ЉИЉАНА БУЛАТОВИЋ: Ко повлачи омчу под грлом српском народу

ЉИЉАНА БУЛАТОВИЋ: Ко повлачи омчу под грлом српском народу

PODELI

Insignije-kralja-Petra-I-Karadjordjevica

У старим школским програмима из историје писало је да се Југославија, вековима налазила на ветрометини светских политичких и економских интереса.

Тек последњих деценија постало је јасно да се на удару налазила, пре свега Србија, односно српски народ.

Све остале југословенске државице временом су, живећи у заједници, дефинисале сопствене, националне програме. У кризним временима, ради остваривања зацртаних националистичких циљева, приклањале су се својим менторима.

Србија у новијој историји није имала свој прецизни национални програм, а у невољи се најчешће ослањала на своју сестринску, православну љубав – на Русију! Остале могуће моћне заштитнике у одређеним историјским периодима проглашавала је својим савезницима. У кризним ситуацијама од руског братског народа добијала је мање или веће дарове. Тиме се Србија уљуљкивала да припада породици која је штити, не узвраћајући, чак и жестоко је одгурнувши од себе 1948. године.

Показало се да је у Србији, у прошлом и овом веку, интерес моћника бивао значајнији од националног у државној политици. Словенци су стекли свој национални државни програм, Хрвати свој “вековни сан“, муслиманима је комунистичка наднационална политика омогућила проглашење нације (једино на свету) а потом су америчко-исламски интереси признали муслимански државни ентитет, односно федерацију; шиптари су од једног дивљег племена постали моћна терористичка “национална“ скупина, пред остварењем своје републике! Тим програмима разбијена је Југославија.

А Србији и Србима омчу и даље повлаче они, који су крајем прошлог века подстицали и допринели РАСПАДУ ЈУГОСЛАВИЈЕ!

Ради се о међународним центрима који иначе врше насилно или нагодбама деобу моћи у свету, па самим тим и на Балкану. Иоле упућенији препознају сукобљеност Америке, Европе, Русије и ислама, институционализованог у разним облицима. Рекла бих да америчка администрација и неки муслимански вође, у ствари, у специјалном савезу, уз јаку британску подршку имају заједнички интерес потпуног растурања Србије!

Све бивше југо-државице биле су припремљене и крајем прошлог века одиграле су успешно своје сепаратистичке, дуже или краће време сањане снове, а лавина незадовољства диктатора новог “демократског“ поретка сручила се на “непослушне“ Србе: где год су живели.

Из Словеније, преко Хрватске су Србе прогонили према матици, уз јачи или слабији отпор, али уз најстрашније жртве, које се упорно и даље прикривају – како би се извођачи терористичког “увођења демократије“ сачували од кривице и правде! Све време српске жртве тешком пропагандном машинеријом проглашавају се кривцима.

То што се у бившој југо-држави, Босни и Херцеговини, у грађанском рату, уз страшне српске жртве отпора џихаду и неоусташкој агресији, десила Република Српска – озлоједило је све центре моћи, осим Русије. Она се притајила, и у почетку, тек понеки сигнал братске љубави слала.

Али – ни сама Држава Србија није стала у одбрану живота и достојанства свеколиког српског народа, који још под најтежим условима опстаје у суседним државама, на својим родним огњиштима. Напротив, актуелна “демократска“ власт узмиче, пре свега, под хашким оптужбама за наводно геноцидно деловање претходног режима у Србији, али за геноцид и најтеже ратне злочине Војске Републике Српске, на челу са ратним генералом Ратком Младићем!

Такво понашање матице Државе све више подстиче несигурност Срба на Балкану, али не и у Републици Српској. Срби у Босни и Херцеговини успели су да остваре свој државни идентитет, али су тиме изазвали жестоку срџбу БОГОВА РАТА. Они континуирано и систематски оптужбама да су Срби били геноцидни агресори у сопственој Републици и изазивачи рата у Босни и Херцеговини, врше притисак да се измени Дејтонски споразум и поништи Република Српска.

