоличавања православне Црне Горе.
Пошто је Римокатоличка црква од дијела Срба својим злочиначким пројектима створила вјештачку хрватску нацију, онда је кренула у ново освајање територија. Најпогоднији и најподеснији у погледу мијењања свијести Ватикану је био српски народ из Црне Горе, јер би тако вјештачким пројектима био створен територијално цјеловит простор (заједно са Хрватском) који ће бити под директном контролом Римокатоличке цркве. Тиме би се створили и основни предуслови за постепено освајање Србије. Пошто је у Црној Гори још од времена Немањића православље било дубоко утемељено, Ватикан је преко хрватских добро поткованих „историчара” почео да прекраја историју српске Црне Горе. Тако познати хрватски историографски фалсификатор Доминик Мандић (1889 – 1973) пише: „Уза све политичке и вјерске промјене у Црној Гори, како се називље средовјечна хрватска Дукља од половице 15. ст. није нигдје била прекинута хрватска предаја, нити се у становништву утрнула свијест о његову хрватском подријетлу. Осим незнатних изнимака, у кршне крајеве Црне Горе није се нигда досељивао страни народни живаљ, него су ту стално живјели потомци негдашњих Хрвата Динараца, који и данас говоре хрватским ијекавским говором с јаком примјесом хрватске чакавштине и чакавским нагласком.”  Ово је само један од примјера уз помоћ којих се покушавају покатоличити Срби из Црне Горе. Стварањем вјештачке црногорске нације у томе се донекле и успјело, мада посао још није доведен до краја. Надајмо се да до тога никада неће ни доћи.

Шездесетак последњих година водећи црногорски политичари су покушавала да из народног сјећања избришу име српског језика намећући нам вјештачки српскохрватски језик, српску црвено-плаво-бијелу тробојку, потурајући нам некакве комунистичке креације, позивајући се притом на то да се српска и црногорска застава (заставе једног народа), тобоже, разликују по некој плаветној боји која је, ето, мање плава од плаве боје на српској застави. Тек у последње вријеме, несебичним трудом и љубављу преосвећеног митрополита Амфилохија, српски народ у Црној Гори се масовно враћа својој Цркви, својој застави, својој химни, својој историји, својој традицији, без обзира шта им се од политичара задојених (нео)комунизмом сервирало као „истина”. И то је можда једино добро које се дешава нашем народу у последње вријеме.
У Црној Гори имамо и ту несрећу да се некада један народ подијелио по принципу власт – опозиција. Тако су на једној страни Црногорци који масовно подржавају актуелну власт, а на другој су Срби који су све ове године прогањани јер су све вријеме били опозиција. Ту су и националне мањине које су увијек уз власт и које имају више права од српског народа који је вјековима стварао Црну Гору и исписивао најсвјетлије странице њене историје. „Циљ образовања црногорске народности је био: дељење и слабљење Српства. Ту се доста и постигло. Али, једновремено, дошло је и долазиће све више до цепања и дељења Црногораца. Већ су сад неки Срби а неки ”Црногорци” и у земљи и у емиграцији. То значи да је разбијено њихово етничко јединство.”

Не треба се чудити зашто су „Црногорци” данас присталице власти, а Срби опозиције. Зна се да не постоји ни један оправдан разлог за постојање засебне црногорске државе осим пуке жеље црногорских политичара за влашћу. „На прошлости би се у Црној Гори могло много шта базирати, на њеној славној прошлости. Али њихови вође и ”руководиоци” све то пренебрегавају, а само конструишу тобоже на прошлости црногорску етничку посебност, фалсификат коме се раван не може наћи.”

Јасно је да вјештачка граница између једног народа није могла опстајати на чињеници да са једне и друге стране живи исти (један) народ, већ су искоришћаване ватиканске претензије на Црну Гору које у својој основи подразумијевају стварање вјештачке црногорске нације на путу покатоличавања Црне Горе. Тако су комунистичке власти без проблема, под плаштом некакве црногорске „самосвојности”, успјешно реализовале замисао о вјештачкој црногорској нацији. Док су код оних који су имали јак српски национални осјећај сијали теорије о Црногорцима као „најчистијим” Србима.

