Интервју В. Кршљанина за NewsFront о НАТО агресији 1999.

Интервју В. Кршљанина за NewsFront о НАТО агресији 1999.

PODELI

 

Из интервјуа:

«1999. СРЈ (Југославија је била историјска Србија и у потпуном и у скраћеном издању) је била озбиљна држава. Не само да је свест народа била на високом нивоу, него је на највишем нивоу била пре свега Војска Југославије, а такође и државне институције. У једној од њих сам и ја радио као амбасадор у министарству спољних послова, и уочи рата, водио сам дирекцију за суседне земље у сектору за блатералу, а такође у току рата у ратном саставу министарства које је редуковано у односу на мирнодопски састав — кад избије рат, онда се осим војске, све друге државне институције смањују по броју ангажованих лица из безбедносних разлога и због веће ефикасности. До почетка агресије могао сам са те позиције да видим јасно како су се суседне земље у односу на нас постављале. И практично су све под притиском Запада и НАТО-а увучене у агресију, међутим, исто тако готово све осим Албаније и Хрватске, чиниле по неки гест у току рата којим су хтели да покажу симпатије према нама. Тако је Румунија омогућила да се авиони ЈАТ-а склоне на њихов аеродром на кратко, а затим да се превезу у Кијев и у Русију. У то време Украјина није била под утицајем Запада, већ се може рећи да је била у потпутности на нашој страни. У то време из суседних држава је долазио велики број политичких делегација које су нам изражавале солидарност. Највише их је било из Грчке. Грчка као чланица НАТО-а није смела да уложи вето, али је зато изборила себи право да не учествује непосредно у агресији — ниједан грчки војник, авион, или било какво борбено возило, нису учествовали у агресији, док су Грци протестовали и затварали путеве како би спречили пролазак НАТО колона у време агресије. Такође су код њих одржане бројне демонстрације, држани су концерти у Атини у којима је учествовао и славни Микис Теодоракис. Било је и делегација из Италије, док су нам Македонци до те мере изражавали солидарност да је читав народ дисао слично нама, и сви који су могли да нечим помогну, помогли су. Дакле, нисмо ми били у то време ни немоћни ни изоловани. Невоља је била та што нисамо имали ту снагу са нама коју данас имају Русија и Кина. Да је те снаге тада било, можда агресије не би ни било. Видели смо да је Русија успела да својим ставом пре неколико година спречи агресију на Сирију. Американци су запретили да ће напасти Сирију, Руси су рекли да ако то ураде, мораже да ратују са њима. Дакле, такав став Русија тада није могла да испољи, међутим, и у одбрани нашој од агресије, било је руских доборвољаца. Значи, као у свим ратовима до тада, било је их је на нашој страни.»

 

«Ја позитивно гледам на то како млади посматрају нашу историју, иако та ствар није једнозначна и једноставна. Родољубиво васпитање се добија пре свега у породици, заједници, школи, цркви, и код једног дела омладине, оно је веома снажно, и самим тим ти млади људи су отворени да сазнају истину. Ја не знам тачно да ли је оних који имају активан однос према историји и истини, више од оних којима је свеједно, али сам сигуран, како то увек у историји бива, да је оних којима није свеједно — довољно — довољно да утичу на остале или их поведу ако буде потребно. Жалосно је то да историјске истине нема у јавном политичком животу, медијима јер Србија нема самосталност и окупирана је од оних истих НАТО сила које су извшиле агресију на њу. И управо је родољубље код младих људи гаранција да у периоду у којем се свет значајно мења, да ћемо се и ми те окупације ослободити…»