Дакле, у последњој деценији прошлог века, Србија изнутра разрована – отрована шиптарским терористичким злоделима у свом језгру, бива тешко кажњена тонама осиромашеног уранијума због отпора здруженим белосветским империјалистима, терористима…..

Када данас говорим о носиоцима омче, давитељима Србије, онда подразумевам оне који су поздравили бомбардовање сопствене државе и сматрају је само оправданом казном Милошевићевог режима. Тако је данас у Србији на власти (оличена у њеном председнику) представник партије која је позивала Нато алијансу да Србију казни! Власници ОМЧЕ били су задовољни тиме, као и исходом своје казнене експедиције!

Од те 1999. године Србија више није своја!

Извођачи радова погубљења српских држава и поништења духа српског народа свакодневно су пред очима јавности. Преносе поруке са разних адреса. Опомињу, прете. Вређају достојанство српске државе и српског народа својом понизношћу пред његовим највећим непријатељима.

Вређају нас беспоговорним рукољубима Карли дел Понте, америчким амбасадорима – за које се може рећи да су већ сасвим јавно и “легалистички“ у име “увођења демократије“ преузели власт у Србији, а усред Европе!

Зато српски ИЗВОЂАЧИ диктиране политике повремено одлазе у Брисел да се пред тзв. Европом, односно, тзв. међународном заједницом понешто оправдају, да обећају прилог неких нових жртава… И сви највише обећавају наша национална добра, у смислу “приватизације“, тако омиљеног израза за распродају свих домаћих вредности – и све више управо сепаратистички насталим државама Словенији и Хрватској. Тако они који Србију и даље сматрају агресорском државом а републику Српску геноцидном творевином, постају све јачи власници српских добара.

Кад год стигну, недавно је то у Загребу учинио председник Србије Борис Тадић, хвале се добрим пословима са Америком, омаловажавају руске понуде и заборављају дугове према Русији…

И тако, док се представници српског народа, у ствари, опиру пруженој руци руске политике, српски народ се опет радује братској помоћи Русије и на Косову и Метохији и у општим политичким и економским токовима.

У таквим околностима се лелуја актуелна политичка сцена Србије, подривена све тежом економском ситуацијом, све слабијом производњом, запостављеном пољопривредом.

Отуда тако чести парламентарни и локални избори, који постају главни “посао“, уз проваљивање најтежих афера и чињења правног и кривичног криминала од стране политичких првака Србије; отуда и најновији захтев Српске радикалне странке да се у Парламенту по хитном поступку, пре истека стотину дана њеног постојања, расправља о опозиву Владе Србије!

Конкретан повод је још једна недавна срамотна лакрдија српских власти, односно, Полиције, Војске и људи задужених од Карле дел Понте да хватају официре Републике Српске, оптужене за ратне злочине. Наиме, српска власт, заједно са влашћу Републике Српске, објавили су да су ухапсили генерала Толимира, најблискијег ратног сарадника генерала Ратка Младића у близини Сребренице и да су га изручили Хагу!

Када су Радикали сазнали, а и сам генерал Толимир пред судским већем у Хагу изјавио да је ухапшен у Београду, да су га однели у Републику Српску, потом га снимали по неким шумским путељцима и тамо испитивали – настала је пометња у јавности, али не и међу онима који су учествовали у тој драми. Уз све ово, зна се да је генерал Толимир тешко болестан човек (доживео три тешка мождана удара), а сазнало се да су неке здружене полицијске снаге у зору провалиле у његов стан, и однели га у кеси у којој се, иначе, носе мртваци.

Представници Владе Србије, после прве Толимирове изјаве у Хагу, рекли су да –генерал не говори истину!

Због свега тога и низ других сличних понижавајућих поступака српске Владе ових дана Парламент ће тражити од Владе да поднесе оставку!

ЉИЉАНА БУЛАТОВИЋ,

књижевник и публициста из Београда

3. јула 2007.

Први пут објављено на српском језику на сајту fondsk.ru