Нажалост, ни већина данашњих српских политичара у Црној Гори није толико национално сазрела да би се залагала за унитарну државу, већ се и даље залажу за разне видове заједница Црне Горе и Србије. Жеља за влашћу, нажалост, и у овом случају је једини аргумент залагања за заједницу коју чине само Србија и Црна Гора у авнојевским границама. Међу свим странкама које дјелују у српским државама једино се Српска радикална странка залаже за унитарну државу у којој ће живјети Срби све три вјероисповијести. О томе свједочи и политичко дјеловање српских радикала у Србији (Српска радикална странка), Црној Гори (Странка српских радикала), Републици Српској (Српска радикална странка „др Војислав Шешељ”), Македонији (Радикална странка Срба) и Републици Српској Крајини (Српска радикална странка – у изгнанству). Иако је ријеч о формално-правно потпуно самосталним странкама оне су суштински једна јединствена странка чији је предсједник истакнути српски идеолог и политичар Војислав Шешељ који је својом политиком (утемељеној на чврстој идеологији) и научним радом обиљежио 20. и 21. вијек.

Имајући у виду све горе наведене аргументе и чињеницу да ми у 21. вијеку не можемо никоме забранити да се изјашњава у складу са својим убјеђењима, не преостаје нам ништа друго него да се као одговорни људи усредсредимо искључиво на решавање српског националног питања у Црној Гори.
Како до заштите националног идентитета Срба у Црној Гори? Питање је које мора да преокупира сваког ко истински жели добро своме народу.

Српски народ у Црној Гори лишен је основних људских права која су загарантована сваком човјеку Општом декларацијом о правима човјека коју је усвојила и прокламовала Генерална скупштина  Уједињених нација 10. децембра 1948. године. Није ријеч само о дјелимичном кршењу људских права која су потврђена овом Декларацијом, већ о кршењу овог важног међународног документа у цјелости (и то свих 30 чланова).
Довољно је само цитирати уводни дио Декларације о правима човјека да би се видјело да је све због чега је донесена ова Декларација одузето Србима у Црној Гори. „Пошто је признавање урођеног достојанства и једнаких и неотуђивих права свих чланова људске породице темељ слободе, правде и мира у свијету; пошто је непоштовање и презирање права човјека водило варварским поступцима, који су вријеђали савјест човјечанства, и пошто је стварање свијета у којем ће људска бића уживати слободу говора и вјеровања и бити слободна од страха и немаштине проглашено као највиша тежња сваког човјека; пошто је битно да права човјека буду заштићена правним системом како човјек не би био приморан да као крајњем излазу прибјегне побуни против тираније и угњетавања; пошто је битно да се подстиче развој пријатељских  односа међу народима; пошто су народи Уједињених нација у Повељи поново прогласили своју вјеру у основна права човјека, у достојанство и вриједност човјекове личности и равноправност мушкарца и жене и пошто су одлучили да подстичу друштвени напредак и побољшавају животни стандард у већој слободи; пошто су се државе чланице обавезале да у сарадњи с Уједињеним нацијама обезбиједе опште поштовање и примјену људских права и основних слобода, пошто је опште схватање ових права и слобода од највеће важности за пуно остварење ове обавезе, Генерална скупштина проглашава ову Декларацију о правима човјека као заједнички домет који треба да постигну сви народи и све нације да би сваки појединац и сваки орган друштва, имајући ову Декларацију стално на уму, тежио да учењем и васпитавањем допринесе поштовању ових права и слобода да би се поступним унутрашњим и међународним мјерама обезбиједило њихово опште и стварно признање и поштовање како међу народима самих држава чланица, тако и међу народима оних територија које су под њиховом управом.”

Црногорском марионетском режиму уопште није важно што једном народу оспорава право на достојанство, правду, мир, слободу говора и вјеровања, а није се ништа урадило ни на плану стварања правног система који ће, макар формално, гарантовати све ово српском народу у Црној Гори.

