ДЕМОКРАТИЈА ИЛИ „ДЕМОКРАТИЈА“?

ДЕМОКРАТИЈА ИЛИ „ДЕМОКРАТИЈА“?

PODELI
.
Говор Бориса Братине на Народном протесту 31. августа 2008.
.

Сестре и браћо!

Много смо слушали о томе како у Србији нема демократије. Петог октобра 2000. године, реч демократија употребљавана је истозначно са речју слобода. Данас, све развијене земље света, демократски су уређене и чини се да је управо демократија једно од главних обележја цивилизованог света, и то оне цивилизације која води порекло још од старих Грка.

Али шта уопште значи реч демократија? Изворно, то значи владавина народа, воља народа. И заиста, има ли бољег уређења од оног у којем народ одлучује о својој судбини, у којој је држава res publica, јавна, општа, народна ствар?

Само, такве демократије више нема. Од антике до данас, смисао појма демократије се променио. Савремена демократија не значи владавину народне воље, већ нешто сасвим друго што нема много везе са тим. Данас је значење демократије процедурално: демократија се своди на поштовање и слеђење демократских процедура и на легалну примену силе. Демократија је данас само то и ништа више. А то опет значи: поштовање закона и процедура ма каквог садржаја они били, ма колико они били неправедни и штетни за народ, само ако су изгласани већином; легална примена силе значи законом дозвољено насиље полиције над народом: да полиција може да бесомучно бије демонстранте, ломи руке и ноге, користи гумене метке и да за то не одговара. То, коначно, значи да је могуће гнусно убиство Ранка Панића као и то да они који су одговорни за њега одбијају да преузму ту одговорност зато што је „успешно обављена акција штићења безбедности грађана“. Којих грађана, питам их? Њихових скотова „првог реда“?

И питам: да ли то треба да буде демократија? Да ли демократија треба да буде само празна реч која се издаје за израз народне воље а у ствари носи лице насиља и диктатуре? Да ли демократија треба да буде тоталитарна? Управо то изопачење је данас демократија. И зато, нека Вас не лажу да постоји нека ЕУ или Америка у којима влада права демократија, а да је код нас на делу њено изопачење; да само треба да уђемо у ЕУ, прихватимо њихове законе, па ће нам бити боље. Едуковати се за демократију, како то они кажу. То је лаж! 5. октобра 2000. г. код нас је ступила на снагу западна демократија. Оно што сада имамо на делу у земљи – то је та западна демократија. Античке демократије као владавине народне воље нема више: оно што видимо код нас – то је на делу у свету.

Данашња демократија грађане своди на идиоте: једном у четири године изађемо на гласање и само тада нешто одлучујемо о својој судбини – преостало време трпимо лошу владу и рђаве законе. Знате ли кога су стари Грци називали идиотом? Оног ко се не бави политиком, ко се не бави проблемима своје заједнице, јер то су проблеми који га се лично тичу. За старе Грке, идиот је онај ко не учествује у политичком животу, ко не одлучује о стварима које га се тичу, него пушта да други одлучује за њега. Зато свако ко за себе каже да је аполитичан превиђа да је то политичка одлука.

Жан Жак Русо, велики француски филозоф и просветитељ, каже: „Народни посланици нису представници народа – они су само његови комисионари“, опуномоћеници, обављају посао за народ за плату, али га не представљају. Народна воља не може да буде представљена – она је или она сама или није народна воља! Нико не може да представља своје одлуке као одлуке народа: народ је политички субјект и представници, ако не ваљају, треба да буду опозвани, смењени!

То се зове императивни мандат, браћо и сестре, и то треба да захтевамо. Императивни мандат подразумева да народ у сваком тренутку може да опозове представнике ако је незадовољан њиховим ставом и радом, а не да чекамо четири године до наредних избора. То значи да су политичари за своје одлуке директно одговорни увек и само народу и да је народ и само народ тај који одлучује да ли они добро воде и штите државу или не. Оно што је, међутим, код нас као и у већем делу света на снази је такозвани представнички или слободни мандат, по којем изабрани представници представљају народ у целини и где се улога бирача своди само на избор тих представника, а све остало време ови не одговарају ником. Императивни мандат чини да смо ми, тј. народ, бирачи, у сваком тренутку политички субјекти који одлучују о својој судбини и могу да скину Тадића и његов режим, као и сваки други режим којим бисмо били незадовољни. Процедурална демократија идиотизује грађане – императивни мандат их субјективира као грађане – даје нам право да у ма ком тренутку опозовемо лоше одлуке које су донете.

Нико не може уместо нас да одлучује шта је добро и корисно за нас! Нико не може да нас убеди, да нам испод жита протури да је за нас добро да уђемо у ЕУ и НАТО који је бомбардовао седамдесет осам дана нашу земљу; да за нас није добро да потпишемо гасни споразум са Русијом; да је за нас добро да шаљемо комплетно руководство своје земље на клање у Хаг. Демократија не сме да буде само форма – она мора суштински да буде воља народа! Она мора да разликује право и правду! Није сваки закон, ако је легалан, истовремено и правдеан. Кажу нам да је испоручење Радована Караџића легално, да није било огрешења о закон о Хагу. Ми треба да будемо мирни и задовољни зато што се издаја и испоручивање наших људи обавља по закону?! Ми треба то да поштујемо само зато што је добило већину у скупштини? Да ли то значи да треба да се повинујемо законима који су неправдени, који непосредно иду против правде, против добра? Неправедне законе не треба поштовати: правда је светија од права: стара пословица каже: Нека буде правда, макар се свет срушио.

Иначе демократија лако завршава у тиранији. Још је Платон то знао: тиранија се рађа из демократије када се они који су у борбама дошли на власт уплаше да ће остати без власти па је приграбе сву и почну да се понашају тирански. Тиранске душе су кукавичке! За то се нисмо борили, браћо и сстре – нисмо се борили да „сјаши курта а узјаши мурта“, нисмо се борили за тоталитаризам такозване демократије, за то да нама витлају кабадахије, лопови, хохштаплери! Нисмо се борили за тиранску владу, а тиранску владу смо добили. Шта нам припремају од Нове године? Треба да ступи на снагу закон који је већ завршен: закон о забрани говора мржње. Кад то ступи на снагу, кажњиво ће бити рећи им да су издајници, да су марионете и страни плаћеници. Због истине ће људи да иду у затвор! Без слободе говора, без могућности да се истина сазна. Не смемо то дозволити, сестре и браћо, морају да падну пре него што почнемо да живимо у орвеловској 1984-ој као Запад, кад нам је већ на власти животињска фарма!

Живела слободна Србија!