Када је ријеч о људским правима, треба подсјетити да до Другог свјетског рата људска права нису била регулисана међународним споразумима нити су била дио међународног права. Права човјека су третирана искључиво као унутрашња надлежност једне државе, тако да су власти сваке државе поступале са људским правима онако како је то њима највише одговарало. Много времена је од тада прошло, а у Црној Гори се права човјека представљају као „унутрашња ствар независне Црне Горе”, па је и питање обесправљености Срба у Црној Гори „унутрашње питање Црне Горе”, јер, по мишљењу црногорске власти, другачији третман и не заслужују они који су „опозиција независној Црној Гори”. Међутим, у контексту међународног права постоји низ инструмената преко којих се Срби могу изборити за своја права а који до сада нису коришћени.
Да би наше излагање о правима Срба у Црној Гори било што јасније и цјеловитије, укратко ћемо се подсјетити која су то основна људска права.  Проучаваоци људских права углавном се слажу да се она могу класификовати на основу њихове друштвене природе на пет основних група:

а) грађанска,
б) политичка,
в) економска,
г) социјална и
д) културна права.

а) Грађанска права

Права која наглашавају аутономију човјека у односу на државу која се у живот појединца може мијешати  само до оне мјере коју изискује живот у друштву, са другим људима, називају се грађанска права. Типично грађанско право је право на живот. Једно од грађанских права је и бирачко право. Сјетимо се само безброј примјера када је ово право на најгрубљи начин кршено застрашивањем бирача, поткупљивањем, као и разним облицима манипулације којима је повријеђена тајност гласања. Имајући у виду ове и друге чињенице, јасно се види да у Црној Гори немамо чак ни елементарне услове за остваривање грађанских права јер се држава Црна Гора толико мијеша у живот појединца да је скоро немогуће остварити било које грађанско право без мијешања државе, ако је то у њеном интересу.

б) Политичка права

Права човјека да учествује у управљању државом и заједницом дефинишу се као политичка права. Срби у Црној Гори су такође лишени остваривања ових права. Тако на примјер, потпредсједник Скупштине Црне Горе не може да буде посланик из редова Српске листе, којој то мјесто на основу освојених мандата припада, само зато што је Србин и што не признаје химну чије је стихове исписао ратни злочинац Секула Дрљевић.

в) Економска права

Подразумијевају она права уз помоћ којих се остварују основни услови за живот. Једно од тих права је право на рад. Србима у Црној Гори је и ово право ускраћено. Наиме, као што знамо, Срби се не могу у Црној Гори запослити под истим условима као Црногорци или припадници неке националне мањине, а требало би, да је среће, да Срби буду равномјерно заступљени у свим државним службама сразмјерно броју са последњег пописа. Невјероватно је да велики дио Срба не може добити ни исту зараду као Црногорци, Албанци или Бошњаци, иако обављају исти посао.

г) Социјална права

Усмјерена су на то да људе доведу у сличан и праведан положај како би стварно могли да уживају грађанска и политичка права. Типично социјално право је право на образовање. Самим тим што су Срби економски угрожени од стране државе они не могу адекватно користити право на образовање, нити остала социјална права.

д) Културна права

То су права која обезбјеђују његовање и заштиту културне баштине једног народа. У Црној Гори се дешавају најгрубља могућа кршења ових права тако што се обијају наши храмови. У школским уџбеницима се прекраја српска историја и тако се нашој дјеци даје лажна слика о историји свога народа. У програмима за књижевност из планова се избацују квалитетни српски писци, а на њихово мјесто уводе анонимне и подобне црногорске назовикњижевнике попут двојице Брковића, Николаидиса, Килибарде и још неких који су се „прославили” ружењем Православља и негирањем Светосавља. Наша дјеца су приморана да уче овакве неистине и фалсификате, иако у свијету нигдје овакве ствари нису дозвољене.
Једно од културних права је и право човјека на употребу свога језика. Ово право је можда тренутно и најугроженије јер се све ради на томе да се Срби у Црној Гори одрекну свога језика тако што ће га звати црногорским именом. Отимање  и прекрајање српског језика представља једно од најопаснијих оружја спремљених за асимилацију српског народа у Црној Гори. Шта све последњих 4-5 година нисмо урадили на плану заштите српског језика у сепаратистичкој Црној Гори, а и много раније, јер су напади на српски језик давно почели, чак и прије идеје о независности Црне Горе. Данас се дошло и до тога да се увелико говори о укидању Одсјека за српски језик на Филозофском факултету у Никшићу. Заштитити наш народ од свих ових дешавања и сачувати српски национални идентитет за будућа покољења представља веома тежак посао који изискује максимално ангажовање свих нас.

Није нам циљ да у овом раду детаљно образлажемо како су Срби у Црној Гори лишени основних људских права јер би то захтијевало много више и времена и простора, али и ангажовање стручњака из различитих области који би, свако из свог угла, понудили опсежну анализу подређеног положаја Срба у Црној Гори, већ да дамо један краћи преглед онога што нам се дешавало кроз историју, онога што нам се данас као народу дешава, као и да понудимо нека могућа решења за сузбијање разарања српског националног корпуса у Црној Гори.
Очигледно је да права Срба у Црној Гори више не можемо заштитити причом да су Срби и Црногорци исто (јер више нису исто) , или – опаметиће се Црногорци, па ће једног дана опет постати Срби. Бојимо се да чекајући тај дан асимилација Срба може достићи неслућене размјере и непоправљиве последице.
По нашем мишљењу није добро ни то што се неке чланице Српске листе супротстављају формирању Српског националног савјета који би бринуо о заштити права Срба у Црној Гори,   јер тако неосјетно враћају у први план узалудну причу да су Срби и Црногорци исто и да „Црногорце треба опаметити”. Подсјетимо да су све чланице Српске листе прије ступања у коалицију потписале заједнички програм чији су темељи на плану заштите Срба у Црној Гори: формирање дводомног парламента, пропорцијална заступљеност Срба у државним органима и органима локалне самоуправе, културно-просветна аутономија, дефинисање српског језика и ћириличног писма као службеног, систем специјалних веза са Србијом, право на национална обиљежја и њихова јавна употреба. Додуше, у првој тачки свестрано прихваћеног програма стоји и залагање за конститутивност српског народа у Црној Гори, али усвајањем новог Устава Црне Горе , двотрећинском већином 22. октобра 2007. године, Срби су сведени на националну мањину, иако експлицитно у Уставу није истакнуто ко су националне мањине, а српски језик није службени језик, већ језик у службеној употреби сврстан у ред са албанским и осталим „језицима” којим говоре националне мањине, што аутоматски значи да је српски језик, по Уставу, мањински језик, иако се на попису 2003. год већина грађана (63 процента) изјаснило да својим језиком сматрају српски језик. Према томе, Срби у Црној Гори су мањина и то је факат који морамо прихватити, без обзира колико то некоме одговарало или не. Посланици Српске листе су са негодовањем одбацили нови црногорски Устав  и прогласили га антисрпским, што он у својој основи и јесте.  Али морамо се помирити са чињеницом да ми тај Устав у скорије вријеме нећемо моћи промијенити, ма колико то жељели, већ морамо поступати по њему или ћемо, у супротном, грубо кршити правни систем Црне Горе, што ће власт једва дочекати, како би нас додатно кажњавала и проглашавала за „државне непријатеље”. Значи, ми у овом раду ни у једном моменту не поричемо дискриминаторске димензије важећег црногорског Устава, него само на конкретним примјерима показујемо да га морамо поштовати искључиво као највиши правни акт, какве-такве државе Црне Горе.

Да и у несрећи среће има, потврђује чврста намјера црногорског марионетског режима да се додвори националним мањинама како би што лакше обезбиједио двотрећинску већину која је потребна за усвајање Устава у Скупштини Црне Горе. Чврсто убијеђени у намјеру политичких представника Срба да ће и даље упорно истрајавати на убјеђивању Црногораца да опет буду Срби, црногорски властодршци нису ни слутили да ће Срби једног дана тражити статус националне мањине у Црној Гори, па су се добро „испрсили” приликом уставног дефинисања права мањина у Црној Гори. Сада је мали проблем то што неким Србима није мило да су национална мањина у Црној Гори при ономе шта се може добити, у складу са Уставом, прихватањем мањинског положаја. Важно је стварање услова за остваривање права.  Срби у Црној Гори се сада налазе у тзв. пат позицији. Нити су мањински, нити су конститутивни народ, а то је дефинитивно најлошији положај који један народ може имати у некој држави.

Знајући како се из периода у период драстично мијењају резултати пописа када је у питању национална припадност у Црној Гори, није искључено да ће Срби у Црној Гори опет постати већински народ (значи да се дисконтинуитет замијени континуитетом), што би било идеално, али у овом тренутку немогуће. Зато треба максимално да искористимо све што нам нуде чланови 79 и 80 Устава Црне Горе, а не нуди нам се мало: јавно испољавање националне посебности; јавно истицање националних симбола и обиљежавање националних празника;  употреба српског језика и ћириличног писма у јавној и службеној употреби; школовање на српском језику и ћириличном писму у државним установама, с тим да наставни програми обухватају и историју и културу српског народа; оснивање српских просветних и културних удружења уз материјалну помоћ државе Црне Горе; информисање на српском језику; аутентична заступљеност у Скупштини Црне Горе по принципу афирмативне акције; сразмјерна заступљеност у јавним службама, органима државне власти и локалне самоуправе; успостављање и одржавање контаката са грађанима и удружењима ван Црне Горе са којима имамо заједничко национално и етничко поријекло, оснивање српског савјета за заштиту и унапређење посебних права… Не прихватимо ли ова права, десиће се са нашим народом на  цјелокупној територији Црне Горе оно што се десило Србима на Цетињу, на шта упозорава и о чему веома аргументовано пише истакнути српски историчар са Цетиња професор Предраг Вукић.

Српска радикална странка и Странка српских радикала су, свјесне политичке одговорности коју имају, на Централној отаџбинској управи 2. фебруара 2007. године – прије доношења новог црногорског Устава, усвојиле Декларацију о правима Срба у Црној Гори . Усвајањем ове Декларације на озбиљан и одговоран начин је покренуто питање статуса Срба у Црној Гори. Од неких српских политичара у Црној Гори ова Декларација је наишла на жестоку осуду, али исти ти политичари нису понудили ни један једини ваљан аргумент који би могао оборити оно што је промовисано  нашом Декларацијом, због тога све нападе на Декларацију схватамо као политичку љубомору које никад није фалило међу српским партијама у Црној Гори.
Коначно је дошло вријеме да се Срби у Црној Гори више не смију бранити празним ријечима и бесмисленим причама које само наносе штету, а никако корист. „Много је рана на тијелу овог српског народа. Доста их је било и не треба нове наносити. Исувише је изранављено тијело Црне Горе.”

Један од неопходних услова за остваривање наших права у Црној Гори је и тај да Србија, као наша матична држава, коначно почне да води рачуна о свом народу у Црној Гори. То до сада није рађено, јер су црногорска и србијанска власт имале одличну сарадњу која је најчешће ишла на штету српског народа. Надајмо се да ће на предстојећим изборима у Србији, који су предвиђени за 11. мај, на власт коначно доћи Српска радикална странка која ће истински бринути о српском народу у Црној Гори.

Да би се заштитио национални и културни идентитет српског народа у Црној Гори се мора што прије отворити подручно одјељење Српске академије за Црну Гору у оквиру кога ће радити Српски историјски институт и Институт за српски језик и српску књижевност, затим подручне јединице Српске књижевне задруге, као и одјељење Матице српске за Црну Гору. Без реализовања ових пројеката Срби у Црној Гори неће моћи на прави начин да штите свој идентитет. Такође је неопходно створити услове за економску стабилност Срба у Црној Гори, а то ће се постићи отварањем представништава српских предузећа у Црној Гори, али не као до сада да њима управљају црногорски тајкуни, већ да су на њиховим челним мјестима Срби.

Аутор је посланик
Странке српских радикала у Скупштини Црне Горе

—————————————–

—————————————–

Бојан Струњаш
Странка српских радикала
Пљевља, 25. октобар 2008.

ВЕЋА БРУКА НЕГО ШТЕТА

Одлука Владе Црне Горе о признавању независности Косова, која је донијета 9. октобра касно увече, узбуркала је поприлично успавану црногорску политичку сцену. Тој одлуци је претходила Резолуција о неопходности убрзавања процеса интеграције Црне Горе у европске и евроатланске  интеграције која је усвојена у Скупштини Црне Горе 3. октобра ове године. Тада је већ било јасно да се марионетска Влада МилаЂукановића спрема да призна независно Косово.

Дио опозиције се оштро успротивио срамној одлуци Владе и у знак протеста у Подгорици је 13. октобра одржан велики народни митинг под паролом Образ је пречи. На том скупу тајна полиција је исценирала сукобе које су овдашњи антисрпски медији једва дочекали како би бацили љагу на овај достојанствени митинг који је покушао да опере прљави образ Црне Горе. Кажемо – покушао да опере, јер се ова мрља не може никад опрати и трајно ће остати да свједочи о једном ружном времену. Режимски медији су одмах по завршетку митинга свијету послали лажну слику о “рушилачком“ митингу који је имао за циљ “да уведе Црну Гору у вандредно стање“, о чему наравно није било ни говора. Свако ко је послије митинга прошетао Подгорицом могао се увјерити да никаквих рушилачких напада није било и да се све завршило са по једним поломљеним стаклом на Скупштини и Пошти, као и са неколико почупаних заштитних стубића који су се налазили поред Скупштине. Истина, каменице су по завршетку митинга летјеле на све стране, али нису биле упућене само полицији, већ и учесницима митинга. Наравно, да ниједном Србину није пало на памет да каменује свога Митрополита Амфилохија, своје политичке прваке, нити своје свештенике, монахе и монахиње. То су радили добро увјежбани припадници црногорске тајне полиције који су на главама имали фантомке, а на леђима ранчеве пуне каменица.

Након митинга Образ је пречи, Андрија Мандић, лидер Српске листе и предсједник Српске народне странке започео је штрајк глађу до испуњења једног од захтјева опозиције који су са митинга упућени режиму. Први захтјев је био да се поништи срамна одлука о признању независног Косово чија је независност створена силом – на срамоту цијелог свијета и међународног права. Други захтјев је био да се распише референдум на коме би грађани Црне Горе одлучили да ли су против независности Косова, док је трећи захтјев био расписивање вандредних парламентарних избора.

Чекајући испуњење својих захтјева Мандић је штрајковао тринаест дана, али упркос његовој упорности ни један захтјев није испоштован. То се, наравно, могло и очекивати! Тако је Мандић након тринаест дана послушао савјете страначких колега и прекинуo штрајк глађу који га је водио у сигурну смрт, без икаквих изгледа да режим промијени своју срамну одлуку, чак и по цијену да се сви посланици Српске листе спале у Скупштини Црне Горе.

У свему што се дешавало око црногорског признавања независности Косова намеће се дилема – да ли је (или није) некога у Црној Гори и у окружењу изненадила одлука званичне Подгорице?! Наравно да није. Свако ко је хтио, могао је да види да је ово био само још један у низу домаћих задатака које је Мило Ђукановић морао да одради да би се одржао на власти.

Као главни разлог црногорског признавања Косова у јавности је пласиран притисак Америке. Међутим, такве тврдње су прилично дискутабилне. Највјероватние ће бити тачна претпоставка да од стране Америке притисака уопште није ни било. Америци је Црна Гора потребна за друге ствари. Зашто би се уосталом Америка бавила суштински небитним одлукама једне микро-државе на Балкану?! Прије ће се испоставити тачном чињеница да је овом одлуком Влада Црне Горе вратила дуг албанској мафији која је задужила Мила Ђукановића приликом референдума за самосталност Црне Горе. Тада су Албанаци из цијелог свијета авионима и аутобусима довожени како би дали глас сепаратистичкој Црној Гори. Зато је још тада било за очекивати да ће Мило Ђукановић, чим Албанци пргласе независност, признати ту лажну државу.

Одлука о признавању лажне државе Косово најмање је изненадила, али највише повриједила, Србе у Црној Гори који су лишени основних људских права и отјерани на маргину друштвеног дјеловања. Свако ко иоле познаје политичке прилике у Црној Гори може јасно да види да режим Мила Ђукановића последњих десетак година отворено пропагира антисрпство и на најгрубљи могући начин покушава асимиловати српски народ у Црној Гори. Нема Србина у Црној Гори којем није јасно да марионетски режим Мила Ђукановића све ради да би Србији и Србима у Црној Гори нанио што више штете и да га западне силе не одржавају на власти зато што је добар државник, већ зато што је освједочени српски непријатељ.

Претјераним сматрамо тврдње како је Црна Гора признавањем независности Косово нанијела страшну штету Србији. То уопште није тачно. То је још само једна од манипулација на које, нажалост, насједају и поједини српски политичари. Црна Гора је микро-држава – оаза криминала на Балкану. Западу служи искључиво као играчка којом се повремено поиграва ради тренирања живаца Србији, међутим, стварна политичка и економска моћ Црне Горе је превише смијешна да би била озбиљна и да би могла нанијети штету Србији која је, и поред свих удара са Запада, остала моћна држава. Одлука Црне Горе не значи ништа ни самој Америци, чак су и Албанци свјесни да нису ништа добили признавањем државе Косово од стране Црне Горе. У свој тој причи највише су изгубили Срби у Црној Гори који су вјековима везани за Косово, па су самим тим емотивно веома тешко преживјели одлуку црногорске Владе.

Смијешне су и приче да је већина народа у Црној Гори против признавања независности Косова. Тачно је да су Срби из Црне Горе, од првог до последњег, против ове одлуке, али је тачно да Црногорци, Албанци, Бошњаци, Муслиманима и Хрвати до последњег подржавају срамну одлуку Владе. Није разумљива потреба већине српских политичара у Црној Гори који бране Црногорце тврдњама како они тобоже осуђују независност Косова. То је ортодоксна неистина. Да су Црногорци били против независног Косова они би након одлуке Владе изашли на улице и показали своје незадовољство. То се наравно није десило и неће се ни десити јер ни један Црногорац још није јавно изјавио да је против, не ове – него ни једне, одлуке марионетске Владе Мила Ђукановића. Предстоје нам и локални избори у Котору – заказани за 9. новембар. Ето праве могућности да Црногорци казне режим који су изабрали?!

Значи, Црногорцима остављамо 9. новембра да на изборима у Котору “казне“ своју власт, а сада да видимо како је званична Србија “казнила“ званичну Црну Гору… Кад се већ знало да је питање дана када ће Црна Гора признати независност Косова, српским премијерима Цветковићу и Додику то није сметало да се 1. октобра изгрле и изљубе са Ђукановићем приликом отварања Мишковићевог Делта-ситија у Подгорици. Боже, како су том приликом били весели. А и невоља им је било! Добро се и јело и пило. Цветковић је из Црне Горе отишао насмијан и весео као да је издејствовао највећу побједу своје Владе. Само осам дана касније Ђукановић признаје независност Косова. Из Србије добија ногу Анка Војводић, али уз обећање да ће је брзо вратити. Објаснили су да јој само ради реда морају краткорочно ускратити гостопримство. Тадић том приликом, као и обично, глуми нервозу… А, пошто су “узавреле страсти“ министар Јеремић апелује да “наша два народа (Срби и Црногорци), и поред свега, треба да сачувају добре односе“. Која су то “два народа“? Гдје су у свој тој причи Срби из Црне Горе и да ли ико из Србије, осим Српске радикалне странке, брине о нама. После свега, нажалост, долазимо до поражавајућег сазнања да Срби из Црне Горе сметају подједнако и Тадићу и Ђукановићу и да би обојица најсрећнији били кад би ми некако преко ноћи заувијек нестали или се претворили у Црногорце.

Аутор је посланик Шешељевих српских радикала у Скупштини Црне Горе